Nikad nisam završio fakultet.
Ko zna zašto je to dobro.
A možda i nije?
U vreme kada sam ja bio brucoš, upis na fakultet značio je sticanje bitnog društvenog statusa, zajedno sa diplomom, i samim tim automatsko zaposlenje odmah po završetku studija. Međutim, došli su protesti, pa ratovi, pa bombardovanja, pa revolucije, pa tranzicije i tako… Danas sa diplomom fakulteta uglavnom možeš da zauzmeš mesto u redu na birou za zapošljavanje.
Ipak, iako sa srednjom školom, ja sam nekako uspeo da se snađem, malo radom, malo talentom, a imao sam, kažu, i dosta sreće. Mnoge moje bivše kolege nisu. Završili su fakultete, uzeli diplome i evo ih u pomenutim redovima na birou, po buticima, kafićima, gradilištima… Rade kao prodavci, konobari, taksisti, zidari, kondukteri u autobusu… Posao su uglavnom našli oni koji su pobegli odavde ili oni koji su se politički angažovali.
Džaba fakultet, džaba znanje, džaba diploma.
Ali, eto, i pored toga postoji ta fama oko visokog školstva i zvanja diplomiranog ovog ili onog, magistra ovoga ili onoga, doktora ovih ili onih nauka. Čak i oni koji su se prošetali kroz studije zahvaljujući vezama, novcu, politici, genetskoj predispoziciji, opasno su ponosni na parče hartije koje, kao, potvrđuje njihovo stručno poznavanje određene naučne oblasti. Često sam imao priliku da sa takvima upadam u polemiku i njihov krajnji argument je uvek bio isti.
Da sam dobio po 10 evra svaki put kad mi je neki mediokritet sa visokoškolskom diplomom rekao da sam iskompleksiran što nisam završio fakultet, sada bih bio veoma bogat čovek.
Ali možda su ljudi u pravu.
Ko me je terao da napuštam prava?
Sad bih bio gospodin diplomirani pravnik, srećan zbog titule, uspešno prijavljen na birou za (ne)zapošljavanje i možda konobar ili taksista kome se smeši sjajna karijera.
Doduše, ne u struci, ali u ova pasja vremena ne treba kukati na takve sitnice.
Ponekad se tešim kako i ja imam neku vrstu diplome da mi visi na zidu, a na njoj piše „Nagrada Miloš Crnjanski” a ispod toga su potpisi dva doktora i jednog magistra književnosti, ali sve je to, kažu upućeni, luk i voda.
Skoro mi je jedan nekadašnji kolega sa Pravnog fakulteta držao vakelu o tome kako ja ne mogu da pišem o Konstantinu Velikom i generalno, istorijskim temama, jer nisam završio fakultet pa sam samim tim – nekompetentan. Na moje reči da postoji znanje koje može da se stekne van institucija samo je odmahnuo rukom. Na činjenicu da sam bio pozvan da napišem neku vrstu pogovora knjizi „Trijumf hrišćanstva” prof. dr Radivoja Radića upitao me je:
„A ko ti je pa taj Radić?”
Na moju zamerku da je sramota da jedan diplomirani pravnik koji samo na prvoj godini fakulteta ima tri predmeta u kojima se uči o Rimskom carstvu i Vizantiji nikad nije čuo za našeg najvećeg savremenog vizantologa – baja se opasno naljutio.
Usledila je tirada o značaju visokoškolstva u Srbiji koje kleveću da je ruinirano i korumpirano, o diplomcima kao nekoj vrsti Ničeovih nadljudi i već viđeni zaključak:
„Tebi je krivo što nisi završio fakultet, pa zavidiš nama koji jesmo.”
Dobro. Mislim se ja… Možda i jeste tako.
U međuvremenu, u NIN-u naletim na intervju sa našim uglednim naučnikom, molekularnim biologom prof. dr Vladimirom Glišinim. Privukao me neobični naslov teksta – „Prasići kao naučni argument”. Krenem da vidim kakve to veze imaju prasetina i molekularna biologija i naiđem na zanimljivu opservaciju uvaženog profesora u vezi sa načinomna koji se brane doktorske disertacije u nas:
„To je vašar a ne odbrana doktorskih radova. Donesu licitarsko srce, pečenje, torte… i to unapred. Na Harvardu se doktorat brani tako što se unapred odabere sedam-osam vrsnih stručnjaka koji su komisija i koji ozbiljno obavljaju svoj posao. Kada je doktorsku disertaciju branio jedan od najvećih molekularnih biologa i dugogodišnji urednik časopisa Sajans Brus Alberts, u komisiji je bio nobelovac Valter Gilbert koji je primetio propust u radu i vratio ga da to doradi.”
Na pitanje novinarke da li se to nekada dogodilo kod nas, uvaženi profesor kaže:
„Ovde to ne može da se dogodi, ovde je sve korupcija.”
Puštam mašti na volju i zamišljam šta bi bilo da se tako nešto ipak dogodi kod nas.
Već vidim besnog roditelja nesuđenog doktoranda kako prilazi predsedniku komisije i kaže:
„Pa, dobro, bre, profesore… Koje sad da rabotim sa ovuj silnu prasetinu, gibanicu, rakiju, vino i sitni kolači?”
I upravo ta fantazmagorična scena gde se naučna reč meša sa mirisom prasetine i domaće šljivovice, gde nije bitno šta kandidat za doktora ima u glavi, nego šta ima ispečeno na ražnju, više od bilo čega govori o situaciji u kojoj se danas nalazi naše visoko školstvo.
Eto, nisam završio fakultet.
Ali ne odustajem…
Ne mogu ni ja da budem večiti zavidljivac i kompleksaš.
Tovim prase, pa kad dobro naraste, eto mene da diplomiram.
