parallax background

Istorija nam se dešava pred nosom, a mi to ne vidimo

Novi roman “Dukat za lađara” izlazi u julu
22.05.2020
Najvažnije je zvati se Toni
16.06.2020

Pisac Dejan Stojiljković, Nišlija čije se knjige godinama unazad nalaze na bestseler listama, vreme pandemije iskoristio je za rad na novoj knjizi i pisanje scenarija.

Stojiljković je autor romana „Konstantinovo raskršće“, „Duge noći i crne zastave“, „Znamenje anđela“, „Kainov ožiljak“ (u četiri ruke, sa Vladimirom Kecmanovićem) i „Olujni bedem“, kao i proznih zbirki „Leva strana druma“, „Low Life“ i „Kišni psi“. Autor je više dramskih tekstova i strip-scenarija. Jedan je od scenarista serije „Senke nad Balkanom“, u režiji Dragana Bjelogrlića. Proza mu je prevođena na ruski, engleski, grčki, slovački, makedonski, slovenački i francuski.

Završili ste rukopis romana koji je nastavak „Olujnog bedema“, romana o opsadi Niša i bici na Pločniku 1386. godine. Šta tematizujete u njemu, Kosovski boj?

Kosovski boj će malo da sačeka. Nameravam da ta bitka nad bitkama bude veliko finale mog petoknjižja i njome ću se baviti u poslednjem delu pod naslovom „Carstvo nebesko“. U međuvremenu, uradio sam kratki roman „Dukat za Lađara“ koji se događa u samo par dana, neposredno nakon bitke na Pločniku i prati Ivana Kosančića i neke njegove intimne dileme i iskušenja. Roman je nastao na osnovu jedne pripovetke koju sam pre više od deset godina objavio u našem časopisu Gradina, zahvaljujući Zoranu Pešiću Sigmi. Taj kratki roman je, zbog nedostatka epskog zamaha koji su imale prethodne knjige, kao i zbog manjeg obima, neka vrsta moje „Proklete avlije“. Ispostavilo se da je pisanje te kraće forme bilo zahtevnije od pisanja dva druga romana jer je moralo dosta toga da se sažme i da se dosta radi na stilu i jeziku. Roman će se pojaviti u knjižarama 27. jula ove godine, a pre toga će moći da se nabavi u pretplati. Čitaoci koji se budu pretplatili dobiće muzički disk sa pesmama koje je na moje tekstove komponovao Dejan Najdanović Najda, a jednu od njih izvodi u duetu sa frontmenom Riblje Čorbe – Borom Đorđevićem. Moram da priznam da je to za mene bila velika čast, jer Bora vrlo retko peva tuđe tekstove. Na jesen ćemo izbaciti i tvrdokoričeno izdanje, na ćirilici, sa poklon pričom.

Pomenuli ste u jednom razgovoru da paralelno sa pisanjem proze radite na scenarijima za stripove i serije… Da li je ova paralelnost otežavajuća ili olakšavajuća okolnost?

Ako ste profesionalni pisac kao ja, to vam je rutinska stvar, samo treba dobro da organizujete vreme i poštujete rokove. A i stvari koje pišem su, da se tako izrazim, srodne. Pišem scenario za strip-adaptaciju romana „Duge noći i crne zastave“, radim na pričama koje mahom objavljujem na servisu BookMate, pošto su književni časopisi kod nas na aparatima za održavanje života, pokrenuo sam i svoj sajt na kome objavljujem priče, eseje, putopise… A angažovan sam i oko serije „Konstantinovo raskršće“ koja se radi po mom romanu, a koju producentska kuća FireFly iz Beograda planira da snima na proleće sledeće godine.

„Senke nad Balkanom“ su okupile brojnu publiku različitih generacija. Bez kojih sastojaka nema uzbudljive serije?

Ne postoji recept po kome možete da napravite dobru seriju. To se prosto desi ili se ne desi. Kada su „Senke“ u pitanju, desilo se da je na njoj radio tim izuzetno talentovanih ljudi, počev od scenarista, pa preko direktora fotografije, scenografa, montažera, sve do zaista impresivne glumačke ekipe. Sve je to rezultat timskog rada i kada toga nema, onda nema ni dobre serije. Čitao sam skoro o nekim holivudskim visokobudžetnim filmovima koji su bili veliki promašaji i svima je zajedničko to da nije bilo te sinergije i da su ključni ljudi vukli na svoju stranu, to jest, da je svima produkcija filma bila jedna velika robija. U takvim uslovima teško nastaju dobre stvari, osim ako niste Kjubrik ili Kopola.

Neke priče iz knjige „Kišni psi“ smestili ste u ambijent postapokaliptične slike sveta uništenog raznim pošastima. Kako gledate na pandemiju korona virusa sa kojom se svet bori od početka ove godine?

Kao logičnu posledicu jednog globalnog procesa koji već dugo traje a koji se ogleda u parazitskoj prirodi ljudske vrste. Mi bezočno crpemo planetarne resurse, sebično grabimo naftu, ugalj, vazduh, zemlju… Ponašamo se kao bahato, razmaženo dete koje je spremno da spali kuću do temelja samo da bi mu roditelji kupili omiljenu igračku. Ono što je zabrinjavajuće jeste da se ovde kod nas ustalilo mišljenje da je Srbija ostrvo. Da globalni procesi nisu toliko bitni koliko, recimo, to ko će da bude predsednik neke gradske opšine ili sekretar u nekom ministarstvu. Dok mi nagvaždamo o tricama i kučinama, dok vodimo stranačku politiku i svađamo se, dok se delimo na patriote i izdajnike, sendvičare i one druge, leve i desne, istorija nam se dešava pred nosom, a mi to ne vidimo. Ljudi ovde nisu svesni da se preko naših leđa lome interesi velikih sila, oduvek je tako bilo, i da je dovoljno da, recimo, jedna banka u Nemačkoj zapadne u probleme i da to oseti kompletna srpska ekonomija. U takvim situacijama apsolutno je nebitno ko je na vlasti, nacionalisti ili evropejci, liberali ili konzervativci, Balkan je uvek bio figura u mamutskoj partiji šaha koju igraju veliki igrači. Tako je bilo i u ovoj situaciji sa koronom. Mi smo vodili našu dnevnu politiku, a svet se radikalno menjao, ne suštinski, ali odnosi snaga među tim velikim igračima jesu. Dok su se dešavali ti planetarni potresi, ovdašnje sveznajuće budale su diskutovale o frizuri doktorke Kisić Tepavčević. To je ta naša kratkovidost i tragedija, da smo retko kad dorasli trenutku.

Da li nas okolnosti poput pandemijskih menjaju, makar na individualnom nivou?

Samo privremeno. Slažem se sa stavom doktora Hausa: „Ljudi se ne menjaju“. I onim drugim: „Svi lažu“. Šta se promenilo u ljudima za dve hiljade godina ratova, pošasti, razaranja? Ništa. Današnja civilizacija podseća na stari Rim na vrhuncu svoje slave i dekadencije, fali samo neki Neron koji će da zapali grad, ali i to će da se desi. Ako se već ne dešava. Napisao sam pre dve godine novelu „Iris“, koja se bavi upravo posledicama smaka sveta i proučavajući silne spise shvatio sam da Apokalipsa nije nešto što će da zadesi čovečanstvo u budućnosti već nešto što se dešava, evo, već hiljadama godina. Smak sveta nije trenutak u vremenu već proces koji neprekidno traje i to trajanje, ta evolucija, ona je njegova suština. Zanimljivo je da se čovek kao individua ne menja i možda su zato legende i mitovi o kraju sveta kod svih civilizacija, čak i onih veoma geografski udaljenih, u svojim osnovama iste.

Za koju biste tuđu knjigu voleli da ste je vi napisali?

Stari zavet.

Kom filmu se vraćate?

„Hajde da se volimo 3“, to je moj omiljeni film sa Draganom Bjelogrlićem.

Koju muziku slušate dok pišete?

U poslednje vreme slušam dosta italijanskog pijanistu Ludovika Einaudija. Inače, redovno slušam Majka Oldfilda i Žan-Mišel Žara pošto sam pasionirani sakupljač vinila te dvojice muzičkih genija.

Autor: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine