parallax background

Duboko i hladno – odlomak

D’artanjanova smrt
08.12.2020
Nema hrabrosti – odlomak
10.12.2020

Jezero.

Nalazilo se na tri kilometra od varoši.

Bilo je veštačko. Na njemu su arhitekte iz prestonice izgradile branu i na njoj hidrocentralu. Nije bila mnogo velika, ali je snabdevala strujom čitav okrug. Dosta ljudi iz varoši je radilo tamo. Kažu da su plate bile solidne.

Prvi put sam tamo došao jednog prohladnog novembarskog dana. Ostavio sam bicikl oslonjen o jedno drvo i prišao bliže, oprezno. Ne znam zašto, ali imao sam utisak da će me nešto povući u tu mutnu, naboranu vodenu masu.

Stajao sam pored vode, zurio u sive obrise talasa iznad kojih je visila troma zavesa od magle.

Kao da je jezero nekako živo. Kao da diše. Kao da se pomera.

U jednom trenutku, činilo mi se kao da me posmatra.

Bio je to čudan osećaj, jeziv u svojoj bizarnosti, ali istovremeno, bilo je nečeg što me je privlačilo. Tada nisam znao šta.

Vratio sam se sutradan. Poneo sam očev ribolovački pribor. Nisam imao pojma kako se koriste svi ti štapovi, varalice, udice, najloni… Uzeo sam štap za koji mi se činilo da je najskuplje plaćen. Zamahnuo, zabacio… Dokono zurio u nepomični plovak. Nisam nalazio nikakav smisao u tome šta radim.

Ali dan je bio tu da se potroši.

Studeni, samotni dan usred novembra neke od godina u kojoj se nije desilo ništa značajno. A ja nisam nigde radio, živeo sam u očevom stanu, primao očevu penziju, s vremena na vreme obilazio očev grob, i to je bilo to.

Sada, kao, pecam očevim priborom, i zbog toga je moj život valjda manje besmislen.

Plovak se pomerio.

Osetio sam kao neku vrstu ushićenja; valjda je to ono što čoveka za ceo život upeca na ribolov.

Plovak se pomerio još jedanput.

Kao da ga je neko ili nešto dodirnulo ispod vode.

A onda je potonuo.

Počeo sam da motam najlon, ali otpor je bio jak.

Mašinica, koja dugo nije bila u upotrebi, puštala je nekakav oštar, cvileći zvuk.

Napokon, plovak je bio van vode, i udica zajedno sa njim.

Na udici…

Nešto se presijavalo. Nešto metalno.

Zagazio sam u vodu: osetio sam kako mi se hladnoća razliva u nogama, sve do kolena.

Podigao sam udicu.

Na njoj je bio zakačen blistav, srebrn prsten.

„Jašta“, frknu bifedžija Marko i nastavi da polira čaše za pivo i rakiju. „Davno ti je to bilo, kad su gradili branu…“

Pogled mi malo počiva na njegovom podbulom licu, a malo na srebrnom prstenu koji sam stavio na domali prst desne ruke.

„Ono jeste…“, nastavlja Marko. „Rekli su nam da je to stvar progresa. Pominjali nekakve petogodišnje planove. Da će posle brane da prođe i auto-put, pa da će napraviti fabriku telefonskih kablova, da će decu da nam dadnu da idu u inostranstvo da uče škole… Pa kad se vrate u ovu našu zabit kao inženjeri i doktori, da će oni da naprave taj njihov progres… Ali ništa, sinko moj. Fabriku nisu sagradili, deca otišla i nisu se više nikad vratila. Ostala nam ta štamparija u kojoj je radio tvoj matori… I to jezero sa branom… Jebô mu ja mater.“

„Zar to nije…“, oklevao sam sa pitanjem, „zar to nije dobra stvar, čika Marko?“

„Šta, sinko?“

„Pa to… Jezero. Brana. To je valjda taj progres?“

Prestao je da glanca čašu koju je držao u ruci i pogledao me kao da sam mu opalio šamar.

„Progres? U ime kakvog progresa je ispravno ubiti čitav grad?“

„Ne… Ne razumem.“

„Ti si došao mnogo posle toga. Kad te je pokojni otac doveo ovamo… sećam se kao da je bilo juče… bio si musav i preplašen, nosio si otrcani džemper na kome je bio onaj… ona maskota… jebem mu ja mater. Vučko. Da… Ona kerefeka što su je izmislili za olimpijadu. Stezao si u rukama kutiju u kojoj je bilo par stripova i ploča Bijelog dugmeta… Sećaš se?“

„Da“, potvrdih sa gorčinom. „Sećam se.“

„Jebiga… Da je hteo da te dovede na neko bolje mesto, sigurno bi to uradio. Ali nije imao gde sem u ovu poganu palanku i u tu posranu školu i štampariju. Bio si mnogo utučen klinac u početku, pa te je stalno vodio na pecanje. Sećaš se?“

„Ne“, odmahnuo sam glavom. „Ne sećam se.“

„Matori te je stalno vodio na jezero. Pecali ste zajedno. Nije valjda da si zaboravio?“

„Ne sećam se da sam ikad išao sa ocem na jezero.“

Bifedžija je bio zbunjen. Neko vreme me je posmatrao začuđeno, kao da nešto nije u redu sa mnom.

„Pa dobro…“, slegnuo je ramenima i ponovo uzeo pivsku čašu i krpu za glancanje. „Bilo je to davno. A ti si bio tek dete. Moguće da si zaboravio…“

Moguće.

U misli mi je došla slika jezera ogrnutog u izmaglicu. Siva, mirna površina ovde, obrisi brane u daljini.

Kako sam mogao to da zaboravim?

„Čika Marko…“, nešto mi nije davalo mira.

„Da?“

„To što si rekao… U vezi s jezerom i branom…“

„Šta?“

„To… Da nije ispravno ubiti grad. Nisam baš razumeo.“

„Zar ti ne znaš?“, ponovo mu se vratio onaj zabezeknuti izraz lica.

„Šta to?“

„Niko ti nije rekao?“

„Šta da mi kaže?“

Nasmešio se, tužno, neubedljivo.

Zatim opet slegao ramenima. Odložio čašu i krpu u stranu. Nasuo sebi jednu stomakliju. Prekrstio se i ispio je naiskap.

„Da bi sagradili branu, morali su prvo da naprave jezero. A da bi napravili jezero…“ Kratko je oklevao. „Morali su da potope celu varoš.“

„Koju varoš?“

„Našu, sinko… Varoš je nekada bila tamo gde je jezero. Ovamo su nas preselili kada je projekat izgradnje brane odobren. Sve nam je ostalo dole… Ispod vode. I pradedovske kuće, groblje, crkva… Sve.“

„Hoćeš da kažeš…“

On se osmehnu tužno.

„Hoću da kažem da je ispod jezera čitav jedan grad.“

Skinuo sam prsten i odložio ga nastočić pored kreveta.

Dugo sam ležao i gledao u plafon.

Na radiju je išao jugoslovenski evergrin.

Đuza Stojiljković i „Devojko mala“, zatim nešto od ĐorđaMarjanovića… Na kraju, muzički urednik je rešio da puste nešto od Bijelog dugmeta.

Hrapavi glas Mladena Vojičića Tife razlegao se iz zvučnika:

 

Osamdeset četvrta se vuče… Loše vreme za nas rajske ptice… 

 

Odslušao sam pesmu do kraja.

Onda se začuo zvog gonga.

Nazalni glas sa radija je saopštio:

 

Radio Beograd, prvi program…

Tačno je dvanaest časova.

 

Spiker je krenuo da čita vesti. Negde, daleko od ove naše zabiti, možda čak i u nekom drugom vremenu, porađao se novi rat. Ne, nije bio još ispaljen nijedan metak, ali bilo je jasno da je đavo došao po svoje. Svaka vest, saopštena ravnim spikerovim glasom sa savršenom dikcijom, nosila je u sebi tu slutnju, taj avetinjski prizvuk, poruku da nešto dolazi, nešto nečisto i zlo, da uzme ono što mu pripada.

Na pola emitovanja, začule su se smetnje. Spikerov glas se nakratko izgubio u tom šumu.

Ustao sam i prišao aparatu. Ćušnuo ga postrance, kao što je to otac radio nekada. Mašina napravljena u EI Niš kašljucnula je, zatim se glas spikera vratio pa opet potonuo pod talasom čudnih šumova.

Onda je i to šuštanje prestalo.

Kratko je vladao muk, a zatim se iz radija začu nešto neobično, tiho, jedva čujno.

Sagao sam se i prislonio uvo na zvučnik.

Mogao sam jasno da čujem…

Neko je disao.

Teško i duboko.

Svaki udisaj bio je jači od prethodnog.

Kao da je osoba koja to čini u agoniji… Kao da se bori za svaki udisaj vazduha…

Kao da se davi.

Nešto ponovo zaškrguta u tamnoj utrobi radija i glas spikera koji je čitao vesti na Radio Beogradu vrati se.

 

… izdao je saopštenje u kome kaže da je očuvanje Jugoslavije nemoguće usled separatističkih tendencija nekih republika…

 

Seo sam na ivicu kreveta.

Pogled mi pade na prsten koji sam odložio na stočić.

Uzeo sam ga i počeo da razgledam.

Bio je jednostavan, iskovan od parčeta čistog srebra, rad iskusnog juvelira.

Onda spazih nešto na unutrašnjoj strani. Bila je to gravira. Otišao sam do očevog radnog stola i uzeo lupu. Pod uveličavajućim staklom se otkriše slova urezana u srebro.

Pisalo je:

MARIJANA

 

Ilustracije: Dragan Paunović

(Iz prozne zbirke NEONSKI BLUZ, u svim knjižarama od 10. decembra 2020. u izdanju Lagune)

Copyright © Dejan Stojiljković, 2020.