„A nisi slikao kad su me gađali flašom?” – kaže razjareni pesnik Marku Šeliću Marčelu nakon incidenta na Sajmu knjiga gde je došlo do malog rata između umetnika sa dva štanda, „patriotskog” i „alternativnog”. Bio sam i ja na sajmu, baš „na mestu zločina”, jer se štand „Beoštampe” i „Veselog četvrtka” nalazi upravo između ta dva inkriminisana. A ja sam saradnik pomenutog strip izdavača, tačnije, Marčelo mi je naručio tekst za biblioteku „Dilan Dog“ koju uređuje. I tako, pokazuje on meni snimke koje će kasnije upriličiti u svoj video-blog,a ja se krstim i levom i desnom. U trenutku dok ovo pišem taj snimak već ima više od 100.000 pregleda na „Jutjubu”. Naravno da gledaoci neće da polude za snimkom gde, recimo, neko dobija važnu nagradu ili se prenosi vest da je neki pisac preveden u inostranstvu. Mnogo je atraktivnije kada jedan „književnik” na drugog ospe rafalom probranih psovki i uvreda. To je slika i prilika naše kulture.
Ali to nije ništa novo.
Zahvaljujući blagodetima tehnološkog napretka sad se takve stvari brzo nađu pred širokim auditorijumom u slici, reči i miomirisu komovice. Istina je jednostavna. Bavljenje pisanjem u Srbiji poslednjih dvadesetak godina privlači ogromnu količinu ludaka svih boja i rasa. A sam književni život često liči na kombinaciju ludnice i drumske kafane.
Zašto je to tako? Ima više razloga. Pomenuti tehnološki napredak, na primer. Sada skoro svi imaju kompjutere i na njima tekst-procesore. A i objavljivanje knjiga više nije takav bauk kao ranije. Lepo uzmeš dvesta ili trista evra (iznos zavisi od toga da li pišeš prozu ili poeziju), odeš kod izdavača, kažeš da si pisac, predaš rukopis i on već za nedelju dana osvane ukoričen i zlatotiskan. Ne treba zanemariti ni činjenicu da pisanje ima određeni učinak kao psihoterapija i, na kraju krajeva, nikom ne možete zabraniti da piše i objavljuje. Ali problemi nastaju kada taj neko počne da umišlja da je Dostojevski i Branko Miljković zato što je platio da mu se štampaju dve zbirke pesama i promovisao iste u Lajkovcu i Bačkoj Palanci.
Bio sam na promociji gde je kancelarija direktora biblioteke smrdela na brlju daskovaču,a plafon u sali za promocije se ljuštio i mislili smo se da će nam se srušiti na glavu dok smo se obraćali malobrojnoj publici. Upoznao sam drugog direktora, tačnije direktorku, u jednoj palanci koja je na to mesto došla kao plod rodoskrvne stranačke kombinatorike. Slistila je buteljku crnog još za meze, a kad je stiglo glavno jelo i još crnjaka, počela je da treska pesnicom po astalupreteći da će da „odrobija” koalicione partnere. Bila je adekvatno obučena: kaubojski šešir i čizme iz zimske kolekcije „Markiz De Sad”. Na jednom sajmu na jugu Srbije je organizator, tip sa pirsingom na arkadi i zenicama veličine Saturnovih prstenova, tvrdio da piše poeziju inspirisanu budizmom. Prvo je zamenio vozača za akademika koji je došao iz Beograda, a onda mene najavio kao autora romana „Kandže”.
Na opasku da nisam Marko Vidojković,samo mi je zaverenički namignuo. U vreme dok sam još studirao, imao sam prilike da prisustvujem pesničkom maratonu gde je vidno pripiti poeta zapretio svojim kolegama: „Ako još neko pomene Kosovo, imaće posla sa mnom!” Na pitanje voditelja programa šta mu to znači, lakonski je odgovorio: „Ja sam sa Kosova i ja jedini mogu ovde da čitam stihove o Kosovu!” Ima tu i raznih bizarnosti, recimo porodica u kojoj su svi pesnici – deda, baba, mama, ćerka… Nešto kao porodična pesnička manufaktura. Zatim, književno veče gde svaki posetilac dobija flašu jabukovog sirćeta koje, naravno, proizvodi autor. Prisutni kažu i da peče dobru šljivovicu. Nisam probao.
E, sad, druženje sa kapljicom čovek može da oprosti Đuri Jakšiću, Hemingveju i Basari… Pa i sam Marčelo na pomenutom video snimku pije pivo i puši cigaretu koju su uredno cenzurisali na B92… Ali treba imati debele živce pa tolerisati nepismenog palanačkog pesničkog barda koji je ispio više litara rakije nego što je pročitao knjiga i misli da je apsolutno svaki trenutak u vašem i njegovom životu pogodan da vam deklamuje svoju vrhunsku književnost. Meni najviše na jetru idu oni što mi se obraćaju sa „momak”, „sinko” i „da ti ja kažem”.
Srpska književnost je ozbiljno obolela. I to je činjenica.
A Marčelo je sjajno sažeo dijagnozu u jednoj rečenici: „Ljudi misle ako su nadrogirani da su automatski Bodler, ako su alkosi da su automatski Po, a ne shvataju da možeš da budeš samo obična džukela.”
Dižem ruke od svega. Ostavljam kompjuter i beskraj sajber-spejsa. Večeras u domu kulture gostuje čuveni pesnik patriotske provenijencije sa alternativnim pristupom pisanju.
Valjda će neko ovoga puta snimiti kad ga budu gađali flašom.
