Za Dejana Stojiljkovića se sa punim pravom može reći da je jedan od vodećih književnika svoje generacije i jedan od najčitanijih srpskih pisaca u poslednje dve decenije. Od „Konstantinovog raskršća“ pa sve do poslednjeg romana „Zvezda nad prazninom“, Stojiljković je plenio pažnju i čitalačke publike i kritike. Podjednako se uspešno oprobao i kao saradnik na scenariju serije „Senke nad Balkanom“ a njegovi romani su pretočeni i u formu stripa. U domaćim knjižarama upravo se pojavilo i novo, integralno izdanje, sada već kultnog romana „Konstantinovo raskršće“, a u intervjuu za nedeljnik Ekspres Dejan Stoljiljković govori o svom radu, trenutku u kome živimo i otkriva da li strahuje da će veštačka inteligencija postati konkurencija literatama od krvi i mesa.
Pred nama je nova, integralna verzija romana „Konstantinovo raskršće“. U čemu se ova verzija razlikuje od dosadašnjih izdanja ovog romana?
Za početak, staro izdanje ima 265 strana a ovo novo, integralno 320 strana. Ovo integralno izdanje je dorađeno i upotpunjeno novim materijalom, dodatnim glavama, scenama i linijama priče. Na kraju i početku imamo Konstantina Velikog lično, prvo kao gladijatora u areni a onda kao cara koji najavljuje novo doba. To se direktno naslanja na moj roman „Znamenje anđela“ iz 2013. koji je neka vrsta prikvela „Raskršća“ i koji će takođe uskoro dobiti integralno izdanje.
„Konstantinovo raskršće“ je svojevrstan književni fenomen već deceniju i po i jedan od najčitanijih srpskih romana ikada. U čemu je tajna njegovog uspeha?
Mislim da je naprosto bio drugačiji i da je to publika umorna od jednih te istih tema i staromodnog načina pripovedanja i pisanja prepoznala i prihvatila. To je ujedno i ključna stvar – uspeh kod čitalaca. Roman je bio najčitanija knjiga u srpskim javnim bibliotekama 2010, a dobio je i nagradu „Miloš Crnjanski“ i bio u najužem krugu za Ninovu nagradu, napravljena je strip adaptacija, evo, sad je snimljena i TV serija, tu su i prevodi. Za knjigu je bitno da živi, da je u štampi, na policama biblioteka i knjižara. Na to sam autor ne može mnogo da utiče, knjige imaju svoj život i to je kao kod čoveka, nekad kratak, a nekad veoma dug, nekada uspešan a nekada ne.
I dalje je vrlo aktuelan vaš poslednji roman „Zvezda nad prazninom“ koji govori o tragičnoj sudbini Branka Miljkovića. Da li će se ikada otkriti ko je i zašto ubio Branka i šta je ono najfascinantnije što ste o velikom srpskom pesniku otkrili tokom prikupljanja građe za roman?
Mislim da nikad nećemo saznati ko je ubio Branka. Ali definitivno je tačno da je ubijen i donesen na to mesto u Ksaverskoj šumi u Zagrebu gde je pronađen mrtav. To je pravda za pesnika, da ga ne klevetaju da je samoubica i mračnjak. Izučavajući Brankov lik i delo naišao sam na dosta toga što ranije nisam znao. Naročito su fascinantni koreni njegove poezije koji su bili dosta paušalno i pogrešno tumačeni. Na primer, njegova pesma „Uzalud je budim“ je inspirisana jednom stvarnom ratnom tragedijom koja se desila u Nišu. Dok je njegova pesma o Titu vrlo subverzivna i nimalo laskava za onog kome je posvećena.
Sarađivali ste na scenariju hit serije „Senke nad Balkanom“. Čini se da je Srbija između dva svetska rata bila jedan od centara političko-ezoteričnih dešavanja u Evropi?
Ne bih je baš nazvao „centrom“ ali svako da je bilo dosta takvih stvari. Uticaj Zapada je doneo kod nas fascinaciju ezoteričnim, zatim su tu bila tajna društva, a zanimljiv podatak je i da je spiritizam, tj. prizivanje duhova došao sa ruskim emigrantima. Kao i kokain, balet i strip, recimo. Zanimljivo je pratiti i fascinaciju Jugoslovena astrologijom, kao i rodoverjem i istorijskim tajnama, nisu bili retki u tadašnjoj štampi napisi o raznim toponimima koji su posedovali određeni, da ga tako nazovem, „ezoterični“ šmek. Naravno, naša serija je delo fikcije i ne treba sve u njoj shvatati zdravo za gotovo već kao umetničku nadogradnju i interpretaciju.
