parallax background

Konstantinov Jork: Previše istorije

Amazon otkupio “Senke nad Balkanom”
05.03.2020
Dukat za lađara – odlomak
09.03.2020

Voz iz Glazgova je u Jork stigao brže nego što mogu očekivati na brze evropske pruge nenavikli putnici iz tranzicione Srbijice, kada je sa razglasa meki ženski alt zacvrkutao “Next station – York” uhvatila nas je blaga panika, ali samo za kratko, dok se u kofer ne spakuju lap-top, MP3 plejer i knjiga koja se do tog trenutka čitala.

Već na samom izlazu iz železničke stanice shvatio sam šta je značila rečenica kojom su ovaj gradić opisali u turističkom vodiču za veliku Britaniju – “Previše istorije”. Baš tako, činilo mi se da je voz kojim sam stigao u stvari savremeno dizajnirani Velsov vremeplov koji me je vratio nazad u prošlost.

Od stanice do mesta u kome smo odseli – adekvatnog imena The Fort (tvrđava), išli smo peške, preko mosta na reci Ous u pravcu iz kog su se nazirali šiljati vrhovi jorkširskog minstera. Ulice uske, poput onih u Kotoru ili Sozopolu, svetla diskretna, zgrade zbijene jedna uz drugu: prodavnica starina pa Medkonalds, antikvarna knjižara pa Sonijeva muzička prodavnica…

Spomenik Konstantinu Velikom nalazi se na južnom platou, vrlo blizu ulaza u katedralu a lokalni istoričari i turistički vodiči tvrde da je to blizu mesta gde se desio čin proglašenja Konstantina za avgusta što naravno nije tačno, ali koga je briga, važno je da je dostupno turistima.

Autentični lokalitet gde su ga galske i britanske legije u leto 306. godine ustoličile u avgusta neposredno nakon smrti njegovog oca Konstancija Hlora je verovatno negde izvan gradskih zidina, ali je praktičnije reći da je baš tu, u centru. Uostalom, Britanci su do pre nekih pedeset godina tvrdili kako je Konstantin rođen kod njih, čak su u Jorku pokazivali zgradu za koju su tvrdili da je imperatorova rodna kuća, danas je na tom mestu pab adekvatnog imena – “Conastantine’s House”. Umesto izmišljotina, u njemu se sad servira engleski doručak i hladan Ginis.

Sam spomenik je zaista upečatljivo delo, sudeći po detaljima, umetnik je znao šta radi. Konstantinova odeća, kao i sam njegov lik, dočarani su autentično, on sedi na kamenom prestolu i pomalo se oslanja na mač. Mač je nestandardno veliki gladijus, neobično dugačak, i što je veoma čudno, njegov vrh je slomljen a vajar je napravio da se vidi odlomljena krhotina.

Da li to nešto simbolizuje? Da li je u nekavoj relaciji sa čuvenom maksimom “Ovim pobeđuj”? Da li je Konstantin slomio mač da bi ga zamenio krstom, je li na taj način simboličko prikazano ono njegovo suštinsko preobraćenje iz paganina u sveca i iz ratnika u pomiritelja? Ne uspevam da nađem odgovor, Konstantin ćuti, pogleda uprtog u pravcu iz koga smo došli, ka Rimu i Carigradu.

Jorkširska katedrala druga je po veličini gotska katedrala u zapadnoj Evropi. Odmah mi na pamet pada naslov knjige Kena Foleta – “Stubovi zemlje”, zaista, arhitektura ove građevine je takva da sve seže ka nebu, uzdiže se iznad prolaznosti, ipak, ne mogu a da ne primetim kako bogomolja mnogo više podseća na sterilno uređeni muzej i kako joj nedostaje ona vizantijska toplina pravoslavnih hramova.

U prodavnici suvenira još jedno iznanađenje, pored privezaka, razglednica i ostalih stinica vernicima i turistima nudi se velik izbor pravoslavnih ikona. Hrist, Bogorodica, Sveti Nikola, Sveti Jovan… ikonopisani na drvetu klasičnim pravoslavnim stilom i u skladu sa dogmama pravoslavne crkve.

Pored njih možete pazariti i pravoslavni i vizantijski krst kao i brojanice identične onima koje se prodaju u srpskim crkvama i manastirima. Na mestu u katedrali gde se vrše bogosluženja je podijum sa stolicama ispred kojih je na drvenom postolju postavljena grčka ikona Svetog Petra. Na pitanje otkud toliko pravoslavlja u anglikanskoj crkvi, kustos nas prvo začuđeno gleda, nakon što saznaje da smo iz Srbije, sleže ramenima i kaže: “Znate, to je sve naše… isto.”

Čuvena Klifordova kula, koja je druga po značaju gradska atrakcija, u stvari nije ništa posebno. Sagrađena u vreme dinastije Tjudor, ona je tipična srednjevekovna utvrda kakvih u Srbiji imate maltene blizu svakog grada. Po veličini ona je trideset puta manja od niške tvrđave, i otprilike toliko manje atraktivnija, ali zato ulaz u nju košta dvanaest funti, jedina zanimljivost vezana za nju jeste to što je napravljena na poroznom tlu i – tone. Poput Venecije.

Za očekivati je bilo da Jork više eksploatiše svog slavnog sugrađanina Konstantina i njegovo doba, međutim, nije tako. Englezima su bitniji neku drugi rimski carevi koji su ostavili dubljeg traga na njihovom tlu, Hadrijan recimo.

Zid koji je on izgradio na severu, da odeli rimsku imperiju od piktske divljine za njih je veće dostignuće od rimskog koloseuma i Svete Sofije. Takođe, njihova istorija im je daleko bitnija od svetske ili evropske, Konstantin i Cezar pripadaju Evropi i svetu, Henri Osmi i njegove žene samo njima.

Atraktivna rekonstrukcija invazije Vikinga i uklete kuće po kojima (navodno) i danas blude viktorijanski duhovi veća su turistička atrakcija od rimskog nasleđa grada iz koga je Konstantin krenuo u svoj pobedonosni pohod. Ako je za utehu, stavili su njegov lik na autobuski red vožnje.

U jednom od izloga zapažam kompletnu ratnu opremu rimskog legionara: pancir sa naramenicama, štit, kaciga, mač i koplje. Unutrašnjost prodavnice je još zanimljivija, u njoj možete naći veliki izbor gladijatorske opreme i naoružanja, tu su i samurajski i vikinški mačevi, kao i kopija onog kojim je vitlao Aragorn u “Gospodaru prstenova”. Nakon kraćeg razgledanja shvatam da se ovde može pazariti sve, od Frodovog Jedinog prstena do neverovatno verne replike Kalašnjikova.

Prodavac kaže da se sve to bez problema može preneti kroz carinu i izneti iz zemlje “kao suvenir”. Podižem repliku automatske puške i kažem mu da mi ne treba kopija jer se u Srbiji za mnogo manje pare može pazariti original. Smušeni Englez me prvo gleda zapanjeno a onda podiže palac u znak odobravanja i smešnim naglaskom kaže: “Nemanja Vidič!”

Osećanja su pomešana dok sutra ujutru napuštamo Jork i “Virdžinovim” vozom krećemo za Liverpul. Isprva na mogu da verujem da nekadašnji sitni prevarant koji je prvi milion zaradio tako što je izdao Majku Oldfildu “Tubular Bells” sad ima kompaniju koja sem železničkog saobraćaja organizuje i letove u svemir. To se valjda zove “Britanski san” i on se ispunio Ričardu Brensonu, vlasniku imperije “Virgin”.

Ali ja ne mogu da prestanem da mislim o jednom drugoj imperiji i jednom drugom imperatoru, onom sa kojim delim mesto rođenja. Shvatam da je Konstantin zagonetka. Britancima isto koliko i nama. S tom razlikom što su oni odavno prestali da razbijaju glavu oko nje i pomirili se sa stanjem stvari. U njihovom slučaju to znači da su odlučili da od svega toga zarađuju novac. Sa merom, doduše, Konstantina u Jorku, gradu burne i živopisne istorije, u stvari ima taman koliko treba.

U našem slučaju, arheolozi i istoričari u Nišu još uvek ne mogu da se dogovore gde je bila Konstantinova palata, na Medijani ili na gradskom polju? Ili možda u centru? Englezi bi to lako rešili – odabrali bi najpogodnije mesto u gradu, zaboli tamo neki rimski stub i saopštili da je baš tu bio Konstantinov dvor. Onda bi sve to lepo ogradili, napravili muzej i suvenirnicu i počeli turistima da naplaćuju karte.

Dok zeleni jorkširski pejzaži prolaze sa one strane stakla u ružičastom vagonu, shvatam da se u Jorku ne može dobiti neka velika pouka iz istorije, ali zato sam naučio jednu drugu lekciju – iz kapitalizma. Jubilej – hiljadu i sedamsto godina od donošenja Milanskog edikta je blizu, i dok mi ovde raspravljamo o tome šta je starije, kokoška ili jaje, Rim ili Vizant, Patrijarh ili Papa, preduzimljivi Britanci već odavno imaju svoju priču.
Ostalo je još vrlo malo vremena da i mi krenemo da pričamo svoju.

(Izvorno objavljeno u Kulturnom dodatku “Večernjih novosti”, 2010.)