Iako obojica čine neizostavan deo lanca, da li ti je bliža Karađorđeva eksplozivnost ili Miloševa diplomatičnost? Kako doživljavaš jednog, a kako drugog?

Iako sam obrenovićevac, kao što je to, uostalom, i svaki Nišlija – bliži mi je Karađorđe. Ja sam nekako više za borbu nego diplomatiju, naročito kada ta i takva diplomatija podrazumeva „kompromise” kakve je pravio Miloš. Mogla je država da se stvori i bez stavljanja kumove glave na panj.

Kakav je tvoj doživljaj kneza Lazara, a kakav Vuka Brankovića? Da li je prvi zaista toliki junak kakvim ga predanje opisuje, a drugi toliki izdajnik?

Da se odmah razumemo jedno – Vuk Branković nije bio izdajnik. To je notorna izmišljotina. Vuk Branković je bio jedna od retkih velikaša sa Balkana koji nije pristao da bude turski vazal i zbog toga je završio u turskoj tamnici, gde je i umro. Strašno je šta su narodno predanje i kasnije guslari uradili tom hrabrom i poštenom čoveku. S druge strane, knez Lazar se svojom žrtvom na Kosovu iskupio za mnoge pogrešne odluke koje je pre toga doneo. Tu pre svega mislim na to što je izdao cara Uroša. Mislim da je njegov sin despot Stefan Lazarević bio u svemu bolji od njega: i kao vojnik, i kao političar, i kao vladar…

Crnjanski u Rimu, Andrić u Berlinu. Možeš li napraviti paralelu između njih dvojice kao diplomata i kao pisaca? ✨

Teško je porediti dva tako velika duha. Naročito ako imamo u vidu da su imali sasvim suprotne karaktere. Ali te njihove diplomatske misije, u stvari, govore o nečem drugom. O snazi države čiji su predstavnici bili i gde su pored njih u diplomatskom koru bili i jedan Dučić i Rakić. A pogledajte danas… Koga sve mi imamo u diplomatiji? Ljude koji ne govore jezike, ne znaju protokol i običaje zemlje u kojoj se nalaze i gde predstavaljaju Srbiju. Zamislite da na nekom prijemu u Berlinu, recimo, Andrić dočeka Ribentropa tako što uzme mikrofon i zapeva mu „Miljacku”? Znam. Ne ide.

Toplica Milan, Ivan Kosančić i Miloš Obilić su glavni junaci u nekoliko tvojih knjiga. Kako doživljavaš svakog od njih? Ko ti je najdraži i zbog čega? 📚

Isto onako kako ih je opisala narodna pesma. Knez Lazar nazdravlja Kosančiću po lepoti, Toplici po visini, a Obiliću po junaštvu. I to je otprilike i moj doživljaj. S tom razlikom što ja to vidim na jedan duhovan način. Kosančićeva lepota je, pre svega, lepota njegove duše, Toplica je visok ne fizički nego moralno, a Obilićevo junaštvo, na kome mu nazdravlja Lazar, tek treba da se desi… U tom trenutku ni Obilić sam ne zna kakva klica herojstva se začela u njemu. To je izazovno za pisca: da usvoji i nadogradi nešto takvo što je vremenom postalo deo kolektivnog sećanja čitavog jednog naroda. Najdraži mi je, logično, Kosančić jer sam poreklom iz kraja u kome je on nekada imao posed. Moja majka je rođena u selu Ivan Kula pored Kuršumlije.

Šta to ima vlaška magija što druge nemaju? ⚡

Dobar marketing.

U knjizi Konstantinovo raskršće spominješ vampire. Da li veruješ da oni postoje? Kako i sa kojim osobinama ih zamišljaš? 🧛🏻‍♂️

Moje preispitivanje vampirskih mitova u tom romanu je, u stvari, takvo da postavljam pitanje ko su vampiri uopšte. Njihovo postojanje, bar meni lično, nikada nije bilo pod znakom pitanja. Ali vi danas imate razne vrste vampira, pre svega one koji vam kradu energiju, vreme, strpljenje… I za njih ne postoji nikakav glogov kolac ili srebrni metak. Najviše ih ima među političarima. A kao što znate, politika je bedno i ružno zanimanje, koje unižava ljudski duh i na kraju od čoveka stvara nečoveka. Samim tim, vampiri koji se njome bave ne mogu da budu lep prizor – ni za slušanje ni za gledanje. 🧛🏻‍♂️

Pretpostavljamo da su svakom piscu njegova dela poput dece između koje ne može da bira koje mu je draže, ali ako bi mogao, koje delo bi izdvojio kao najdraže i zašto? 📚

To bi, svakako, bila moja prva knjiga „Leva strana druma”. To je, dobrim delom, moja autobiografija. Neka druga vremena, neki drugi ljudi, neki drugi Niš… I nečija tuđa mladost. A opet sve osećaš kao svoje.

Šta je tvoja zvezda u beskrajnom plavu krugu? ⭐

Nemam baš neki duboko ličan i poetičan doživljaj te zvezde i tog kruga… Za mene je, jednostavno, to je jedna od najboljih početnih rečenica nekog romana… Uz onu čuvenu Tolstojevu kojom počinje „Ana Karenjina” i onu kojom počinje Kingova novela „Izmaglica”, a koja glasi: „Ovako se to desilo.”

Poruka za naše čitaoce? 📜

Džon Ford je jednom rekao: „Ako hoćeš da pošalješ poruku – idi na poštu”. Dobro, ako baš mora neka poruka, evo: Čitajte više knjiga, gledajte manje televizije.