parallax background

Bez voznog reda

23.01.2020
Voz
Lov na zečeve
22.01.2020
Dejan Stojiljković o bojkotu NIN-ove nagrade
23.01.2020

Kada ste se poslednji put vozili vozom?

Čudno pitanje zar ne?

Nekada je voz bio omiljeno prevozno sredstvo u nas, ujedno i najjeftinije. A rekao bih, nekako i – najnarodskije. Železnica je bila kičma bivše države, a i one pre nje. Dovoljan dokaz za to je naša kinematografija gde vozovi, oni koji njima upravljaju i oni koji se njima voze imaju veoma bitno mesto. Ta šarena železnička klijentela bila je u neku ruku dijagonalni presek socijalne strukture države. Setite se samo filmova Žike Pavlovića, ko se sve nije nagurao u te kupee i putničke klupe, od zla oca i od gore majke, od secikesa i lutalica do preljubnika i odbeglih tinejdžera.

Kažu da je danas prosečna brzina kretanja jedne kompozicije oko 40 kilometara na sat. Izgleda da je život u njima ostao nepromenjen i spor, srpske lokomotive kao da nisu još stigle u 21. vek. Čekaju na nekoj rampi, kod Stalaća možda, da se upali zeleno svetlo i u vagon uđe starica sa pletenom korpom koja prodaje jabuke i crvene ribice od šećera. Tu mi pada na pamet podatak da je voz od Beograda do Niša u vreme kralja Milana Obrenovića, kada je krajem 19. veka uvedena ta linija, putovao 15 minuta kraće nego danas. Pretprošlog leta sam odlučio da to proverim pa sam nakon obilaska beogradskih kafana sa nekim svojim prijateljima književnicima, u trenutku lucidnosti prouzrokovanim kojim pivom više, rešio da u Niš putujem vozom.

Polazak je bio negde oko tri sata izjutra i moram da priznam, dotrajali kupei, uglavnom potpuno prazni u to doba, bili su daleko prijatnija opcija od gužvanja na sedištu autobusa. I tako… Zaspem lepo ja već negde na izlasku iz prestonice i baš oko pomenuog Stalaća probudi me muzika. U susednom kupeu terevenka, cvile ćemane i harmonika, kao u Mihajlovićevim “Čizmašima”, ori se pesma na ciganskom. Vagoni se pune na svakoj stanici, a njih, hvala Bogu, ima na svakom drugom kilometru, ulazi neki čudan svet, šibicari i radnici, napirlitane dame i zabrađene starice, tip u odelu i tip u plavom radničkom kombinezonu… Iz ruke u ruku ide polić rakije, nazdavlja se, jedu zemičke, burek i piletina. S one strane prozora promiče neka druga Srbija, zelenilo lugova i crvenilo golih cigli na nedovršenim fasadama kuća. Odatle, dakle, dolaze svi ti ljudi, uključujući i čikicu koji je na jednoj stanici popeo u vagon kolica za beton, da bi ih skinuo na sledećoj.

Ta pomalo sumorna ali ipak živopisna slika, u potpunoj je suprotnosti sa onom koju pamtim iz vremena đačkih ekskurzija. Do mora se iz Niša išlo prugom Beograd-Bar i Crna Gora viđena iz prozora kupea je nešto najlepše na svetu. Prestonicu sam prvu put ugledao tamo negde osamdesetih, takođe kroz prozor kupea. I bilo je to neko drugo vreme, i neki drugi ljudi su putovali vozom uzduž i popreko te pokojne države, i famozna dijagonala koja je sekla kroz socijalnu strukturu stanovništva nije bila tako oštra i tako kosa i tako neumoljivo precizno ilustrovala sva naša posrnuća kroz zlo vreme koje je kasnije nastupilo.

Ako bi neko danas hteo da pravi metaforu za društvo u kome živimo tako što će ga predstaviti kao kompoziciju krcatu neobičnim putnicima koji vuče stara i umorna lokomotiva, ne treba o tome da snima film ili piše romane, dovoljna je jedna rečenica:

Srbija – zemlja bez voznog reda.