Deset godina nakon navodnog smaka sveta koji su prorekli drevni Maje a koji je trebalo da nastupi 2012. taj svet je i dalje tu, drugačiji a isti. 2022. godina je ostala iza nas, a mnogima se i dalje čini da živimo u nekom naučno-fantastičnom para-svetu, poput onog u filmu „Blejdraner“. Iako tehnologija nezadrživo i svakodnevno napreduje, u glavama ljudi stvari u su uglavnom iste kao i pre 10, 50 ili 100 godina. Jer svest nije kompjuterski procesor pa da može da se nadograđuje. Ilon Mask je kupio Tviter, Marvel štancuje filmove i serije i nervira verne obožavaoce, imamo jedan veliki i tuce malih ratova, političari i dalje lažu, cene skaču u nebo, inflacija jede penzije i plate, Skarlet Johanson je i dalje najbolja riba u Holivudu a Kijanu Rivs najljubazniji tip među glumcima.

Taman kada smo odahnuli zbog suzbijanja pandemije korone, znate, to je onaj virus nepoznatog porekla u vezi koga se na internetu i dalje lome koplja oko toga da li je nastao u nekoj pećini, među slepim miševima, ili u nekoj vojnoj laboratoriji, desio nam se novi veliki rat. Ukrajina se razara i gori, svako ima svoju verziju priče i predviđanja vezana za krajnji ishod, pa vidite kome će te da verujete, generalima ili glumcima. Moj komšija Pera automehaničar kaže da je situacija u kojoj se našao Volodimir Zelenski slična onoj u kojoj se našla Jugoslavija 1948. kada je Rusiji rekla istorijsko „ne“. „Sad, zamisli…“, kaže on, „…šta bi sa nama bilo da smo tada na čelu države mesto Tita imali Čkalju?“.

Zapad za Putina koristi epitet „novi Hitler“ dok Rusi za rat koriste eufemizam „specijalna operacija“, slično kao što je zapad za agresiju na SRJ mesto reči „rat“ koristio termin „humanitarna operacija“. Današnji gospodari rata su kao hirurzi, sve rade precizno i u rukavicama, operišu, dakle, ne ubijaju. Ekologija je glavna tema, jer i planeta se može ubiti, nemarom, nebrigom, plastikom, pa je i na tu temu imalo šta da se kaže i radi, toliko, da je ekologija postala nova ideologija.

Sad, taj problem postoji od kako ja znam za sebe i posedujem tu takozvanu „ekološku svest“, dakle tamo negde od ranih osamdesetih, ali pretpostavljam da nije bilo dovoljno „cool“, iako je Džon Kristofer svoj roman „Smrt trave“ napisao još davne 1956. godine. Kada smo već kod smrti, mnogo divnih ljudi nas je napustilo ove godine, mnogi prerano, u naponu snage, i svet neće biti isti bez njih.

Ostavili su nam iza sebe besmrtne pesme, antologijske uloge, nezaboravne golove i partije na terenu, knjige koje će čitati generacije, filmove koji će se reprizirati unedogled… U senci rata koji preti da proguta sve, pod pretnjom nuklearnog holokausta i apokalipse koja samo što nije, pojedinačne smrti su postale nešto kao vest sa treće strane. Ljudi odlaze, iz njih ostaju magla i dim, neko pusti suzu, neko pesmu na radiju, ali točak istorije se i dalje vrti i melje, jer tako je bilo oduvek. Kina hoće na Mesec, Amerika hoće na Mars, naši fudbaleri finale svetskog prvenstva, ali odatle su se vratili brže nego her Žika Pavlović sa Svetog Stefana.

Nema veze, bar je provod bio dobar. Plaže, sunce i dve Švabice. I hotel A kategorije… Aknem mu ga. Tom Kruz ima najgledaniji film godine i sve kaskaderske vratolomije izvodi sam, Džejms Kameron nam je dao prekopotrebnu dozu eskapizma u novom Avataru, jer plava Pandora izgleda mnogo lepše od sive Zemlje, Marvel je zakoračio u multiverzum i tamo se potpuno izgubio, Betmenov Gotam je i dalje mračan i jeziv, kao gradovi na jugoistoku Srbije osam uveče, čak su i Stivena Kinga napravili budalom, ako mu je kad se meša u politiku…

A najprogresivniji muzički eksperiment godine nije uradio neki od klinaca sa tiktoka već Žan Mišel Žar, koji ima više od 70 godina i izgleda kao dečko. Na celom Balkanu, naročito na prostoru bivše Jugoslavije, sijaju ukrasne svetiljke i okićene jelke, novogodišnji optimizam je tu, u kafanama ne možeš naći mesto za doček, ali valja da se pojede, popije i zapeva. Iako nas je sve manje i manje, rezultati popisa su takvi da apokaliptičkni scenariji iz distopijskih filmova i knjiga počinju da deluju kao realnost, a mi teramo brigu na veselje, jer, realno, koji drugi izbor imamo?

Ako mislite na one stranačke, tu i dalje važi ono što je davno primetio jedan moj Nišlija: „Izbori u Srbiji su ti, druže, kao kad fino okupan čovek obuče iste one gaće koje je nosio pre kupanja.“ A tako i bude…

Nakon što se pogase svetla, zatvore kafane i restorani, završe se slavlja i terevenke, konobar dođe da mamurnom gostu ispostavi račun. A ovaj, nadnet nad kafom bez šećera i cigaretom koja dogoreva u punoj pepeljari može samo da klimne glavom i kaže: „Biće bolje dogodine.“

Će bude.