parallax background

Kafanski hipsteri

Hvala što pušite
20.01.2020
Istorija Niša – Prva sezona
21.01.2020

Da, to su oni. Ekipa koja nam je nedostajala. Debeljko, Nosonja, Lepotan i Neupadljivi. Bez njih ništa nije bilo isto. Kafane su bile na ivici zatvaranja, najbolje ribe u gradu zamalo postale usedelice, proizvođači alkohola na rubu bankrota, muzikanti počeli da se prekvalifikuju u pekare a simpatični čikica što uvaljuje ruže po ugostiteljskim lokalima za bezobraznu cenu samo što nije umro od gladi. Ali oni su se vratili. I sve je opet postalo sjajno i bajno. Kafane su pune nekog veselog i nasmejanog sveta, devojke pijane i srećne, muzikanti uzimaju bakšiš u suvom zlatu a čikica trlja ruke i prodaje one svoje sumanuto skupe ruže posute šljokicama.

O čemu se u stvari radi?

Pa, otprilike, o tome kako mali Perica zamišlja kafanski život.

Sve je postalo veštačko, bajkovito, suvoparno, da upotrebim moderni izraz – virtuelno.

Pa nas tako sa malih ekrana naših tv-prijemnika i sa bilborda bombarduju umivenim slikama koje predstavaljaju mokre snove mediokriteta o tome kako se pravi muškarci ponašaju u kafani. Na sreću ili nesreću, ta kafanska idila je najčešće deo reklama za pivo gde neki vispreni, mladi ljudi sumnjivog talenta za pričanje priče vaskolikom pućanstvu predstavljaju ideje o tome kako treba da izgleda idealna kafanska ekipa. U skladu sa standardima EU a još više u skladu sa političkom korektnošću, ta ekipa treba da bude sastavljena sve od samih mediokriteta koje izdvaja određena osobina kako bi gledaoci mogli da ih razlikuju. Tu je primenjen holivudski recept političke korektnosti gde priča nije priča ako u njoj nemaš jednog crnca, geja, ženu i republikanca.

Kod nas je to malo drugačije ali nekako isto, dakle, ekipu kafanskih hipstera čine: jedan simpatični debeljko koji je veliki šaljivdžija, onda je tu neki ružnjikav tip, obavezno neobrijan i sa nosem kojim može da otvara konzerve, jer, zaboga, lepota dolazi iznutra, zatim imamo jednog manekenskog tipa ala Riki Martin, na koga otkidaju ribe, na kraju, tu je i jedan lik koji se ni po čemu ne ističe ali ima svoju funkciju, recimo, da mu Lepotan plače na ramenu kada ga šutne devojka. I kada se ta ekipa pojavi u nekoj kafani, koja izgleda kao sve, samo ne kao prosečan objekat ovog tipa u Srbiji, nastaje ludilo. Tako otprilike magovi marketinga misle da privuku pretežno mušku populaciju proizvodu od hmelja, ječma i vode jer reklame na kojima je bradati dekica koji drži kriglu piva koja se peni jednostavno nisu više u modi.

Ono što je ipak najbizarnije u svemu jeste da se taj hipsterski svet iz virtuelne tv kafane počeo prelivati i u stvarni život. Pa ćemo tako ekipu kafanskih hipstera susresti u nekim lokalima na glasu diljem Srbijice. To su oni tipovi što vole da naručuju šopsku salatu uz viski i pitaju da li u njoj ima badema. Mnogo se dobro razumeju u vina. Doduše, to poznavanje enologije svodi sa na prostu logiku da je najbolje ono vino koje je najskuplje. Kafanski hipsteri u stvari i ne vole mnogo da piju, niti su doskora izlazili u kafane. Davali su prednost Džoni Vokeru u odnosu na domaću kajsiju sve dok im neko nije rekao da je ispijanje voćne rakije “kul”. Naprave zgađen izraz lica kad vide flašu piva od pola litra. I naručuju “merlot” i “pinot” uz pljeskavicu za koju insistiraju da bude bez luka.

Onda Debeljko priča bajate viceve kojima se svi smeju iako su ih čuli već sto puta, Nosonja je najveći ortak za stolom i mnogo voli da se grli i “baca kosku”, Lepotan recituje patetične stihove Đorđa Balaševića tvrdeći da je iste napisao Crnjanski a onda malo i zapeva (ništa Toza ili Toma, samo Željko, Željko i Vlado) što će izazvati kolektivno padanje u trans ženske populacije za stolom. Neupadljivi sedi negde na ćošku stola i upadljivo ćuti. Niko ga ne primećuje, čak ni konobari.

Za to vreme, kao u nekoj paralelnoj dimenziji, živi se neki pravi kafanski život. U zadimljenim birtijama koje su poslednji put okrečene u vreme prve Petoletke, pije se “zidarsko” pivo direktno iz flaše, mezete albanska salata i ćevapi, konobaricu svi zovu po imenu i dok se čeka da počne utakmica između Čelzija i Arsenala, na tv-u se gladaju vesti i psuje država i oni koji je vode. Tu, u stvari, obitava ciljna grupa marketinških genija koji kafanski život zamišljaju kao susret Volta Diznija i proizvođača firmirane garderobe.

Ali to nije sve. Zar ove dve slike srbijanskih kafana u stvari ne predstavljaju savršenu paradigmu našeg društva? S jedne strane imamo onu stvarnu Srbiju, u redovima na birou rada i redovima za narodni hleb, obučenu u iznošenu garderobu sa buvljaka, puk koji miriše na beli luk i brlju daskovaču… A s druge? Pa, s druge strane opet imamo Debeljka, Nosonju, Lepotana i Neupadljivog. Debeljko će da priča viceve o boljem sutra, Nosonja će da se grli sa biračima Lepotan će da šarmira biračice, a Neupadljivi će da ćuti i radi. Slika te virtuelne Srbije malo-malo pa nas zapljusne sa tv-prijemnika i bilborda, naročito pred opštenardoni praznik poznat kao “izbori” i stvarno podseća na reklamu za pivo.

I sve je gotovo pa isto: idealno, umiveno, bajkovito, virtuelno, hipsterski…

Jedino je marketinški princip malo drugačiji i u tom slučaju glasi: kako mali Perica zamišlja državu Srbiju.