parallax background

Grad i njegova duša

Strip “Konstantinovo raskršće” na godišnjoj listi Pola Graveta
19.02.2020
Bogovi Rima
27.02.2020

Ključ ove zemlje i riznica njena jeste grad Niš. Bilo bi umesno napasti ga…
Murat I Hudavendigar

U srednjem veku reč “grad” je pre svega označavala naseljeno mesto u kome se obavljala trgovina. Vremenom, ovaj pojam je dobijao drugačije i šire značenje pa se pod gradom u vreme u kome se odvija radnja “Olujnog bedema” pre svega prodrazumevalo utvrđeno naselje u kome trgovina ima primarnu funkciju i koje ima svoju sopstvenu administraciju na čijem čelu je kefalija, tj. upravnik grada, baš kao što je to bio slučaj sa Nišom koji se nalazio na važnoj raskrsnici puteva za Istok i Zapad, tj. na znamenitom rimskom putu Via Militaris, koji se u srednjem veku nazivao još i Carigradski drum. Uspon gradova na ovom delu Balkana prekinut je u poznoj antici da bi se ponovo nastavio pod uticajem Vizantije, tj. Romejskog carstva pa su tako stari trgovinski centri ponovo dobili na značaju.

Antički Naisus nije bio izuzetak.

A dobio je i novo ime − Niš.

Romejski vasilevs Manojlo Komnin je ovaj grad koristio kao polazišnu bazu za ratove sa Ugrima i zbog toga ga je dodatno utvrdio. Tu se i desio njegov prvi susret sa raškim županom Stefanom Nemanjom, međutim, već u vreme vladavine Andronika I Niš osvajaju Ugri. To ne traje dugo, jer već 1183. grad pada u ruke Stefana Nemanje. Tu će se on, šesnaest godina kasnije, susresti sa Fridrihom Barbarosom koga je put prema Svetoj zemlji vodio baš kroz grad na Nišavi. Nedugo potom, nakon katastrofalnog Nemanjinog poraza u bici na Moravi 1191, Niš ponovo uzimaju Romeji da bi u sastav srpske države ušao tek 1331, nakon bitke kod Velbužda u kojoj su Stefan Dečanski i Dušan Silni porazili Bugare. Nakon raspada nemanjićkog carstva, Niš ulazi u sastav tzv. Lazareve Moravske Srbije, i pošto je bio među prvima na udaru Osmanlija, knez odlučuje da ga dodatno ojača. Sve se to činilo u sklopu pripremanja odbrane od invazije sa istoka, tako da su osim Niša obnavljana i dograđivana i druga utvrđenja poput Brvenika, Pirota, Stalaća, Hisara, Koznika, Koprijana… Unutar svih gradova formirane su tzv. odbrambene zone gde su do značaja došle dve vrlo bitne zakonske obaveze: “gradozidanije” i “gradobljudenije”.

Gradozidanije je bila obaveza zavisnog stanovništva koja je podrazumevala izgradnju novih ili obnovu razrušenih građevina. Ova obaveza naročito je došla do izražaja u vreme cara Dušana kada je obnovljen niz starih vizantijskih tvrđava a i u samom Dušanovom zakoniku regulisana je članom 127.

Gradobljudenije je bila drugačija obaveza ali se opet ticala mahom zavisnog stanovništva koje je bilo obavezno da čuva grad, organizuje danonoćnu stražu i odbranu kako u vreme rata tako i u vreme mira. Ova obaveza naročito je bila od velikog značaja za pogranična mesta koja su bila na stalnom udaru neprijatelja, a Niš je svakako svojim položajem bio jedno od njih. U povelji kneza Lazara i Vuka Brankovića Dubrovčanima iz 1387. naročito je istaknut značaj zidanja i čuvanja gradova, gde se ova dužnost nameće onima koji su njegovi stanovnici dok se gostima ostavlja da sami odaberu.

Nema mnogo detaljnih podataka o tome kako je tačno izgledala niška tvrđava u jesen te sudbonosne 1386. godine, ali je sasvim sigurno da se radilo o jakoj i dobro čuvanoj tvrđavi i, bez sumnje, veoma bogatom trgovinskom centru koji je svakako zasluživao epitet “Lazareva riznica”. U to vreme, većina tvrđava se gradila tipski, primera radi, Lazareva prestonica, Kruševac, bila je utvrđenje koje je branilo dvanaest četvorougaonih kula i kameni bedemi debeli dva metra. U ovakvoj vrsti fortifikacije dominirala je visoka kula, tzv. “branič” ili “donžon” kula, dok se poseban značaj davao kapiji ili kapijama. U grad se uglavnom moglo ući kroz glavnu gradsku kapiju do koje se dolazilo preko pokretnog mosta koji se pružao preko opkopa sa vodom. Međutim, nije isključeno da je Niš u to vreme imao više kapija: četiri, za sve strane sveta ili bar dve, jednu u pravcu Beograda, drugu u pravcu Konstantinopolja.

Tu, konačno, dolazimo i do jednog malo detaljnijeg opisa niške tvrđave koji je dao sam emir Murat. Naime, u pismu Karamanli-olu Ali-begu, on kaže: “Predamnom iđaše moja prednja vojska da obsednem grad Niš, tvrdo mesto, koje priličaše zmaju nakostrešenom, jedovitim bodljama.”

“Nakostrešeni zmaj” koji se pominje u ovom pismu je u stvari fortifikacija sa dugim i oštrim ispustima na zidinama, tako da je sama tvrđava zaista ličila na zmaja opruženog u dolini. Epitet “tvrdo” mesto koji joj daje osmanski emir govori u prilog tome da su zidine bile visoke i snažne. Zbog toga su Osmanlije, za razliku od opsade Pirota, odlučile da koriste i opsadne sprave što dodatno govori u prilog tome koliko su shvatile ozbiljno napad na nišku tvrđavu. Osmanska taktika osvajanja gradova se ipak u svojoj suštini svodila na masovni juriš na grad, nakon što emir ili glavnokomandujući vojske objavi jagmu. Murat je komandu nad tim jurišem poverio Jahši-begu, sinu Timur Taša (u romanu, jedan od glavnih negativaca, Zejnudin-aga, u stvari je kombinacija ova dva istorijska lika), koji je prvi uočio slabu tačku u odbrani. A to je bila nezaštićenost od strela, sa jednog uzvišenja nadomak zidina moglo je da se gađa na grad i Agareni su to mudro iskoristili.

“Posle toga osuše na grad pljusak od strela, pa izvršiše juriš i tako grad osvojiše, neverničke riznice zauzeše.”

Glavni turski izvor vezan za opsadu Niša objavljen je u Carigradu 1848. u Ferudin-bejevom zborniku turskih spomenika. U najvažnijem izvoru, Muratovom pismu pisanom u Brusi a upućenom Ali-begu, kaže se, između ostalog, ovako:

“U prvi mah, neprijatelj ne smejući se u boj upuštati, povuče se u svoja tvrda mesta i na strmenite visove gorske i tu kao strašljivac koji se krije u kutove, stajaše polućen, ne pokazivajući da je živ. Za to vreme moji junački vojnici paljahu i arahu zemlju odnoseći nebrojeni plen. Predamnom iđaše moje prednja vojska te osednem grad Niš, tvrdo mesto, koje priličaše zmaju nakostrešenom, jedovitim bodljama. Da ćemo ga osvojiti beše nam obećano rečju u Koranu, gde se kaže: Bog deli pobede, i čas slave i dobroga glasa priblizuje se muslimanima. I doista, posle naprezanja ponavljani bez odmora za 25 dana, lepa nevesta pobede otkrije nam najposle svoje čarobno lice; oborimo bedeme gradu po reči, koja govori: poniženo bi ono što beše uzvišeno, i zauzesmo Niš pod svoju vlast. Posle toga krenemo natrag doma, mi i naša pobedonosna vojska, koja gotovo beše nedirnuta i pretovarena plenom.”

U daljem tekstu, Murat piše kako je Lazar tražio milost i pristao da bude njegov vazal, pa mu je zato poslata povelja (aman-name), te da se emir sa vojskom vratio u Brusu i tu je raspustio.

Zatim je tu još jedno pismo koje je pisao emiru knez Hamid:

“Doznao sam da je mnogo vragova i neprijatelja svete Muhamedove vere, među kojima je i bezbožni Lazar, sa neprijateljskim delima pošao protiv pravoveraca. Vaše veličanstvo pošlo je na nji s mnogo hrabrom vojskom i vojnicima… (…) Pri svem njihovim broju i pomoći njihovih saveznika nisu se smeli upustiti u boj, nego su se povukli u planine. Jedan deo od njih uđe u grad Niš pribegavši lukavstvu svakojakom. Dok je trajala opsada posle mnogih bitki, oni pokušavaju više noćnih izletanja da zapale muslimanske ubojne sprave. (…) I doista, muslimani kao razjareni slonovi i lavovi navale na različite provaline, rasture svojim udarcima one vreće, kojima su rupe na zidovima bile zatisnute i naposle prodru u grad. Tamo potamane sabljom proklete uzbunjenike, uzimajući u ropstvo one koji su utekli od seče, goneći pred sobom kao stado ovaca ljude i žene, natovareni zaostacima njine imovine.”

Pronicljiv čitalac će se zapitati zašto se, kada je pad Niša u pitanju, toliko pažnje poklanja turskim izvorima, a manje domaćim? Razlog je prost, domaćih izvora ima malo i oni ne daju mnogo informacija o tom događaju sem onog osnovnog − da se desio. Čak je i hronologija nejasna. Nejasna je, međutim, i turska hronologija koja kaže da se Murat odmah posle pada Niša vratio u Brusu, te da mu je vojska bila “netaknuta”, što teško da je mogla da bude nakon opsade duge dvadeset pet dana. Boj na Pločniku koji se desio nakon pada Niša se uopšte ne spominje, a dodatno je zbunjujuće i nelogično pominjanje tobožnjeg Lazarevog vazalstva.

Pad Niša bio je veliki udarac za Lazara i njegovu malu državu, ali je, s druge strane, bojem na Pločniku delimično nadoknađen taj gubitak. Murat je u slivu Toplice doživeo poraz od kog se dugo oporavljao, a epilog i jednog i drugog događaja uslediće tri godine kasnije, na Kosovu, gde će se završiti životni i ratnički put oba vladara.