Ko su bili Dimitrije Solunski i general Georgije?
U pitanju su dva hrišćanska sveca i mitske figure oko kojih je obavijena mreža legendi i priča a u vezi kojih istoričari i danas polemišu.
Sveti Georgije je bio poreklom iz grada Lida u Kapadokiji gde se rodio negde oko 275. godine, prema predanju koje se poštuje prevashodno u zapadnim crkvama. Otac mu je bio visoki oficir u Rimskoj vojsci po imenu Gerontije a majka je bila lokalna hrišćanka po imenu Polihrona. Nakon pogibije svog oca, kada je imao tek četranest godina, Georgije se seli u Palestinu a nakon toga postaje član telesne garde cezara Dioklecijana i ubrzo zatim jedan od njegovih najboljih generala. U nekim spisima stoji da ja bio čak i Dioklecijanov vojni savetnik. Govoreno današnjom terminologijom – Georgije je, faktički, bio Dioklecijanov načelnik generalštaba.
Jedno od najlepših žitija svetog Georgija napisao je Ava Justin Popović i ono, iako idealizovano i u duhu pravoslavnih spisa te vrste, dosta podrobno opisuje Georgijevo poreklo kao i njegovu službu na dvoru u Nikomediji kao i progone hrišćana u kojima je stradao.
Delovi mog romana „Znamenje anđela“ (Laguna, 2013) u kome se opisuje njegovo svedočenje vere i stradanje direktno su inspirisani tim tekstom.
Sasvim je moguće da je mladi konjički oficir Flavije Konstantin bio prisutan tih dana u Nikomediji, baš kao što je moguće i da je služio pod komandom Georgija pa čak i Dimitrija jer su bili u sastavu iste armije i boravili u istom delu carstva u to vreme.
Prva i poslednja glava u romanu, tačnije prolog i epilog, inspirisani su legendom o svetom Georgiju koju su u Evropu doneli Krstaši. Priča ima dosta varijacija, ali i istočna i zapadna verzija u svojim osnovama govore o tome kako je svetac spasao grad od strašnog zmaja tj. adždahe (u Slovena, ova dva bića su opoziti, zmaj predstavlja dobro a aždaha zlo) kojeg su meštani obuzdavali žrtvujući mu device.
Ova priča o svetom Georgiju ima sve elemente epske fantastike. A ako malo zagrebete po površini videćete gde je Tolkin našao inspiraciju za svog zmaja Šmauga u „Hobitu“. Georgije, dakle, ubija aždahu, ali ona u metaforičkom smislu istovremeno predstavlja greh i bezbožništvo, u nekim verzijama, on je čak i poštedi i samo je prikuje kopljem za zemlju. Georgije je predstavljen kao junak bez mane i straha, poput Ahila ili, ako baš hoćete, Aragorna, a čak je i u posedu čudesnog mača koji se zove Askalon.
Zanimljivo je da je Vinston Čerčil za vreme Drugog svetskog rata upravo to ime dao svom službenom avionu.
Svakako najlepša umetnička dela inspirisana legendom o svetom Georgiju kod nas jesu dve slike Uroša Predića „Sveti Georgije“ nastale 1907. i 1930. Slika iz 1907. je poznatija i veoma korišćena u razne svrhe (toliko da se našla i na naslovnici srpskog izdanja jednog romana Paola Koelja) ali je i preciznija u prikazivanju ne samog događaja već i detalja. Georgije je obučen u uniformu rimskog tribuna, u levoj ruci mu je oficirska kaciga sa krestom, dok je u stomak mrtve aždaje ostao zaboden gladijus.
Kult svetog Đorđa je veoma poštovan u hrišćanskom svetu, on je zaštitnik mnogih država, druga po važnosti slava u Srba a poštuju ga čak i muslimani koji ga ponekad personifikuju kao čuvenog mudraca Al-Hidra.
Sveti Georgije je zaštitnik vitezova i konjanika , država Srbije, Crne Gore, Engleske, Gruzije, Etiopije, Portugalije i Litvanije, kao i gradova Barselone, Bejruta, Frajburga, Đenove, Londona, Moskve…
Kod Srba se Georgije naziva još i „Pobedonosac“ jer postoji legenda da ako se on ukaže vojnicima u bici oni će je sigurno dobiti. Postoje zanimljiva svedočanstva o ukazivanju Svetog Georgija u bitkama koje je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu, na Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu.
Sveti Dimitrije je rođen negde oko 270. godine u Solunu.
Poticao je iz bogate senatorske porodice što mu je obezbedilo relativno brz uspon u vojnoj karijeri. I on je, baš kao Georgije, bio Konstantinov savremenik, a s obzirom da je imao čin tribuna sasvim je moguće da su zajedno služili u pohodu na Persiju i kasnije na dvoru u Nikomediji. Osim što je bio na visokoj vojnoj funkciji, Dimitrije je, kao sin jednog senatora, posedovao i veliko imanje i bogatstvo. Predanje kaže da se Dimitrije oglušio o naređanja kada su Dioklecijan i Galerije proglasili veliki progon hrišćana i da je, naprotiv, otvoreno ispovedao i propovedao hrišćansku veru. Zbog toga je bio proglašen izdajnikom Rima, utamničen i nedugo zatim i ubijen u tamnici na, reklo bi se, gotovo Šekspirovski način – izboli su ga kopljima dok se molio Bogu. Nakon toga, njegovo telo je bačeno da ga pojedu zveri, ali su ga hrišćani tajno sahranili. Ubrzo nakon toga, na njegovom grobu počela su da se dešavaju čuda i neverovatna isceljenja.
Sveti Dimitrije je zaštitnik grada Soluna a veoma je poštovan u celom hrišćanskom svetu. Baš kao i Sveti Georgije, bio je veoma popularan među Krstašima koji su ga smatrali svojim zaštitnikom. U Rusiji je zaštitnik Sibira a postoji i praznik „Dimitrijeva subota“ kojim se proslavlja pobeda u Bici na Kulikovom polju (1380) koju je izvojevao ruski vladar Dimitrije Donski protiv tatarske Zlatne Horde. Dva grada u Srbiji dobila su ime po njemu – Sremska Mitovica i Kosovska Mitrovica, a Mitrovdan je po broju onih koji ga proslavljaju peta slava u Srba.
Inače, ime Đorđe tj. Georgije dolazi od grčkog Γεωργός i doslovno znači „onaj koji obrađuje zemlju“ odnosno zemljoradnik. Ime Dimitrije potiče od imena Demetrios (Δημήτριος) i znači „zemljin rod“. Ova analogija između imena dva sveca deluje vrlo zanimljivo.
Sveti Georgije se proslavlja 16. novembra (Đurđic) i 6. maja (Đurđevdan), a sveti Dmitrije (Mitrovdan) 8. novembra po novom kalendaru.
Copyright © Dejan Stojiljković, 2020.