parallax background

Ikarovo bratstvo

06.04.2020
Dukat za lađara – odlomak (II)
03.04.2020
Zaslepljen suncem
21.04.2020

Šesti lovački puk i vazdušna bitka na Beogradom, 6. april 1941.

Gledao sam kako sa malih poljskih aerodroma,
na kojima su bili dislocirani u Sremu,
poleću osamljeni jugoslovenski lovci,
hrabro nasrću na ogromne bombarderske
formacije i u plamenu se survavaju u smrt.

Pred Hitlerovim nasrtajima, sem
engleske avijacije, jedino jugoslovenska
nije uništena na zemlji.

Borislav Mihajlović Mihiz
“Autobiografija o drugima”.

“Je li uzleteo 6. lovački puk?!”
Očajnim glasom zavapio je mladi kralj Petar II Karađorđević prema nebu nad Beogradom koje se crnelo od nemačkih bombardera.
Napola dečak, a napola čovek, dojučerašnji prestolonaslednik koga su pučisti posadili na tron mesto njegovog strica kneza Pavla, golobradi mladić tužnih očiju svedok je najrazornijeg nasrtaja na prestonicu Srbije u njenoj istoriji.
Iza njega stoji uštirkani batler i drži papuče, više zabrinut da njegovo visočanstvo ne nazabe stojeći na hladnom mermeru što prekriva stepenice na ulazu u dvor, nego što će Geringov “Luftvafe” uskoro sravniti Beograd sa zemljom.

Jutro je 6. aprila 1941. godine i nacistička Nemačka je otpočela invaziju na Kraljevinu Jugoslaviju koja će biti uvod u četvorogodišnju okupaciju.

A mladi kralj, uplašen i potpuno izgubljen, i ne zna da će uskoro napustiti svoju kraljevinu da se u nju nikad ne vrati.

Ne, ovo nije uvod u neki istorijski roman, već scena iz televizijske serije u kojoj se rekonstruiše početak vazdušnog napada na Beograd. Mnogi su se sa pravom pitali zašto mladi kralj, sav unezveren i skoro pa prozebao, zaziva upravo 6. lovački puk, a ne svoju kraljicu majku, svoje generale koji su ga ubeđivali da do nemačkog napada neće doći ili političare koji su mu rekli da nema ničeg lošeg u tome da postaneš kralj pre nego što si se prvi put obrijao.
Među onima koji su se pitali čemu sve to, bilo je svakako najviše i onih koji su se takođe pitali šta to beše uopšte 6. lovački puk? I zašto kralj zaziva baš njega?
Aprilski rat koji je Kraljevina Jugoslavija vodila sa Nemačkom je toliko crna tačka u našoj istoriji ratovanja da je u to crnilo potonulo i herojstvo mnogih hrabrih vojnika koji su tih nesrećnih aprilskih dana položili svoje živote braneći državu koja ih je izdala i kralja koji ih je napustio.
Jedan od svakako najblistavijih momenata u Aprilskom ratu jeste vazdušna bitka vođena na nebu iznad Beograda gde se 37 jugoslovenskih aviona suprotstavilo letećoj nacističkoj armadi od 468 aviona.
Tih 37 aviona pripadalo je upravo elitnom 6. lovačkom puku vazduhoplovne odbrane Kraljevine Jugoslavije.

Kako je Luftvafe napao kralja i njegove papuče

Ako je neki naš pisac prezirao Petra II Karađorđevića to je svakako bio Miloš Crnjanski. U svom memoarskom delu “Embahade” u kojem evocira uspomene iz svoje bogate diplomatske karijere pisac “Seoba” i “Dnevnika o Čarnojeviću” mladog kralja Petra naziva “kraljem lažova” i “kradljivcem bicikleta”. Ali naročito je zanimljivo kako Crnjanski opisuje držanje mladog vladara upravo tokom bombardovanja 6. aprila:

Niko kralja Petra u Beogradu aprila šestog nije video. Nijedan od njegovih umirućih, izdišućih “podanika”. Nije to Karađorđević, DEZERTEROVIĆ JE TO.

Još zanimljivije zvuči opaska Crnjanskog na Petrove tvrdnje vezane za bombardovanje Beograda. Naime, kralj u svojim memoarima (objavljenim posle rata, u trideset i trećoj godini života) kaže ni manje ni više da je “preko svojih privatnih špijuna” još 4. aprila, dakle dva dana unapred, saznao da će Beograd biti bombardovan. Saznao je čak u koje vreme. Kaže Petar da je bio siguran da će Nemci prvo napasti aerodrome i da je ubedio generala Simovića da avijaciju treba povući u pozadinu.
Petar je inače u tom trenutku imao sedamnaest godina.
Ali mu je Simović navodno poverovao, oslanjajući se verovatno na Petrovo vojničko znanje i ratničko iskustvo.
Ostaje samo pitanje kako to da su nemački bombarderi zatekli Petra u postelji, a malo kasnije na stepenicama dvora, dok zabrinuti batler jurca sa njim vičući “Visočanstvo! Papuče!”, kad je on, kako sam kaže u memoarima, ne samo znao dan napada nego i tačan čas?
Pripisaćemo sve to umetničkoj interpretaciji jednog filmadžije i bujnoj mašti sedamnaestogodišnjaka koja našeg kralja nije, očigledno, napustila ni u zrelim godinama.
Ali šta je zaista prethodilo divljačkom nasrtaju Hitlerovih letećih ubica na Beograd?
Svedoci kažu da je nemači firer pomahnitao od besa kada mu je saopšteno da se u Beogradu desio puč i da je vlada koja je potpisala pristupanje Trojnom paktu zbačena. Veliki vođa Trećeg Rajha smesta je naredio vojnu intervenciju protiv Kraljevine Jugoslavije, kriveći za sve Srbe koje je nazivao “prljavim varvarima” i “kraljeubicama”.
Koju nedelju pre toga, Aleksandar Cincar Marković, predsednik zbačene vlade je u razgovoru za jedan nemački list izjavio da su odnosi Jugoslavije i Trećeg Rajha “skoro pa idealni”.
Što potvrđuje da kratkovidost nije osobina samo današnjih srpskih političara.

Kao da niko nije slutio šta se valja iza brega i kakav požar će zahvatiti uskoro čitavu Evropu. Jedini koji su znali za napad u stvari su bili naši ljudi u berlinskom poslanstvu: poznati književnik Ivo Andrić koji je tamo već skoro dve godine boravio kao ambasador i naš vojni ataše, pukovnik Vladimir Vauhnik. Oni su čak i obavestili Beograd o napadu i vremenu kada će se to desiti, ali novoformirana vlada nije verovala u takvu mogućnost.

“Vazdušni napad na Beograd 1941. godine je prvenstveno imao političko-teroristički karakter i nije imao ničeg zajedničkog sa ratom.”, izjaviće kasnije na suđenju feldmaršal Evald fon Klajst, komandant pancer jedinica koje su napale Jugoslaviju iz pravca juga. “To bombardovanje iz vazduha je bilo stvar Hitlerove sujete, njegove lične osvete.”
Šifrovani naziv operacije dovoljno je govorio sam za sebe – “Kazneni sud” (Strafgericht).

Jugoslaviju je dakle trebalo kazniti, što zbog toga što je povredila sujetu jednog ludaka, što zbog toga što je poremetila nemačke planove vezane za ekspanziju za istok.
Ulogu sudije i dželata Hitler je poverio jedinom pravoslavcu među svojim generalima, čoveku koji je po majci bio Rus a u Prvom svetskom ratu pilot austrougarske avijacije – Aleksandru Leru. On će kasnije, na suđenju koje će se okončati smrtnom presudom, tvrditi da je Hitler naredio besomučno danonoćno bombardovanje u etapama u kome ne treba štediti civile ali da je on, Ler, promenio Hitlerova naređenja i naredio pilotima da gađaju isključivo vojne ciljeve.

Aleksander Ler i Volfram fon Rihthofen februara 1942. Obojica su komandovala jedinicama koje su bombardovale Beograd.

Nikada konačno utvrđen broj Beograđana poginulih tog dana koji se kreće od 4000 do 20 000 ne ide baš u prilog ovoj Lerovoj tvrdnji.

Napad je počeo u rano jutro 6. aprila naletima nekoliko formacija bombardera i lovaca. Bilo je ukupno deset naleta do 12. aprila u kojima je Beograd strašno stradao. Srušene su mnoge važne zgrade, bombadovan je radio, zoološki vrt, biblioteka u kojoj je izgoreo i poslednji prepis “Slovo ljubve” despota Stefana Lazarevića kao i veliki fond rukopisa i knjiga od neprocenjive vrednosti.
Nacističke bombe nisu štedele nikog, ubijale su podjednako životinje, starce i decu.
Gledajući sa ove distance, jasna je Hitlerova namera da nas satre ne samo fizički, već da nam bombama uništi nasleđe, kulturu, istoriju i kolektivno pamćenje.

U prvim naletima je učestvovalo preko 600 aviona koji su za nešto više od 48 sati na Beograd bacili 440 tona bombi.
Ironija sudbine je udesila da vazduhoplovnom odbranom Beograda komanduje jedan od organizatora puča od 27. marta koji je bio direktni povod za nemački napad, brigadni đeneral Borivoje Mirković. On je na raspolaganju imao 170 bombardera, 135 lovaca i 30 izviđačkih aviona. Koliko je ova sila bila mizerna i nedovoljna govori podatak da je Luftvafe na raspolaganju imao preko 3000 aviona.

Ipak, jedna odvažna grupa heroja, ne mareći za svoje živote, odlučila je da brani svoj grad i svoju zemlju, pa i novopečenog kralja kome još nisu stigli da se zakunu na vernost, i nasrnula je na višestruko nadmoćnijeg neprijatelja.
Između Beograda i rušilačke nacističke eskadre stao je 6. lovački puk.

Let u večnost

Svanulo je.
Divan prolećni dan obećavao je nebo bez mnogo oblaka i rutinski izviđački let.
Piloti su ustali rano, čim se razdanilo.
Na zemunskom aerodromu vlada rutina vojničkog života. Malo ćaskanja i šale uz doručak, šolja kafe ili čaja, džez koji dolazi sa zvučnika radija podešenog na talase Radio Beograda. Čini se, 6. april 1941. biće dan kao i svaki drugi.

Ali nije tako.

Neka podmukla, jeziva napetost oseća se u vazduhu, uvlači se u kosti…
Osluškuju se vesti sa radija i iz novina podjednako pažljivo kao i svaki zvuk koji dolazi odozgo, sa neba.
Sinoć je u 21 čas je borbena gotovost podignuta na najviši nivo, komandant 6. lovačkog puka, potpukovnik Božidar Kostić je izdao naređenja i naredio pripravnost. Piloti su spavali u svojim kombinezonima i opremi, neki odmah pored svojih aviona.
Tačno u 4.30, u cik zore, poletela je prva patrola. Avioni u kojima su bili kapetan Milan Žunić i narednik Vukadin Jelić. Njih dvojica su prethodno veče proveli u kafani “Zora”, omiljenom pilotskom sastajalištu, gde su zajedno sa drugovima iz eskadrile mučnu atmosferu tih neizvesnih dana odagnavali vinom i druženjem. Prekinuo ih je telefonski poziv i naređenje da se odmah vrate u jedinicu. Među prvima su se odvezli na aerodrom.

Među prvima i lete u patroli ovog jutra.
Nebo plavo i bistro, nigde zvuka, niti nagoveštaja da je rat tu, pred vratima. Patrola se vraća nazad u Zemun i saopštava da je stanje redovno.
Sat kasnije, u 5.30, kreće druga patrola. Kapetan Mihailo Nikolić-Kajle kao vođa i potporučnik Miodrag Bošković, pratilac. Lete duž rumunske granice, iznad Vršca i Bele Crkve, ne primećuju ništa čudno, vraćaju se nazad u bazu u 06.25 časova i raportiraju – stanje redovno.
U tom trenutku stiže naređenje komandanta Prve vazduhoplovne lovačke brigade za dejstvo. Iznad Beograda, koji je zajedno sa Ljubljanom i Zagrebom bio proglašen za otvoreni grad, oglasio se znak za vazdušnu uzbunu.

Kapetan prve klase Miloš Žunjić je odsečno komandovao:
“Za mnom! Pali i poleći po patrolama!”
Piloti 6. lovačkog puka su brzo ušli u svoje avione i vinuli se put neba.
Negde na horizontu, iz pravca severa, dva veliki crna oblaka, jedan iznad Tise, a drugi iznad Dunava, približavali su se gradu poput ogromnih letećih čudovišta. Na njihovim telima su, nalik na nakazne ožiljke, bili urezani crni germanski krstovi.
Bitka za Beograd može da počne.

Neko je zapalio nebo

“Poleteo sam za vođom patrole i komandirom Milošem Žunjićem. Posle 5 minuta na visini 3000 metara između Batajnice i Pančeva, primetio sam Nemce. Komandira nisam mogao da opomenem, jer radio stanica mi nije radila. Povećao sam brzinu, prestigao ga i krilima dao znak. Otpočela je borba sa nemačkim lovcima, koji su pratili bombardere. U vazduhu je bila cela grupa po patrolama, sem komandanta grupe majora Aduma Romea, koji je ostao na zemlji….

Iz naše eskadrile su u vazduhu bile sve četiri patrole, osam aviona, jer je deveti avion bio oštećen pri sletanju 5. aprila. Komandir Žunjić je nastavio u istom pravcu i napao jedan bombarder Hajnkel 111, pa je odmah bio izložen napadu lovaca Me 109F i borio se sa njima, pogođen, dolazi do požara, zbog koga iskače iz aviona. Viseći na padobranu ubijen je mitraljeskim rafalima nemačkih pilota lovaca. Shvativši da sam ostao sam, napao sam tri Ju-87 (Štuke). Napao sam odozdo najpre desnu, koja je odmah oborena, pa levu, koja je pogođena iz blizine.
Zatim sam se sukobio sa tri Me-109 F, i na jednoga sam usredsredio paljbu, svetleći metci su obeležavali pogotke, on se odvojio i krenuo ponirući ka rumunskoj granici. Gonio sam ga na visini 300 do 400 metara nad prugom upravcu Vršca i otvarao vatru. Uspeo je da se izvuče, jer mi nismo imali zapaljivu municiju – tako da pogodci nisu imali željeni efekat, a Me 109F bio je brži za oko 50 km/čas od našeg Me 109E. Prekinuo sam gonjenje jer je i gorivo bilo pri kraju i vratio se na aerodrom i sleteo iz pravca Dunava. Sam bez svoga komandira.”
Ovako o početku vazdušnih borbi sa lovcima Luftvafea svedoči pilot Đorđe S. Stojanović koji je tog dana oborio tri nemačka Meseršmita.
A bitka je bila više nego neravnopravna.
Biblijska. Kao dvoboj Davida i Golijata.

S tim što je David unapred znao da ne može na leđa oboriti nacističkog diva, već da, vršeći svoju dužnost, braneći svoj grad, sledeći kodeks viteštva i vojničke časti, može samo da sagori u toj nebeskoj bici.

Komandir eskadrile kapetan Miloš Žunjić bio je prva žrtva među pilotima 6. lovačkog puka. I ubijen je na varvarski način jer, po nepisanom pilotskom pravilu, u pilota koji je iskočio iz aviona se ne puca. Nemački piloti kao da su tim divljaštvom najavili kakve će sve zločine počiniti vojska Trećeg Rajha kada jednom bude okupirala Jugoslaviju.
Nije samo Žunjić ubijen na jedan takav kukavički način. Narednik Vladimir Gorup, koji je oboren 7. aprila 1941, nedaleko od Gardinovaca, nakon što je i sam oborio jedan nemački bombarder i bio primoran da se katapultira iz svog “meseršmita 109 E” postao je meta nemačkog aviona koji mu je rafalima zapalio padobran. Gorup je izvukao svoj službeni pištolj i ispalio ceo okvir u napadača u potezu poslednjeg očajničkog otpora. Seljaci koji su ga našli na zemlji zatekli su ga kako čvrsto steže svoj pištolj. Umotali su ga u padobran i sahranili na lokalnom groblju, kako ga se ne bi dočepali lokalni Folksdojčeri.

Jugoslovenski lovci su bili raspoređeni u vazduhoplovne grupe koje su brojale po tri eskadrile. Uglavnom su to bili nemački “meseršmiti” i britanski “harikeni” i šest “IK3” domaće proizvodnje. Iako brojčano i tehnički inferiorniji, naši piloti uspešno su obarali nemačke lovce i bombardere.
Često se vodio duel jednog našeg pilota sa nekoliko nemačkih.
Kapetan Mihailo Nikolić je uspeo da obori jedan nemački lovac i napadne bombarder čija je pratnja ovaj bio, ali mu je zakazao motor nakon čega je bio oboren. Uspeo je da preživi, iako ranjen. U vazdušnom okršaju sa nemačkim lovcima, kapetan Savo Poljanec se borio sa čitavom grupom nemačkih aviona, oborio je jedan a onda je pogođen. Ipak, uspeo je da sleti na zemunski aerodrom. Potporučnik Dušan Borčić iz 161. lovačke eskadrile je sa svojim “IK-3” oborio dva nemačka aviona pre nego što je oboren. Poručnik Vasa Kolarov iz 32. grupe s aerodroma “Krušedol” je oborio dva Meseršmita. Nakon toga je pogođen i teško ranjen ali se spasio iskakanjem iz aviona.
Pošto se bitka na nebu rasplamsala a odbrana Beograda popuštala pred naletima Luftvafea koji je samo 6. aprila bilo čak četiri, u avion je seo i poleteo i komandant 6. lovačkog puka, potpukovnik Božidar Kostić.

Uspeo je da obori dva nemačka aviona.
Kapetan Nikolić iz 102. lovačke eskadrile ovako je opisao svoje iskustvo “dogfajta” nad glavnim gradom Srbije:
“Uleteli smo u ovu zbrku ni ne sanjajući da nemački bombarderi imaju jaku lovačku zaštitu koja je letela iznad nas. Prvo smo ugledali Štuke kako lete u formacijama od po sedam aviona. Bilo je toliko meta da nismo morali da ih jurimo. Napao sam jednu grupu odozdo s leve strane ali se desna strana grupe odmah spustila kako bi njihovi mitraljesci pružili zaštitu napadnutim avionima. Ovo je očigledno bila uvežbana taktika jer se grupa nije raspala. Napali smo nekoliko puta i nismo obraćali pažnju na rezultate. Malo kasnije sam primetio da se jedna Štuka zapalila. Grupa napadnutih bombardera se po komandi odmah razišla plašeći se eksplozije.”
U prvom danu okršaja nad Beogradom srpski piloti su oborili 30 nemačkih aviona i uspeli da oštete još toliko uz gubitke od samo 11 aviona. Uz sve to protivavionska odbrana Beograda oborila je 30 nemačkih aviona.

Ovo je iznenadilo nemačku komandu, čak i feldmaršala Lera koji će kasnije napisati:
„Otpor jugoslovenske avijacije bio je spretan i vrlo hrabar. On je ometao jedinstvenost našeg napada, tako da smo u toku prvog dana rata izgubili 10 odsto letelica, dok je 10 odsto bilo oštećenih. Bili su vešto vođeni i uvek su mogli da se prikupe na pomoćnim aerodromima…“
Ipak, bilans na kraju tog prvog dana bombardovanja je bio poražavajući. Poginulo je devet pilota, a ranjeno je osam, puk se sveo na samo 16 aviona.
Ipak, otpor se nastavio.

Piloti su bili iscrpljeni, pošto su neki od njih imali i po 7-8 letova dnevno, a u međuvremenu je oboreno još tri aviona tako da je puk sveden na samo trinaest letelica od kojih su neke bile oštećene. Uprkos tome, tog 7. aprila 1941. piloti 6. lovačkog puka oborili su još 14 agresorskih aviona. Preostali avioni 7. i 8. aprila morali da se prebace na pomoćno letište kod sela Veliki Radinci u blizini Rume. Luftvafe je napala i to letište ali su njeni piloti opet morali da vode vazdušne duele sa tvrdokornim Srbima pa su tom prilikom izgubili dva Meseršmita.
Komandant puka, potpukovnik Kostić, kasnije je u zarobljeništvu u Poljskoj napisao knjigu u kojoj je izneo svoje svedočenje o borbama nad Beogradom. On tvrdi da je oboreno 42 nemačka aviona a da za još 19 to ne može tačno da se utvrdi. Poginula su jedanaestorica naših pilota, deset iz 6. lovačkog puka i kapetan Žikica Mitrović iz 31. grupe 2. vazduhoplovnog puka. Ranjeno je devet pilota. Izvedeno je ukupno 250 borbenih letova.
Kraj rata 6. puk je dočekao u Sarajevu 17. aprila 1941. nakon što se povukao sa aerodroma u Bijeljini gde su uništeni preostali avioni. Prema jednoj verziji priče, letelice su uništene na pisti tokom napada nemačkih lovaca, prema drugoj, uništili su ih sami piloti kako ne bi pali u ruke Nemcima.

Heroji iz “Zore”

Jedna ulica u Beogradu danas nosi ime kapetana Miloša Žunjića.
Njegovo ime predstavlja simbol otpora nacističkoj Nemačkoj u Aprilskom ratu.
Srpski piloti koji su tako srčano branili Beograd od Lerovih letećih terorista bili su elita, ne samo u pogledu vojne obuke, znanja i umenja, već u onom najbitnijem smislu…
Piloti 6. lovačkog puka i njihova braća po oružju bili su veliki ljudi.

Uglavnom su to bili mladiću u sredini svojih dvadesetih, ili zreli tridesetogodišnjaci poput kapetana Žunjića, oficirčine koji su slamali srca mladih Beograđanki, boemi koji su dočekivali jutra u “Zori” uz pesmu i smeh, intelektualci među kojima je bilo svršenih arhitekata i književnika i, pokazalo se, heroji koji nisu prezali da odu u smrt u svojim avionima koji su im bili poput drugog tela.
Ako je postojao ideal našeg ratnika u Drugom svetskom ratu, nesrećnom vremenu oko kojeg se i danas lome koplja istoričara, ideologa i manipulanata, onda taj idealni ratnik nije nosio ni kokardu ni petokraku, nije bio ni za Dražu ni za Tita, on je nosio pilotsku jaknu i leteo u “meseršmitu” i “harikenu”.

I svoju privrženost otadžbini, istini i pravdi dokazao je vodeći unapred izgubljenu bitku protiv jednog od najvećih zala u istoriji čovečanstva.
U trenutku kada su sa piste poleteli u plavetnilo neba nad Beogradom, neki od njih da se nikada ne vrate, piloti iz 6. lovačkog puka znali su šta brane.
A to nije bio maloletni kralj koji je kasnije u memoarima lagao šta je i kako radio tog sudbonosnog 6. aprila, to nisu bili političari koji su nas uveli u rat sa tada najmoćnijom vojnom silom u Evropi, to nije bila posrnula i oronula država koju su razjedale nacionalne i verske podele…

Ne.

Kapetan Žunjić i ostaju junaci iz 6. lovačkog puka branili su pre svega obične ljude, dole, na beogradskim ulicama. Seljake koji su izašli na Kalenić da prodaju voće i povrće, majke koje su izvele decu u šetnju, bibliotekare koje će zajedno sa njihovim knjigama nacisti satrti zapaljivim bombama, ubogu beogradsku sirotinju što je drhtala u skloništima i gospodu sakrivenu u podrumima svojih raskošnih kuća na Senjaku i Dedinju…
Ne zna se tačan broj Beograđana poginulih u napadu 6. aprila.

Broj je, kažu, velik.

Ali takođe, zasigurno je veliki broj i onih koji su preživeli zahvaljujući herojskom žrtvovanju pilota 6. lovačkog puka.
Čitava priča te herojske grupe pilota ima istovremeno i jednu tragičnu notu, ostavili su iza sebe ovi sjajni momci porodice, decu, majke i verenice, prepustili ih zlom vremenu okupacije koje će doći. Oni koji nisu poginuli su zarobljeni i deportovani, a neki od pilota koji nisu dopali zarobljeništva su se u Egiptu priključili RAF-u i tako nastavili borbu protiv sila Osovine.
A bilo je i onih kojima su njihovi avioni postali večna počivališta.
Negde pedesetih godina u Koviljskom ritu pronađen je i izvađen srušeni „meseršmitu 109 E“. U njemu, ostaci tela narednika Milivoja Boškovića. Pošto je bilo prošlo dosta vremena, nisu mogli da ga identifikuju pa su doveli njegovu majku.
Prepoznala ga je.
Po džemperu koji mu je isplela još pre rata.
Ostalo je i svedočanstvo napisano u knjizi “Plamen na Beogradom” potpukovnika Kostića, komandanta 6. lovačkog puka.
U svojoj knjizi sećanja na herojsku vazdušnu bitku sa tada najmoćnijom ratnom avijacijom sveta, ovaj skromni čovek je napisao:

Mislim da se moji piloti nisu obrukali.