parallax background

AMERIČKI BOGOVI

01.04.2021
Vitezovi – srednjovekovni superheroji
29.03.2021
Viteški red zmaja: Istina ili mit?
05.04.2021

Superheroji, bogovi neke nove religije ili samo još jedna franšiza industrije snova? 

Postoji zanimljiva teorija o religioznosti Amerikanaca iznesena i razvijena u romanu Nila Gejmena “Američki bogovi” koja kaže da stari bogovi naroda majke Evrope nikad nisu stigli do novog kontinenta jer ih je bilo strah da pređu okean. Zato se Amerikanci danas klanjaju nekim drugačijim božanstvima, njihova imena su: novac, progres, internet, autoput… Film? Strip?

Da li to postoje neka nova božanstva koja nam stižu sa američkog kontinenta upakovana u celuloid, plasirana od strane industrije zabave i fabrike snova iz Holivuda? Britanci imaju Kralja Artura, Nordijci Odina, Irci Dagdu i Svetog Patrika, Sloveni Peruna i Svetovida, a Amerikanci imaju Betmena, Supermena, Dardevila, Ajron Mena… Takođe, može se slobodno reći da američki superheroji zamenjuju i one junake iz tradicije i epike, Ameri nemaju Jovanku Orleanku, Tezeja i Ahila, Leonidu i Cezara, Marka Kraljevića i Musu Kesedžiju. Njihova istorija prekratka je i nedovoljno zanimljiva da bi junaci poput Dejvi Kroketa ili Bufalo Bila asimilovali u sebe sve one vrednosti i eone istorije kao što je to slučaj sa klasičnim junacima evropskih nacija. Zato su Amerikanci, vrlo smisleno, pojavom mas-medija krenuli u kreiranje svog sopstvenog Partenona, svojih sopstvenih bogova, polubožanstava i heroja većih od života. Na prvi pogled, tu svakako ima uticaja grčke i rimske mitologije, nordijskih mitova (zar strip-junak Tor nije upravo to? Besni Odinov sin opremljen moćnim čekićem?) starozavetnih legendi, paganskih predanja… Ali interesantno je da prototip onoga što se kasnije razvilo u klasičnog superheroja poput onih čije filmske pustolovine danas pljačkaju bioskopske blagajne širom sveta došao pre svega iz jevrejske mitologije i tradicije.

Zašto je to tako? Pa jednostavno zato što su većina kreatora poznatih superheroja i sami bili hebrejskog porekla. U vreme neposredno pre Drugog svetskog rata, mnoge jevrejske porodice su nalazaile svoj dom u SAD bežeći pred raspomamljenim baukom nacizma, sluteći u šta će se izmetnuti stara majka Evropa. Oni su sa sobom nosili svoje priče, bajke i legende i obrevši se u novom svetu u njima nalazili snagu i utehu. S druge strane, i u Americi su postojale struje koje im nisu bile naklonjene (primeri Čarlsa Lindberga, Vilijema Randolfa Hersta i Džosefa P. Kenedija su sasvim dovoljno ilustrativni) tako da su američki Jevreji iz svoje bogate tradicije izvukli svoje junake i jednostavno ih modernizovali. U nekim slučajevima to je bivalo inspirisano i ličnim tragedijama, kakva je ona u kojoj je otac Džerija Sigela, ko-kreatora Supermena, umro nakon pljačke svog dućana. Čovek od Čelika je po nekim strip-teoretičarima, superheroj koji svom tvorcu nije uspeo spasiti oca.

Verovatno najpoznatiji superheroj na svetu, Kal El od Kriptona, poznatiji i kao Klark Kent a.k.a Supermen u stvari je savremena verzija mitskog Golema. Džeri Sigel i Džo Šuster, njegovi kreatori, bili su Jevreji, u njega su utkali mit o moćnom zaštitniku odabranog naroda i ne samo to… Kal El na hebrejskom znači “Glas Božji” a sama njegova životna priča o siročetu sa uništene planete koji biva poslat na Zemlju kako bi postao njen zaštitnik i spasitelj neodoljivo podseća i na starozavetnu legendu o Mojsiju. Budućeg princa od Egipta i Jahveovog proroka majka kao bebu šalje na splavu niz reku i njega potom pronalazi faraonova kći Baija i odgaja ga kao Egipćanina. Novorođenče Kal-Ela roditelji šalju svemirskim brodom na Zemlju i njega pronalazi bračni par Kent i odgaja ga kao Amerikanca.

Zanimljivo je da su i ostali kreatori likova poput Spajdermena, Eks-Mena, Halka, Kapetana Amerike, Srebrnog Letača, Fantastične četvorke, Dardevila i ostalih poznatih likova bili takođe jevrejskog porekla – Sten Li, Džek Kirbi, Bob Kejn… I da u mnogim slučajevima ta mešavina hebrejeske superherojske tradicije Golem/Mojsije takođe funkcioniše u ovom prvo stripovskom a onda i filmskom superherojskom prosedeu. Ono što je prenošeno generacijama, ono što se pripovedalo kraj ognjišta, konačno se uobličilo u impresivan broj raznih junaka i njihovih ništa manje moćnih nemezisa.

Nakon što su stupili na scenu u zlatnom dobu stripa sredinom tridesetih godina, superheroji dobijaju i relevantnu društvenu ulogu. Supermen tokom Drugog svetskog rata potapa nemačke podmornice, Kapetan Amerika poziva na regrutaciju i učestvuje u u oslobađanju Evrope od nacista, Eks-Men spašavaju svet tokom Kubanske krize… Baš kao što su se anđeli gospodnji pojavili u bici kod Aženkura, baš kao što se Sveti Đorđe ukazivao srpskim vojnicima na Ceru i Kolubari, tako i američki superheroji ispunjavaju svoju gotovo pa religioznu funkciju koja takođe podrazumeva i društvenu angažovanost. Američki vojnici u Iraku i Afganistanu ispod uniformi nose majice sa supermenovim i betmenovim znakom a heroji poput Ajron Mena su neka vrsta NATO-polubožanstva, savršenog vojnika. Otud i izraz “military porn” koji je smislio Piter Travers, filmski kritičar “Roling Stouna”. Po njemu, uloga vojske kao potpore filmskim superherojima (koja ne mora uvek da bude pozitivna, ali se uvek ispostavi da su zloće na kraju neka vrsta disidenata, poput Džona Hurta u “Neverovatnom Hulku” i  Džefa Bridžisa u prvom “Ajron Menu”) sem patriotskog i mačo miljea, ima i nameru da pokaže kako je svetski policajac nadmoćan u svakom pogledu (tehnološkom, moralnom, karakternom…) ali i da je United States Army upravo onaj noseći stub nacije u čijim redovima takođe ima istinskih superheroja, i da Toni Star, Klark Kent i Optimus Prajm mogu da se oslone na njih kad zaškripi. Ovo je, u vizuelnom smislu najbolje pokazao Majkl Bej u prva dva dela filmova o Transformersima, pogledajte samo onu masu samodopadljivih, vizuelno raskošnih, slow motion kadrova gde momci i devojke u uniforimama izgledaju kao polubogovi. Bej je inače svojevremeno napisao ogorčeno pismo “Roling Stounu” optužujući Traversa da je bio preoštar u kritici njegovog filma “Perl Harbor” i da kritičar to radi jer “jednostavno ne voli blokbastere.” Travers mu je odgovorio da nije tačno da ne voli blokbastere već je po sredi nešto drugo. “Naime”, otpisao je kritičar Beju, “Ja jednostavno ne volim stručnjake za pirotehniku koji se lažno predstavljaju za reditelje.”

Brajen Singer je, s druge strane, kroz priču o diskriminacinji mutanata u serijalu Eks-men protkao i uvek aktuelnu temu ugroženosti homoseksulaca, u intervjuu za Total film, govoreći o svojoj ne baš uspeloj ekranizaciji Supermena on kaže da se saoseća sa njim jer je baš kao i Kal-El siroče i diskriminisan tokom detinjstva zbog svog jevrejskog porekla i seksualne orijentacije. “Voleo bih da Supermen zaista postoji”, kaže Singer na kraju sa žarom vernika koji bi zaista voleo da jednog dana ugleda anđele.

Tu dolazimo i do druge tradicije koja je uticala na kreiranje superheroja a ona je hrišćanska. Superheroji su takođe i neka vrsta anđela gospodnjih i zamena za hrišćanske svece. Njihov svetonazor je isti, u većini slučajeva urođena bezgrešnost i osećaj za zemaljsku pravdu. Njihovo poreklo i sile kojima raspolažu veoma često dolaze “negde odozgo”. Superherojske moći su najčešće: nadljudska snaga, brzina, neranjivost, besmrtnost… Zatim veština manipulacije osnovnim prirodnim elementima: vodom, vatrom, vazduhom i zemljom. Ako se pozovemo na hrišanske spise o glasnicima božjim, naročito na Dionizija Areopagita, videćemo da su to upravo veštine koje poseduju anđeli.

U slučaju Magneta, arhineprijatelja X-Mena imamo manipulaciju metalom. Scena kada on u trećem delu Eks-Men trilogije “Poslednje uporište” pomeri most prema ostrvu na kome se nalazi zatvor Alkatraz neodoljivo podseća na neke scene iz Biblije. Magneto veoma često u stripu biva crtan kao neki zli paganski bog ili biblijski demon, sličan je slučaj sa Doktor Dumom ili Supermenovim nemezisima Dumsdejom i Generalom Zodom. Baš kao i demoni i zli bogovi iz raznih evropskih mitologija oni su zli sami po sebi, njihovo zlo je generično, večno, nepromenjivo… Njihov cilj će uvek biti uništenje sveta i ljudske rase, njihova propast sigurna, baš kao i pad Satane u Otkrivenju Jovana od Patmosa.

Iako se dešavaju i neki presedani, poput smrti Supermena u epizodi iz 1992. godine i ubistva Kapetana Amerike u story-arcu iz 2008, oni su samo tu da potvrde njihov bogoliki status (i donesu još koji dolar više) jer svi vernici znaju da posle smrti uvek dođe – vaskrsenje.

I zato su Američki bogovi uvek tu. Smeše se sa pakovanja ovsenih pahulja, govore vam da treba piti mleko, štedeti energiju, živeti zdrav život, čuvati okolinu, voziti američke automobile, slušati Elvisa…

Slogani svih reklamnih kampanja za superherojske filmove mogli bi da se svedu na jednu jedinu reč: BELIEVE.

Verujte da čovek može da leti.

Verujte da pravda uvek pobeđuje.

Verujte da su oni tu da vas čuvaju, da stoje negde na vrhu nekog nebodera a zastava sa crvenim prugama i belim zvezdama se vijori iza njih… Verujte u Supermena, Betmena, Volverina, Spajdermena, Kapetana Ameriku… verujte u svoju državu, dom hrabrih i zemlju slobodnih.

A ta vera je poslednjih godina dobila još jednu dimenziju kada su krenuli da se snimaju filmovi sa IMAX kamerama i u 3-D tehnici. Superheroji su danas realniji i ubedljiviji nego ikad, tako da više nismo daleko od trenutka kada će se možda obistiniti ona Singerova želja da Supermen zaista postoji.

***

Negde na kraju svog romana Nil Gejmen kaže da stari bogovi umiru onda kada više nema nikog ko će verovati u njih. Amerikanci nemaju svoje bogove pa su morali da ih izmisle. Baš kao i sve, i to je moralo postati deo tržišta, jer se u SAD još uvek bog nad bogovima odaziva na ime Gospodin Dolar. A crkve i hramovi su, kako mudro veli Gejmen, “raspoređeni po američkim gradovima precizno poput zubarskih ordinacija.”

Jedan od modernih hramova novih američkih bogova se zove bioskop.

Otiđite ovih dana da se pomolite.

Ne zaboravite obavezne religijske rekvizite: kokice, koka-kolu i 3-D naočare.

(esej je prvobitno objavljen u Kulturnom dodatku “Večernjih novosti” a onda preštampan u knjizi “Kiselo&Slatko”, 2011)

Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.