parallax background

Hvala što pušite

Pirotsku peglanu kobasicu će na sajmu predstaviti 40 proizvođača
20.01.2020
Kafanski hipsteri
21.01.2020

Jedno od mojih prvih sećanja iz detinjstva je slika mog oca kako pali cigaretu.

Imao je prste požutele od duvana i naviku koje se odrekao tek u poznim godinama zbog problema sa zdravljem. Mene ja ta vrsta zavisnosti zaobišla, a pušenje sam toliko omrznuo da sam se u jednom trenutku zakleo da će moja buduća supruga biti nepušač. Danas sam u skladnom braku sa osobom koja “troši” dve pakle dnevno.

Potreba za udisanjem otrovnog dima koji vam od pluća pravi giros mi nikad nije bila jasna. Ali sam ipak imao razumevanje za one koji boluju od nikotinske zavisnosti. Naročito kada sam jednog lepog avgustovskog dana u Londonu video mučenike kako se guraju na terasi paba, kvadrature dva-sa-dva, ne bi li izdivanili koju, jer je u zemljama zapada, hvala Bogu i zakonodavcima, zabranjeno pušenje na javnim mestima.

A kao što znate, to uskoro čeka i nas.

I baš kao što to uvek biva u Srbiji, i problem oko dozvole ili zabrane pušenja na javnim mestima doneo nam je nove podele. Kako sam uspeo da skapiram, postoje tri tabora: oni koji su za, oni koji su protiv i oni koje je baš briga. Pobornici zabrane pušenja se ostrvljuju na pušače zato što im ugrožavaju zdravlje, ovi im odgovaraju da je to njihovo demokratsko i građansko pravo a ovi treći… pa, oni sede, piju pivo, gledaju fudbal i ne opterećuju se mnogo.

Budite uvereni, jedna od najžešćih političkih i društvenih bitaka koja predstoji u Srbiji neće se voditi oko budžeta države, ulaska u Evropsku uniju, smanjenja deficita, obnove industrijske proizvodne, finansiranja agrara… Ne. Koplja će se lomiti oko toga da li moj komšija Pera koji trideset godina isključivo puši Drinu bez filtera može da zadrži svoje ljudsko i građansko pravo da zapali jednu na autobuskoj stanici ili u kafani ili čak – u rođenoj kući. Jer, kažu pušači, kafa nema isti ukus bez cigarete, ručak nije potpun ako ne zapališ na kraju, a i stara narodna mudrost govori da pušenje smanjuje nervozu. S druge strane, moja komšinica, a njegova žena, zvocaće o tome koliko ta “odvratna navika” košta na godišnjem nivou, kako su joj zbog cigareta sve zavese u kući požutele i kako prosto ne može da ga smisli kad se “usmrdi na duvan”.

I ugostitelji su već počeli da kukaju. Propašće im posao. Niko neće da ide u kafane i kafiće ako je pušenje zabranjeno, pa čak ni na koncerte. Pitam se samo, kako su ugostitelji preživljavali u ona stara vremena kada duvana još nije bilo na ovim našim prostorima? Padaju na pamet i razne bizarne ideje, tipa da se dozvole objekti gde bi bio zabranjen ulaz – nepušačima. I gde bi na samom ulazu, kao u onom sjajnom filmu sa Aronom Ekartom, pisalo: HVALA ŠTO PUŠITE.

I dok se ovaj golemi tranzicioni problem koji potresa nas i našu državu sred Balkana ne reši, ja ću dalje, nalakćen iznad dopola ispijene krigle mlakog piva čekati moju dragu da krenemo kući. A ona će mi, kao što to uvek biva, uz izraz negodovanja na licu reći:

“Kud si navro? Pusti me da zapalim još jednu cigaretu…”