parallax background

Чудна одредишта

Vino i reči
14.04.2021
10 STVARI KOJE NISTE ZNALI O ROMANU “DUKAT ZA LAĐARA”
19.04.2021

„Куда идемо?“, упита Дамјан Југовић.

„На једно чудно место…“, одговори Андрија.

„Баш чудно?“, био је упоран Дамјан.

„Да. Град на реци. У долини. Опкољен брдима као непомичном војском.“

„А шта је са оном војском која се миче?“

Андрија положи шаку на корице мача који је заденуо за седло свог сивца.

„За њу имамо довољно челика.“

„Јеси ли сигуран, млади господару? Чуо си да је Ниш пао?“

„Јесам.“

„Па шта ћемо онда? Мечки на рупу?“

„Та мечка је, добри мој, кренула ка Топлици.“

„Није ваљда?“

„Јутрос поклисари јавили господару Вуку.“

„Похарали град и отишли?“

„Тако је. И сам знаш како Османлије то раде. Они су пустињски народ, воле отворен простор, не држи их место…“

„Шта, за име божје, има у Топлици?“

„То се и ја питам.“

Дамјан Југовић стајао је поред улаза у коњушницу и чекао да његов побратим провери свом коњу потковице. Док је чекао, љуштио је војничким ножем крупну румену јабуку. У црвеном каваду и са дугом светлосмеђом косом која му се сливала низ леђа, подсећао је на Ахила који се спрема да покори Тројанце. Након што им у двобоју убије најбољег јунака. Био је у средини својих двадесетих и, баш као и Андрија – није био ожењен. Што и није чудно: једина невеста коју су они били одабрали је војна, а једина свадба на којој би пристали да учествују јесте она чији пир је на бојном пољу.

Одлучили су се за пут ратника и витеза.

И обојица су се потајно надали да ће једног дана бити достојни да постану припадници Реда Змаја.

Андрија и он познају се још од детињства. Андријин покојни отац био је стари пријатељ Дамјановог оца Југа Богдана. Био је мудар, глава породице Југовић, па је зато свог вазда непослушног и својеглавог сина одлучио да пошаље да се кали у паклу границе. Мнио је стари Југ Богдан: ако Дамјан преживи тешки и неизвесни крајишки живот, који је сваког дана клизио по оштрици акинџијског ханџара, онда ће свакако бити кадар и за нешто боље и више. А ако у томе каљењу изгуби живот, не би то била баш толико велика несрећа јер Југ има још осам синова.

„Је ли тачно да је Ниш бранио Милан Топлица?“, упита Дамјан.

„Јесте.“

„Па шта се збило с њим?“

„Причају да је погинуо.“

Дамјан приђе Андријином коњу и понуди му, на длану, ољуштену јабуку; овај је са захвалношћу поједе.

„То ће разбеснети Косанчића“, рече.

„Хоће“, сложи се Андрија.

Андрија затим прихвати дизгине свог коња и пружи их побратиму.

„Сачекај ме код градске капије. Брзо ћу.“

„Где ћеш?“

„Имам неког незавршеног посла.“

„Баш сад?“

„Ово не може да чека.“

 

Комненија је нетремице зурила у Андрију.

Сада је знала зашто се заљубила у њега.

Имао је кратку косу, као у дечака. И није носио браду, то знамење господарства и достојанства, понекад и мудрости. Лице му је било голо попут дечјег длана, a oчи плаве и бистре. Опет, ожиљци на његовом левом образу, врату и испод чела говорили су његовој ратничкој прошлости, десна рука којој су недостајала два прста о томе како је тешко држати мач, а мишице што су се оцртавале испод затегнутог тамносивог кавада одавале су човека који редовно вежба и редовно убија.

Њен муж Јанча, коме се пре скоро десет година обећала у сеоској цркви, стајао је наспрам Андрије, насред њихове себарске колибе, у прљавобелој кошуљи од грубог рогоза.

Покушавао је да буде оно што му читавог живота није полазило за руком.

Мушкарац.

Насупрот њему, синовац Вука Бранковића изгледао је попут јунака из старине.

Дете, које тај исти муж није признавао као своје, спавало је у колевци коју је љуљала свекрва, Јанчина мајка, стрељајући Андрију погледом пуним вреле мржње. Није то била само мржња жене чија је снаха обешчашћена а син понижен. То је била она мржња коју слуга гаји према господару. И да је мржња тог јутра могла да гори, од младог Андрије не би остала ни шака пепела.

Он као да је то знао: судећи по говору тела и изразу на лицу, више је зазирао од те старе жене него од њеног јаловог сина коме је узео жену за љубавницу, и тако ништог учинио га још нишчим.

„Како се зове?“, упита.

„Још јој нисмо дали име“, узврати Комненија.

Свекрва је прекорно погледа.

Ово је ипак био разговор два мушкарца, иако један од њих то јамачно није био.

„Могу ли ја нешто да помогнем?“, упита Андрија.

„Ти си већ учинио своје, господару“, пркосно рече Јанча.

„Ја… Одлазим у Ниш.“

„Зар Ниш није похаран?“

„Не знам. Мој брат… Богдан. Био је тамо када су ударили Турци… Требало је…“, рече Андрија, па са зазором погледа Комненију, „да се ожени.“

Јанчиним лицем прелете нешто као благ али подругљив осмејак.

Андрија се искрено зачуди што овај има храбрости за тако нешто. Да је то учинио неко други, на неком другом месту, пресудио би му ту где стоји.

„Зар се ви крајишници жените?“, упита Јанча.

„Понекад… Када нам господар то дозволи.“

„И ти имаш господара… господару?“

„Сви га имају.“

„Шта те доводи у овај убоги дом?“

Андрија посегну за кесом са новцем која му је била за појасом.

„Тамо где идем… Не знам шта ме чека. Не знам да ли ћу се вратити.“

„Какве то везе има с нама?“, упита Јанча.

Андрија му пружи кесу са новцем.

„Ово је мој поклон. За новорођенче.“

Јанча је само стајао, непомичан, и гледао га право у очи.

„Не треба нам твојих тридесет сребрњака“, рече на крају старамајка што је љуљала колевку. Затим погледа у своју снаху. „Нема тих новаца којим можеш да откупиш њену издају.“

Андрија заврте главом, врати кесу са новцем за појас.

„Могу ли нешто друго да учиним?“, упита.

„Да“, рече Јанча.

Затим погледа у своју жену, онда у колевку где је била беба, на крају поново у Андрију.

„Можеш да се не вратиш.“

 

(Одломак из приповетке „Друга Троја“, у издању Лагуне, као део посебног, ћириличног издања романа „Дуката за Лађара“ – У ПРОДАЈИ ОД 1. АПРИЛА 2021)

Илустрације: Ненад Цвитичанин

Copyright © Дејан Стојиљковић, 2021.

 

Претходни део можете прочитати ОВДЕ