parallax background

Kosovski Juda – ili o izdaji koja se nije desila

05.05.2020
Uzalud je budim
28.04.2020
Braća po stradanju
06.05.2020

Kosovski Vidovdan ima svog mučenika – to je knez Lazar Hrebeljanović. Ima i svog heroja – to je Miloš Obilić. Ima i svoje arhetipske nemezise – Bajazita i Murata. Tu je i niz drugih likova koji svaki za sebe predstavljaju određeni motiv, princip, suštinu, kao, na primer, Majka Jugovića ili Kosovka devojka.

Tako naša srednjovekovna vidovdanska legenda ima i svog izdajnika.

Personofikaciju Jude Iskariotskog ili, što je mnogo približnije, skoro pa preslikani izdajnik sa Termopila – Efijalit iz Malide, koji je Persijancima pokazao stazu kojom su zašli za leđa hrabrim Spartancima i njihovom herojskom kralju Leonidi. Efijalit je, prema predanju, bio nakaza, degenerični izrod i Leonida ga je, kaže jedna legenda prokleo – da večni živi. Sa žigom sramote i grižom savesti koja će ga proganjati do smrti. Pa i posle nje.

Ne zna se ko je tačno i kada prokleo slavnog i velmožnog gospodina Vuka Brankovića, kneževog zeta i gospodara Prištine, Vučitrna i Trepče, ali to, kako stvari stoje i danas, posle toliko prohujalih vekova bila moćna kletva. Jer, ona, bar kad je srpski narod u pitanju – još uvek važi i traje. Ta kletva je toliko moćna da je i danas među Srbima sininom za izdajstvo – Branković.

Zato slobodno može da se kaže da postoje dva Vuka Brankovića, jedan do Vidovdana 1389. godine i drugi, posle njega.

Brankovići su ugledna i stara porodica i Vuk je sa pravom nosio prestižnu titulu “gospodin.” Njegov predak, Mladen, zaslužio je vojvodsku titulu još u vreme Stefana Dečanskog. Naime, on je bio jedan od onih plemića koji su, u veoma opasnim i turbulentnim okolnostima imali hrabrosti da stanu uz Dečanskog u njegovoj borbi za srpski presto. Mladenov naslednik bio je čovek po kome će porodica poneti ime – sevastokrator Branko. On je imao tri sina i kćer i zanimljivo je da je, baš kao u slučaju Stefana Nemanje, naslednik postao najmlađi sin – Vuk.

U okolnostima koje su nastupile nakon rasapa Nemanjićke carevine, gde su velikaši bukvalno rasparčali nekada moćnu državu,  nakon čega je nastalo nekoliko autonomnih oblasti, gospodar Vuk se veoma dobro snašao i nametnuo sebe kao jednog od moćnijih plemića. Uspeo je da proširi svoju oblast, da osnaži svoju poziciju sklapanjem braka sa Marom, najstarijom kćerkom kneza Lazara. Malo je poznato da je Vuk bio i veliki dobrotvor i mecena manastira Hilandar.

Njegov odnos sa Lazarem mogao bi najednostavnije da se opiše kao neka vrsta relacije – otac i sin. I tu već narodna legenda uzima maha, imajući svoj klimaks u Kosovskom Vidovdanu koji će uslediti koju godinu kasnije gde će ime gospodara Vuka biti zauvek upisano kao ime izdaje. Prema legendi, njegov najveći takmac, mladi i svojeglavi vitez Miloš Obilić bio je oženjen drugom Lazarevom kćeri, Vukosavom, za koju istorija kaže da nije nikad postojala. Svejedno, narodna priča kaže da su se sestre posvađale i “bistru vodu zamutile” te da se ta svađa prenela na muževe. U osvit Kosovske bitke, Vuk će oklevetati Miloša, a ovaj će potom, da bi sprao ljagu sa svog imena, ubiti turskog emira Murata. Još jedno vidovdansko tiranoubistvo, ali izašlo iz senke izmaštanog sukoba dva arhetipa, dva legendarna lika, i to jednog za kog se pouzdano ni ne zna da li je postojao i drugog, za koga postoji obilje istorijskog materijala i građe.

Pa kako je onda taj sudbonosni Vidovdan žigosao plemenitog gospodina Vuka?

Nasuprot uvreženim mišljenjima, osuda Vuka kao izdajnika desila se tek u 17. veka, u knjizi benediktanskog opata Mavra Orbina “Kraljevstvo Slovena”, često citiranom, ali istorijski prilično upitnom i nerelevantnom delu. Oreol hrišćanskog praznika Vidovdana dao je tom njegovom “nedelu” samo dodatnu težinu i slobodno se može reći da Vuk ne bi bio tako duboko pamćen kao izdajnik da se ta “izdaja” nije desila na Vidovdan. Sasvim je sigurno, da se sve to zbilo na neki drugi dan, pa i na neki drugi praznik, ne bi to bilo tako duboko usađeno u kolektivno pamćenje Srba kao naroda. Vuk, prosto rečeno, zaista nije imao sreće, njegova “izdaja” desila se u odsudnoj bici, na svetoj srpskoj zemlji i baš na jedan od najznačajnjih datuma u srpskoj istoriji.

To delo dodatno su težim učinile i okolnosti koje su u Srbiji nastupile posle Kosovske bitke. Za početak, treba odbaciti tezu da smo posle Kosova odmah potpali pod osmanlijsku vlast. Bitka je, kao što je rečeno, bila teška i krvava, obe vojske su na kraju ostale obezglavljene i iznurene, sa velikim gubicima, zato se sve može podvesti pod epitet srpske Pirove pobede. Profesor Marko Šuica, autor kapitalne studije “Vuk Branković: slavni i velmožni gospodin” iznosi jedan zanimljiv a malo poznati podatak: “Nijedan srpski izvor ne spominje Vukovo učešće u bici, uostalom, kao ni bilo kog drugog vlastelina, osim kneza Lazara, dok je dramatičnim sadržajem nadgrađenim pričama o boju, iz pera osmanskih pisaca, njemu pripisana istaknuta uloga u borbi hrišćanskih ratnika.”

Turski izvori, s druge strane pominju Vuka, ali ne kao nekog ko se povukao sa bojišta – već kao komandanta dela srpske vojske koja je turskoj nanela najveće gubitke. Vuk i njegovi oklopnici su potpuno razbucali krilo turske vojske na čijem čelu je bio princ Jakub.

Dobar učinak za jednog izdajnika, zar ne?

U stvari, Vukova izdaja ima genezu u onome što se desilo posle same bitke, a ne u njoj.

Naime, u Srbiji se posle Kosovske bitke desio svojevrsni “rat ruža”, na jednoj strani su bili Lazarevići a na drugoj Brankovići. Sasvim je moguće da je Vuk sebe, nakon Lazareve pogibije video na čelu posrnule i obezglavljene države, u čemu nema ničeg spornog, ali u očima običnog naroda sklonog mitologizovanju i preuveličavanju, to možda i nije izgledalo baš tako dobro. “Knez Lazar je u Vuku mogao da prepozna privremenog zaštitnika oblasti Lazarevića i njegove porodice. Lazareva pogibija u boju uslovila bi primenu plana da se Vuk Branković, kao njegov zet i jedina politički zrela i ratno sposobna ličnost, povuče s bojnog polja i organizuje državu. Takav dogovor između kneza i Vuka nije zabeležen u izvorima, ali postojanje iste državne politike u slučaju Stefana i Vuka Lazarevića, daje mogućnost da se postavi takva pretpostavka. Teško je naći uporište ideji da je Vuk Branković mogu da stekne političku korist napuštanjem položaja i ostavljanjem samog Lazara u boju, jer je on bio svestan da samostalno ne bi mogao dugo da odoleva osmanlijskom pritisku, što se i potvrdilo potonjim zbivanjima”, objašnjava profesor Šuica.

A potonja zbivanja o kojima se govori nisu bila nimalo dobra. Nastupilo je rasulo u kome je upravo Vuk odigrao ključnu ulogu u vezi očuvanja kakvog-takvog državnog poretka. Osmanlijske pljačkaške horde su pravile haos u pograničnim područjima, većina velikaša stupila je u vazalni odnos prema Turcima, a raspirio se sukob između potencijalnih Lazarevih naslednika i vrha Srpske crkve. Vuka su kao gospodara Srbije priznali Dubrovnik, Ugarska i Venecija. Ali ne i Lazareva udovica – kneginja Milica. Ona je za gospodara Srbije spremala svog tada još maloletnog sina Stefana i nije želela ni da čuje za svog zeta. I tako se desio svojevrsni paradoks, naime, Vukova oblast ostala je jedina slobodna teritorija u Srbiji. Svi su postali Bajazitovi vazali, čak i kneginja, od ostalih, pod osmalijsku čizmu stali su Dragaši, Mrnjavčevići, Balšići…

Taj loš odnos Milice i Vuka sasvim sigurno je potpirio legendu o “Vidovdanskom izdajniku” koja tvrdoglavo istrajava i danas (prema jednoj nedavnoj anketi, čak 49% ispitanika misli da je Vuk izdao na Kosovu) jer, s jedne strane, bila je udovica svetog kneza i majka koja je žrtvovala svoju kći dajući je u harem turskom sultanu, a sa druge – moćni velikaš koji se održao uprkos okolnostima i čak proširio svoju oblast nakon bitke.

Imajući sve to u vidu – Vuk jednostavno nije imao šanse.

Sve je bilo protiv njega.

Legenda je potisnula istorijsku istinu i Vidovdanski izdajnik će uskoro, kroz pesmu i priču, stupiti na scenu u vidu jednog snažnog motiva, toliko snažnog da ga ni vekovi nisu mogli izbrisati. Kroz stoleća, sa kolena na koleno, prenosio se u Srba Vidovdanski mit, bez sumnje – najjači mit našeg naroda, a sa njim i moćna priča o žrtvovanju, posvećenju i – izdaji.

Negativni junak kosovske legende, Vuk Branković, slavni i velmožni gospodin, sposoban vladar i neustrašivi ratnik nepravedno je otpužen i osuđen za delo koje nije počinio. Najveća ironija je u tome da je on jedini ostao da pruža otpor Turcima čak i kada je to već bilo uzaludno i osuđeno na propast, ugrozivši tako svoj život pa i život svoje porodice.

Na kraju, umro je kao turski sužanj i sahranjen je na Svetoj Gori.

Legenda je vremenom dobijala na snazi i čak je evoluirala toliko da su učitavanja, izmišljotine i bajke poprimale apsurdnu razmeru. Tako su nastale pesme i priče koje razvijaju fiktivni sukob dva Lazareva zeta, jednog mladog, lojalnog i hrabrog, a drugog starog, sujetnog i pokvarenog. Postoji i verzija u kojoj se kaže da su Vuk i Miloš čak podelili megdan i da je Miloš u tom dvoboju ponizio Vuka što mu ovaj nikad nije oprostio. I za šta mu se kasnije osvetio, oklevetavši ga da je “nevera”. Veoma moćno sve to zvuči u pesmama iz Kosovskog ciklusa, naročito u pesmi “Kneževa večera”, ali, na žalost zaljubljenika u narodnu poeziju (kojoj sa umetničke strane nema šta da se prigovori, naprotiv) – ništa od toga nije istina.

Ostaje nam samo da svedočimo u korist jednog poštenog, hrabrog a oklevetanog čoveka.

I razmišljamo šta bi bilo da su se Vuku Brankoviću malo drugačije “složile kockice” tog sudbonosnog Vidovdana? Pa i pre ili posle njega?

Šta bi bilo da nije posle bitke ušao u sukob sa Lazarevićima tj. kneginjom Milicom? Šta bi bilo da je pristao da bude Bajazitov vazal? Da ide sa njim u bitke kao Marko Mrnjavčević i Stefan Lazarević i ratuje protiv braće hrišćanja? Da li možda ne bi bio oklevetan da je, kojim slučajem, poginuo na Rovinama ili Nikopolju? I da li bi Vidovdanski izdajnik bio neko drugi? Kakav bi onda bio Vidovdanski mit jer, sasvim je sigurno, motiv izdaje jedan od najbitnijih motiva u njemu.

Ko zna… Ali jedno je sigurno, kosovski Vidovdan je ostao u srpskom narodu priča o podvižništvu i žrtvovanju, on ima tu veliku, svetlu stranu ali ima i svoju senku, a ona se oličava i ostvaruje u priči o izdaji i izdajnicima, jer, ako ćemo pošteno, u mentalitetu je našeg naroda da često iznalazi krivce tamo gde ih nema. Samo da ne bi uvideo sopstvene mane i greške. A sama priča o “Kosovskom Judi” svakako ima i svoje temelje u biblijskim legendama koje veoma često znaju da se protkaju kroz naše narodno predanje.

Vuk Branković svakako nije zaslužio da ponese nezahvalnu titulu “Vidovdanskog izdajnika”, ali na dan srpske sudbine, kako se ponekad naziva Vidovdan, i ne može mnogo da se bira, naročito kada se na taj desi nešto tako sudbonosno kao što je Kosovska bitka.

Copyright © Dejan Stojiljković, 2020.