Dejan Stojiljković predstavio svoj novi roman posvećen čuvenom pesniku
Upravo je u „Laguni” objavljen novi roman Dejana Stojiljkovića „Zvezda nad prazninom” posvećen Branku Miljkoviću, predstavljen juče u Beogradu, u knjižari u SKC-u, a danas će o njemu biti reči na Novosadskom sajmu knjiga.
– Roman ima 27 glava, koliko je Branko imao godina, odiše Brankovom poezijom i njegovim duhom. Dugo sam razmišljao o ovoj knjizi, pisao sam je tri godine. Pokušao sam i da oživim epohu Jugoslavije s kraja pedesetih i s početka šezdesetih godina 20. veka, a biti pisac onda i sad potpuno su različite stvari. Pisac danas nema ni približan uticaj u društvu, njegove reči nemaju istu težinu. Koliko mi je Branko blizak govori i to što je prvi naslov „Konstantinovog raskršća” bio „Tamni vijalet” po njegovoj pesmi. Branko je mitska figura u Nišu, mom rodnom gradu. U centru, kod Narodnog pozorišta, postoje dva spomenika Stevanu Sremcu i Branku Miljkoviću, škola nosi njegovo ime. Nakon njegove smrti kanonizovan je onako kako je država to htela. Međutim, nakom Titove smrti, a Titu je posvetio jednu subverzivnu pesmu, dolazi do njegove renesanse i on postaje deo popularne kulture. Bregović je čak koristio stih njegove pesme: „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju.” Mnogo sam istraživao, čitao sam revijalnu štampu, imao sam dozvolu da pregledam Legat Branka Miljkovića u Nišu, pregledao sam njegovu kolekciju ploča, od Pola Enke, Benija Gudmena preko Bramsa do Safeta Isovića – kaže Stojiljković, dodajući:
– Devedesetih počinju da se razmatraju dokazi o ubistvu Branka Miljkovića. U tom periodu objavljene su mnoge knjige o njemu, a jedna od njih je „Pesnikov uzlet” Vidosava Petrovića, koga sam lično poznavao i sa njim puno pričao o velikom pesniku, kao i knjiga „Ubijeni pesnik” Koste Dimitrijevića. Još uvek je ostala misterija ko je Branko. On mi je blizak i po tome što je iz Zaplanja i Niša, kao i ja. Neko ko nije Nišlija, ne može sasvim da razume Miljkovića.
I ovaj Stojiljkovićev roman u žanru je metafikcije, sadrži stvarne ličnosti i neke neporecive istorijske činjenice koje se ne menjaju, ali postoji i piščeva nadogradnja.
– Iz romana i serija ne uči se istorija, ali oni mogu da budu podsticaj za čitanje istorijskih dela kakvih u „Laguni” ima mnogo, a moj omiljeni istoričar je ser Maks Hejstings, koji piše o Prvom i Drugom svetskom ratu. Moj roman može da bude povod za čitanje Miljkovićeve poezije, knjiga o njegovom delu, o Jugoslaviji iz tog vremena, o Službi državne bezbednosti. Za mene je bilo važno da ne izneverim temelj priče i da budem odgovoran prema tako važnoj ličnosti kakav je bio Branko Miljković. Međutim, tokom pisanja, nezgodno je bilo to što se unapred zna šta će na kraju biti sa glavnim junakom, zna se da će biti brutalno ubijen, pa će to biti iscenirano kao samoubistvo. Znao sam da to predznanje ne treba da uništi priču, već da joj pruži emotivnu katarzu. Zato sam dao taj emotivni intenzitet kroz čitav roman, kroz opise toga kakav je Branko bio čovek, kakav je bio prema prijateljima, kakvi su bili odnosi u njegovoj porodici. Miljkovići su bili srećna porodica, njegovi roditelji su bili dobri ljudi, kao što je i on bio divan čovek. Njegova poezija odiše humanizmom i životnom radošću, Heraklitovom filozofijom i motivima antičke i slovenske mitologije, uprkos tome što su neki kritičari govorili da se Branko drogirao smrću. U poslednjim danima pred smrt imao je mnoge planove, to ne radi osoba koja planira da se ubije. Zato sam hteo da dočaram tog životnog i živog Branka – objašnjava Dejan Stojiljković.
Prema njegovim rečima, pogađa ga to što je porodica posle Brankove smrti vratila njegovu zaostavštinu u Niš, kao i to što je njegova majka rekla: „Drage Nišlije, Branko vam se vratio, čuvajte ga.”
Prolazeći studiozno kroz tekst, autor je dodavao i neke fusnote. Zbog mlađih generacija objašnjeno je ko je bio Milovan Đilas, objašnjeno je značenje „Jeretičke priče” Branka Ćopića, koja mu je donela mnogo nevolja. Stojiljković zaključuje:
– Branko Miljković je jedan od omiljenih pesnika takozvanih milenijalaca, vide ga drugačije od nas, kao rok zvezdu, kao Džima Morisona ili Kurta Kobejna. Generacije pre naših takođe su ga videle drugačije, što samo pokazuje trajanje Branka Miljkovića.
