parallax background

D’artanjanova smrt

Neonski bluz u knjižarama od 10. decembra
04.12.2020
Duboko i hladno – odlomak
09.12.2020

Postojim na najbolji način na koji umem.
Ijan Kertis

Te večeri je temperatura pala na minus trideset.

Ali Saši je bilo svejedno.

Prsti na njegovoj desnoj šaci već su bili smrznuti. Baš kao i zalazeće sunce sa one strane napuklog prozorskog okna koje je obložio krpama. Iz Komiteta su javili da je sledovanje hleba smanjeno na sto dvadeset i pet grama. A ni njega nije bilo mnogo. Stizao je u grad vojnim transportima preko zaleđenog jezera. I pravili su ga od svačega. Najbolji je bio onaj od buđavog žita izvučenog sa potopljenog brodovlja u luci, ali nije bio loš ni onaj od jutenih vreća za brašno… Svakako bolji od onog koji je pravljen od zobi i prašine pometene s poda.

Saša nije video nijednu veknu hleba nedeljama.

I dok se spremao da izađe, čuo je susetkinu kći u stanu do svog kako svira klavir.

Rahmanjinov.

Kako joj uspeva da pokrije sve te intervale svojim promrzlim prstima?

Njena majka, profesorka književnosti u penziji, poginula je prošle nedelje dok je prala veš na ulici. Avionska bomba ju je raznela u paramparčad.

Nemačka artiljerija delovala je po gradu svakog dana, u pravilnim razmacima koje je odredila germanska pedantnost i svirepost. Bombe su padale na Lenjingrad pre podne – između osam i devet i između jedanaest i dvanaest, po podne – između pet i šest, uveče – između osam i devet. Kao da topovskim baterijama i eskadrilama bombardera nisu komandovali ljudi već su bile deo nekog izopačenog ali preciznog mehanizma. Poput očevog sata, koji je nosio u unutrašnjem džepu pohabanog kaputa i koji je stao 20. novembra 1941. tačno u 18 minuta do podne.

Ali Saši je bilo svejedno.

On je silazio sprat po sprat, lagano, da dodatno ne umori već umorno telo.

I mogao je da čuje gospodina Bogatirjova kako kaže svojoj ženi:

„Kako ne vidiš? Nemci… Poslali su na nas najstrašiju od svih vojski… Glad.“

I mogao je da vidi devojčicu kraj prozora u visokom prizemlju, kako steže parče drveta kojem je neko nacrtao oči, nos i neubedljiv osmeh. I mogao je, takođe, da vidi kako ona gleda u njega, kroz njega, i kaže:

„Nazarovi su mrtvi. Tanja je otišla. I ja ću uskoro… I ti… Sašenjka. I ti ćeš da odeš.“

Njen otac, koji je juče sahranio njenu sestru, izašao je, uzeo je za ruku i uveo u stan.

Zastao je na pragu.

Krupne oči su mu grozničavo iskrile.

„Nemoj paliti šibicu“, promrmljao je suvo. „Platio sam celu jednu rublju za to palidrvce.“

U prizemlju, komšika je kuvala deci čorbu od sastruganih tapeta, smrad se širio celom zgradom sa čijeg krova su odavno nestali golubovi. Baš kao i vrane, vrapci i galebovi. U gradu više nije bilo nijednog psa niti mačke. Osim onog olinjalog maltezera koga je u garsonjeri kraj vešernice čuvao matori Sorokin. Hteli su da mu ga ukradu, ali je pripretio zbrojovkom svakom ko uopšte i pomisli na tako nešto.

Njegov pas bio je jedini živi kućni ljubimac u Lenjingradu.

Na kraju su ih našli mrtve. Obojicu. Sorokina su sahranili, a psa pojeli.

Saša je došao do izlaznih vrata zgrade i položio ruku na ledenu kvaku. Osetio je na dlanu ujed hladnoće, stegnuo zube i gurnuo.

A dole, na ulici…

Sneg pada, sneg pada, sneg pada… Na leševe što, smrznuti poput njegovih prstiju, ukočeni u grotesknim pozama u kojima ih je smrt zatekla, čekaju, kao na nekoj ukletoj stanici, da ih pokupe i strpaju u saonice. I da ih odvezu na periferiju, gde će ih sahraniti u kraterima od bombi.

Pogledao je u zid polusrušene zgrade preko puta.

Na njemu je neko crvenom farbom ispisao:

TROJA JE PALA, RIM JE PAO, LENJINGRAD NEĆE PASTI

Iza tog zida su drvoredima ocrtane avenije, u svakom od stabala, pa i onom najmanjem, ćuti stotine metalnih šrapnela. Pitao se ponekad: da li drveće oseća bol? Onako kako ga on oseća? I nema veze da li napolju pada sneg ili padaju bombe.

I nema veze da li su šrapneli od artiljerijskih granata i avionskih bombi u tebi ili u sasušenim platanima pored kojih prolaziš svakog dana.

Bol… Bol ostaje. On se ne menja. Kada si gladan. Kada si sit. Isto je. Boli.

U pozorište je stigao na vreme. Tačno kada je počeo novi artiljerijski napad. Mogao je da navije džepni časovnik po njemu, da je ovaj kojim slučajem radio.

Na severnom zidu zgrade teatra pisalo je:

GRAĐANI LENJINGRADA, OVA STRANA ULICE JE NAROČITO OPASNA TOKOM ARTILJERIJSKIH BARAŽA

Ušao je unutra i krenuo stepenicama do garderobe.

Dole u uglu, Jevgenij Galibin, prvak i spiker na radiju, za koga se pričalo da je poludeo otkada su mu u vatri stradali žena i sin, recitovao je nečije stihove:

„Kucasmo na vrata najmračnijih odaja Pakla. Gurnuti do granice, nađosmo sebe unutra. Gledasmo, skrajnuti, kako se scene nižu… I videsmo sebe… kao nikada pre.“

Potapšao ga je po ramenu i nastavio dalje.

Čuo je Galibina iza sebe kako govori; nije imao snage da se osvrne.

„Reci mi, Saša… Ko nam je veći dušman? Hitler ili Staljin?“

„Nemoj da si ikad više postavio to pitanje“, rekao je i dalje okrenut leđima.

„Zašto?“, bio je uporan poluludi glumac.

„Zato što te neko može čuti.“

„I šta onda? Preneće to što sam rekao komesarima koji se opijaju i žderu pečene patke i kavijar, gore, u Komitetu? Oni više nemaju vlast nad nama, Saša… Jer nemaju više šta da nam uzmu.“

Saša je nastavio dalje i došao do vrata svoje garderobe.

Ušao je lagano i u njoj zatekao Darju, kostimografkinju na privremenom radnom mestu čistačice i rekvizitera. Sedela je u uglu, smrzavala se i čitala knjigu.

Kada ga je videla, ustala je, kao da je ušao general. Knjigu nežnoplavih korica i dalje su stezali njeni dugi, od gladi ispošćeni prsti.

„Kažu da veličinu umetnika možeš da izmeriš po tome koliko razume ljudsku patnju“, rekla je tiho.

Nije odgovorio ništa. Nije imao snage. Samo je prišao čiviluku na kome je bio kostim i počeo da se svlači.

„Pazi na taj drveni mač, to je jedini koji imamo“, reče Darja negde iza njega. „Sa ostalima smo podložili peći.“

Zatim je dodala, tišim, nežnijim glasom:

„Požuri. Publika ne sme da čeka.“

„A kuda će to publika da ode?“, uzvratio je glasom bez snage. „Na ulicu? Da ih pobije nemačka artiljerija? Kući? Da umre od gladi?“

Nije prošlo dugo i Saša je stajao iza scene, pridržavajući se za tešku crvenu zavesu. Kroz prorez u njoj mogao je da vidi publiku, neprepoznatljive senke u polumraku dvorane.

Na nogama su mu bile dugačke čizme, uz crveno-belo-plavu uniformu, boje ruske zastave, za pojasom je imao drveni mač a na glavi šešir na koji je bilo nataknuto veliko paunovo pero. Darja mu je na prerano ostarelom licu ugljevljem iscrtala bradu i brkove.

„Pitam se…“, reče Saša. „Da li je D’Artanjan ikad bio ovako gladan?“

„Nije, Sašenjka… Nije… Jer nikad nije ni postojao.“

„Dima je sve ovo izmislio da bismo mi imali način da zaboravimo na glad?“

„Ne znam… Možda“, njen glas je dolazio odnekud izdaleka, provlačeći se između potmulog zvuka eksplozija granata u pozadini.

„Možda ni Dima nikad nije postojao? Možda mi igramo komad koji smo sami izmislili?“

„Možda, Sašenjka… Zar je bitno?“

„Ali… Ko? Ko je mogao da smisli nešto ovako užasno?“, vrteo je Saša glavom u bolnom magnovenju. „Nešto ovako ponižavajuće? Čiji bolesni um sme tako da se igra živim ljudima?“

„I mrtvima. Čuo si da su ljudi u naselju blizu luke počeli da jedu jedni druge?“

Saša uzdahnu, duboko; studeni vazduh mu zapara pluća i on oseti bol kao da hiljade oštrih noževa pokušava da probije pute sebi kroz njegove gole grudi.

„Gospođo Darja…“, reče pomirljivo. „Vi ste mrtvi. Pronašli su vas prošle nedelje u vašem stanu. Smrznutu. Sedeli ste u sofi. Ruke su vam bile sklopljene na koricama knjige. Turgenjev. Kažu da ste izgledali kao da spavate.“

„I ti bi trebalo da zaspiš…“, uzvrati ona jedva čujno, gotovo šapatom. „Da se odmoriš.“

„Ali… Imam predstavu da odigram“, negodovao je Saša. „Publika… Ne sme… Ne sme da čeka…“

„A kuda to publika može da ode?“

Darjino pitanje ostade da visi u hladnom vazduhu poput aveti.

Saša uzdahnu još jednom. Poslednji put.

„Možda oni ne mogu, ali ja… Ja odlazim.“

***

Saša Abramov, glumac u lenjingradskom Pozorištu glumačke komedije, umro je od gladi u pauzi predstave, obučen u kostim jednog od Diminih musketara.

Nacistička opsada Lenjingrada trajala je 872 dana, od septembra 1941. do januara 1944. godine.

Odnela je dva miliona ljudi.

 

(Iz prozne zbirke NEONSKI BLUZ, u svim knjižarama od 10. decembra 2020. u izdanju Lagune)
Copyright © Dejan Stojiljković, 2020.