Ne znam otkud mi to ime.
Čapa.
Ne znam ni šta znači.
Valjda je to tako treba. Da ime za običnog avlijanera poput mene bude jednostavno. Samo četiri slova. Da se lakše upamti. I da me lakše dozovu.
Moj gazda je stalno tvrdio kako sam ja rasni lovački pas. Ali i ona i ja i svi ostali koje je lagao čim zine znali smo da to nije tako. Ja sam bio samo običan mešanac sa malo većim ušima i malo dužom njuškom.
Svejedno, gazda je tvrdio da je od mene ipak uspeo da napravi lovačkog psa, ako se već nisam takav rodio. I da niko bolje ne može da zbrzne patku ili jarebicu kada krenemo u lov kod Humske čuke ili tamo iznad Tutunović podruma.
Taj moj gazda je bio dobar čovek. I bio je pravi veseljak. Stalno je sa svojim kardašima visio u kafani „Marger“ gde se pilo, pevalo i pričalo. Tamo sam prvi put probao pivo i ćevape.
Gazda je bio ne baš mnogo imućni kujundžija po imenu Mihalać Nikolić.
Doduše, niko ga nije znao po imenu i prezimenu, već po nadimku.
Kalča.
U tadašnjem Nišu, gde smo svoje zemaljske dane provodili moj gospodar i ja, znalo se da od Čape nema boljeg „lovdžijsko kuče“ a od Kalče boljeg lažova. Ipak, ljudi nisu zamerali Kalči njegove izmišljene priče i šarene laže jer su znali da u njima nema nikakve zlobe i loše namere. I mnogi su svraćali u njegovu radnju da im on ispripoveda priču o svom putu u Studenu ili da ih nauči kako da uhvate zeca golim rukama.
U radnju su tada dolazili viđeniji Nišlije, ali ne baš i svi „esnaf-čoveci“ i ljudi iz gradske vrhuške poput stalno pijanog predsednika opštine poznatog kao Vlajko Ajdup. Kalčini najbolji kardaš bio je Atanasko Moler. Sedeo bih tako, pored peći, u dugim zimskim danima, grejao se i slušao kako se gazda Kalča i Atanasko raspravljaju oko uglavnom beznačajnih stvari.
Sve bi počelo kada bi Kalča ispričao neku od svojih neverovatnih priča a Atanasko bi mu onako, zagrejan od kuvanog vina, rekao:
„Lažeš, bre, Kalčo… Lažeš ko pas!“
I tu bih ja već poćeo da režim i da kezim zube na Atanaska, a gazda Kalča bi me smirivao:
„Miran, Čapo… Miran. Nije si gazda Atanasko tako misleja. Vidiš da je ćušnuo koje vino više pa pobenaveo ko da je jea bunike.“
Tada bih se smirio, a oni nastavili svoje druženje.
Stalno sam se pitao jednu stvar.
Zašto ljudi kažu „Lažeš kao pas“?
Mi psi ne govorimo. Samim tim – i ne lažemo. U stvari… Da kojim slučajem imamo moć govora, verovatno bi se i kod nas ustalila uzrečica „Lažeš k’o čovek!“.
Dani su sporo prolazili u Nišu tih godina nakon oslobođenja i mnogo ljudi je prošlo kroz radnju mog gazde. Život je bio jednoličan ali nekako lep, subotom bi se išlo na teferič u portu Pantelejske crkve, nedeljom ujutru na bogosluženje a posle toga zna se – u lov.
Kalča je najviše voleo da lovi ptice i zečeve.
„Od zajca si meso najmekšo!“, znao je da kaže.
Meni je bilo svejedno. Zajac ili jarebica – biće dobro pečenje.
I tako jednog dana dođe u Kalčinu radnju neki mlad momak, u novom odelu, sav onako udešen, lepo izbrijan i ošišan, i predstavi se mom gazdi kao šef protokola.
„Koje reče da si, sinko?“, pitao je Kalča zbunjeno.
„Šef…“, mucao je ovaj. „Protokola.“
„A koji ti je taj Protokol? Neki stranac? Da nije neki od ovija Bečlije, ugursuzi, što nose lakovane cipelke i stalno vikaju Ljubim ruke, gospođa?“
„Ma, ne… Gospodine Nikoliću…“
„Nisam ti ja nikakav gospodin… Mene me ovde po Niš silte vikaju Gazda Kalča.“
„Ovaj… Razumem, gosp… Ovaj, gazda Kalčo. Ja sam u stvari službenik na dvoru kralja Milana.“
„Ajde?“
„Da, tako je… Ja sam zadužen da, između ostalog, organizujem njegovo slobodno vreme.“
„Ma šta mi napriča? Kralj nema koje da raboti kad si dođe ovde po Niš pa će ga ti opraviš?“
„Vi mene ne razumete…“
„Vidi ovog, Čapo…“, obrati se gazda meni. „Pa on, bre, veći lažov od mene!“
„Gospodine… ovaj… Gazda Kalčo. Mene je lično kralj poslao.“
„Pratio te Milan lično?“
„Tako je.“
„I koje si ‘oće njegovo Veličanstvo? Da mu oprajim mušljiku?“
„Ma ne, neeee… On hoće da pođete sa njim u lov.“
Gazda Kalča pogleda u mene, ja u njega, pa onda obojica pogledasmo u ovog Protokola.
„Kralj Milan me vika u lov?“
„Upravo tako. U nedelju, ako vam odgovara.“
I tako, krenusmo mi u nedelju, posle jutrenja u Sabornoj crkvi, fijakerom, kako dolikuje, kralju Milanu na noge. Kad dođosmo do njegovog dvora pored Nišave, on nas dočeka sa svitom, već spreman da krene u lov na jarebice. Obukao se u jednu crvenu uniformu, a oko njega buljuk poentera. Kažu, to neki mnogo opasni kućići, majstori za lov.
Pozdravi se on sa mojim gazda Kalčom kao da se znaju sto godina, pa onda pravac preko Nišave, na brdo Vinik, u lov na zečeve i jarebice.
A mene moj gazda Kalča hvali kao da sam najbolji lovački pas na svetu.
Kralj Milan me gleda onako ispod oka, dok rukom milije svoju dvocevku, brk mu se smeši, pa će da kaže:
„Ali, dragi Kalčo… Pa ovo je običan mešanac!“
„Ko?“, pobuni se Kalča a glas mu se povisi, zaboravio čovek da razgovara sa jednim kraljem. „Moj Čapa? Pa moj Čapa si je, vaše veličanstvo, najbolje lovdžijsko kuče u celu Srbiju!“
„Ma, dajte, molim vas…“, uporan je kralj. „Pa on uopšte nije lovački pas. Pogledajte ove moje… Engleski poenteri! Prva klasa! Samo što su mi ih poslali iz Beča!“
„A da se opkladimo, vaše Visočanstvo?“
„Kako to mislite?“
„U pet banke i balon najbolje Sićevačko vino! Da će moj Čapa iznafaća više zajci i jarebice nego ovija vaši Engleščići.“
I tu se kralj Milan nasmeje, ali prihvati opkladu.
A meni već nije svejedno. Gledam u one kraljeve kučiće, otegli njuške i uši, jaki, beli pa na crne tufne, gde ću ja s njima? Ali šta da radim, gazda Kalča se rukovao sa kraljem, nema nazad. I tako mi dođemo na Vinik i ja tu shvatim jednu stvar. Jeste da su ovi kraljevi engleski poenteri jači i brži od mene… Ali ja poznajem Vinik kao gazda Kalčinu radnju, svaku rupu i svaki grm.
I tako, opravimo se i moj Gazda Kalča i ja, ulovimo šest jarebica i dvaneast zečeva. A ovi poenteri – mrka kapa. Jedva dva zeca i dve jarebice.
Kralj gleda, ne može da veruje.
Na kraju dana, pruža ruku Kalči, mene češe iza uva i vadi novčanik.
„A, ne vaše Visočanstvo…“, buni se Kalča kad vide koliku hrpu novca mu pruža kralj. „Samo pet banke. Takav je bio dogovor… I balon vino.“
„Ali, dragi moj Kalča…“, na to će kralj. „Ovo nije za opkladu.“
„Nego za šta?“
„Za Čapu.“
„Kako to mislite – za Čapu?“
„Čapa je najbolji lovački pas koga sam imao prilike da vidim u životu! Hoću da ga kupim.“
„A, ne!“, odmahuje moj gazda rukom. „Kalča neje na prodaju.“
Utom Kalči prilazi onaj nalickani, onaj Protokol, pa će da kaže:
„Molim vas, gospodine Nikoliću… zar će te odbiti kralja?“
„Tebe, napuderisani, niko neje ništa pitaja. Ovo si je rabota između mene i njegovo Visočanstvo. Ajde, odstupi, da ti ne bi zamirisala šija na barut. Ajde… Sikter!“
Tu se onaj Protokol makne u stranu, video da će da bude tvrdo. A moj Kalča će da kaže kralju:
„Vaše Visočanstvo… Ja cenim i poštujem toj što ste oslobodili ovi naši južni krajevi, zajedno sa Niš, i što ste iz nji’ proterali onej turske alavužde. Takođe vi poštujem što ste gospodin čovek i dobar lovdžija… Jedino vi mogu nađem zamerku što svakakve budale pušćate u službu. Al’ na mene si je moj Čapa ko rođeni brat. I ja ga ne davam ni za kakve pare.“
Kralj Milan pogleda malo u onoga Protokola, ovaj, vidim sleže ramenima, pa pogleda u Kalču i na kraj u mene. Poćuta malo, pa će da kaže:
„U pravu si, Kalčo. Nek ti je alal ovakav pas. A tebi nek su alal ove pet banke.“
Tu kralj pruži mojem gazda Kalči pet banke, ovaj uze pa ih, kako je red, protrlja o bradu.
Sefte je, valja se.
Onda se njih dvojica tu izljubiše kao braća rođeni pa kralj pozva mog gazdu na ručak i na da popiju onaj balon Sičevačkog vina.
Tog dana sam se najeo telećih bifteka kao nikad u životu.
A za one peontere ostalo malo zečetine.
Kad god je kralj Milan Obrenović dolazio u Niš pratio je onog Protokola da nas zove da sa njim idemo u lov. A i oni njegovi poenteri se malo prinaučili, pokazao sam im dve-tri cake, da se više ne brukaju pred kraljem.
Moj gazda i kralj Milan su se dugo godina tako družili i išli u lov.
Sećam se da je gazdi mnogo teško palo kada su mu jedne zime javili da je kralj umro, negde daleko, u progonstvu, daleko od svoje Srbije, Niša i lovišta na Viniku.
Tad sam Kalču prvi put video da plače.
A kod nas je u međuvremenu bio svratio neki profesor gimnazije. Stevan Sremac, tako se zvao. I stalno je nešto zapisivao u blokče dok je sedeo u gazdinoj radnji i pio rakiju i kafu. Kalča mu je dosta toga ispričao, i ono što je bilo i ono što nije, pa je ovaj sve to stavio u neku knjigu a kasnije je bila i neka pozorišna predstava.
Tako sam ja postao prvi pas u Nišu koji je ušao u srpsku književnost.
Prošlo je dosta vode Nišavom i ovde više nema ni moga Kalče ni mene.
Nišlije su se lepo odužili svom kralju – dali su mu trg u samom centru grada.
I danas ponosno nosi ime kralja Milana. Dobrog lovdžije. Još boljeg čoveka.
A moj gazda i ja?
Na ulazu u Kazandžijsko sokače ima jedan astal.
Za njim, Kalča i Sremac sede, piju i pričaju.
I ja sam tu, odmah pored, načuljio sam uši i slušam.
Za sada sam jedini pas kome su u Nišu podigli spomenik.
(Izvorno objavljeno u časopisu „Pas“)
Copyright © Dejan Stojiljković, 2023.