Maksencijevo beživotno telo neko je već sledećeg jutra izvukao iz Tibra.
Javljeno je to izvidnicima a oni su mu odmah odsekli glavu, nabili je na koplje i odneli u logor. Taj morbidni trofej pronet je kroz redove vojnika, a ovi su klicali. Galama je naterala Konstantina da izađe iz šatora, i to baš u trenutku kada su izvidnici dojahali noseći ono što je ostalo od bivšeg gospodara Rima.
Bilo je uzaludno grditi izvidnike za taj, po njemu, varvarski akt. Ionako trojica od njih petorice i jesu bili varvari, Gali.
U savršenom redu, vojska je onda krenula ka Večnom gradu. Ušli su kroz Kapiju Flaminija. Dočekao ih je ozareni narod, lud od ushićenja. Konstantinu se učinilo da su se nekako više obradovali Maksencijevoj glavi, koja je na čelu povorke nošena na koplju, duž Via Lata, nego vojsci koja je obezglavila tog istog tiranina. Ljudi su se penjali na krovove, visili s drveća i nadstrešnica – svako je želeo da zadovolji bolesnu želju da vidi obezglavljenog tiranina. Dok je trijumfalna povorka išla ka Kapitolu, gotovo svako želeo je i da dodirne mrtvoga Maksencija, njegovu blatom i krvlju umrljanu glavu, da pljune na nju ili joj bar uputi uvredu. Posmatrajući taj narod, rulju, raspomamljenu masu… Rimljane… Konstantin nije mogao a da ne pomisli kako je mrtvi vladar atraktivniji od živog, čak i kad mu kliču Liberator Mundi Romani.
Popeli su se do Jupiterovog hrama na Kapitolu i tamo izveli obred prolivanja vina. Samom Konstantinu to nije bilo mnogo po volji, ali dozvolio je da se učini ono što se očekuje. Zatim su otišli do Foruma, gde je bilo sabrano još više oduševljenog naroda. Tamo je bio i Senat. Senatori su ga dočekali odeveni u bele toge prošivene purpurom. Znao je da dobar deo njih ne odobrava njegov pohod na Rim, da među njima ima i onih koji su još privrženi Maksenciju, ali nije hteo sada da o tome razmišlja.
U jednom trenutku jedna majka pružila mu je svoje dete. Primio je novorođenče u svoje snažne ruke, držao ga tako, zbunjen, a onda poljubio u čelo i vratio njegovoj materi. Taj gest izazvao je pravo ushićenje Rimljana.
Konačno je prispeo do carske palate, i tu je bio kraj čitavom tom cirkusu.
Stupio je u carske odaje sa zahvalnošću i olakšanjem. Izdiktirao je pismo majci a onda otišao do kupatila i strgnuo sa sebe vojnu odoru. Još je bilo tragova usirene krvi na njegovom telu, i pokoja modrica i posekotina.
Delegaciju Senata nije dugo čekao. Pojavili su se već sledećeg jutra: Aurelije Simak, najstariji senator, izdanak ugledne i stare porodice, pa Aradije Rufin, koji po plemenitosti porekla gotovo da nije nimalo zaostajao za Simakom, a sa njima su došla još trojica – Voluzijanije, Basije i Alicije. Nije poznavao nijednog od te trojice.,
Simak je istupio prvi, i održao panegirik. Bilo je predvidljivo i dosadno, ali Konstantin je sve stoički izdržao. Onda je Rufin uputio neku vrstu dobrodošlice Konstantinu, i rekao da su građani Rima dobili pravednog i hrabrog cezara.
„Avgusta…“, ispravi ga Konstantin.
„Domine?“
„Avgusta, Rufine.“
„Ali, ali…“, negodovao je ovaj. „Po pravilima tetrarhije, ti nemaš pravo na to, gospodaru.“
„A ko određuje pravila?“
„Ljudi… i bogovi, valjda“, odgovori Rufin smušeno.
„Zaista?“, upita Konstantin. „Ja sam mislio da pravila određuje onaj ko s bojnog polja ne izađe s glavom nataknutom na koplje?“
„Ovaj…“, oglasi se tada i Aurelije Simak. „Plemeniti Rufin je u pravu.“
„Zar jeste?“
„Da, gospodaru… ovaj… Licinije i Maksimin su duže na vlasti od tebe, samim tim…“
„A šta ćemo s onim uzvicima od juče? Obnovitelj Republike? Spasilac Rima?“
„To stoji, gospodaru, ali objektivne okolnosti nalažu da…“
„Shvatate li vi, dragi moj Aurelije…“, prekide ga Konstantin, „da nije baš pometno stati na put željama čoveka koji je koliko juče izmasakrirao pretorijansku gardu, satro svog neprijatelja i njegovu glavu proneo ulicama Rima?“
Senator zaćuta na tren, a onda opet zausti:
„Ja…“
„I shvatate li ovo: ako Senat ne ispuni moju želju da postanem avgust, ja mogu doći na neke zanimljive ideje?“
„Ideje, domine?“, upita Aurelije.
„Da… Kao na primer… da mi Senat uopšte ne treba.“
„Ali… Trebamo vam, gospodaru.“
„Jesi li baš siguran, senatore Aurelije? Od kakve si ti koristi bilo kome sa glavom na kocu?“
Senatori se zgledaše.
„Oprostite mi, gospodo…“, nastavi Konstantin, „ja sam samo prost vojnik. Nadam se da ste uspeli da shvatite poentu moga izlaganja.“
„Poentu?“, oglasi se Rufin. „Jesmo, gospodaru.“
„Odlično. Ima li još nešto?“
„Da“, reče Simak. „Aurelije Ananije…“
„Ko je to?“
„Starešina društva čitača sudbine.“
Konstantin prasnu u smeh.
„Stvarno se izvinjavam, gospodo… Nisam baš preterano upućen i te vaše rimske običaje.“
„Aurelije smatra da ti, gospodaru, treba da prineseš određene žrtve. Pre svega Perzepini i Parki, na Marsovom polju… Zatim treba da se prinese žrtva Geji. Velikoj boginji. Za prvo žrtvovanje potrebne su crne životinje… devet ovaca i devet koza… Za žrtvu Geji potrebna je svinja.“
Konstantin ga ošinu pogledom.
„Šta to, za ime Božje, trabunjaš, ti senilni starče?“
„Pa… ovaj… moraš pokazati poštovanje bogovima, gospodaru… inače tvoja pobeda neće biti blagoslovena.“
„Ovo je Jedini Bog kome se klanjam!“, reče Konstantin i pokaza na labarum na zidu, crvenu zastavu na kojoj su bila iscrtana dva ukrštena grčka slova – H i R. „On mi je doneo pobedu! I ovo je njegov znak. Ne zanimaju me vaše divljačke ceremonije i vaši lažni idoli.“
„Ali… ali…“, mucao je Simak. „Ti si sada prvosveštenik, Kralj žrtvovalac, ti moraš…“
„Ništa ja ne moram!“
„To je sveta tradicija Rima!“, oglasi se i senator Rufin.
Konstantina iznenadi ova drskost, ali zauzda bes u sebi.
„Ako hoćeš da budeš avgust, domine…“, nastavljao je Rufin samouvereno, „moraš da učestvuješ u obredima. Svi tvoji prethodnici su to činili. Klali su belog bika u čast Jupiteru Kapitolskom, prinosili dnevne žrtve Dijani na Aventinu i Apolonu na Palatinu….“
„E pa, ja to neću učiniti“, bio je nepokolebljiv Konstantin.
„Onda će tvoja slava pobednika trajati kratko. Rim će ti okrenuti leđa.“
Konstantin se nasmeši. Zatim priđe senatoru Rufinu i odmeri ga.
„Ako me ovaj Rim ne želi…“, reče. „Ja ću sebi sagraditi novi.“
(Odlomak iz romana „Znamenje anđela“, Laguna, 2013)
Copyright © Dejan Stojiljković, 2023.