parallax background

Led i med

Dobri ljudi
24.01.2020
Ludo kamenje
28.01.2020

Kažu da su se prvi profesionalni prodavci sladoleda u mom rodnom Nišu pojavili tamo negde između dva svetska rata i da su to bili uglavnom brkati i debeli čiče jakog i prodornog glasa koji su niz niške mahale i sokake gurali svoja kabasta kolica-sanduke i vikali:

“Hladno ko led, slatko ko med! Sladoled!”

A neki su bili i vickasti:

“Majka da jede, ćerka da gleda… Majka na ćerku da gu neda!”

Malo bolji poznavaoci istorije sladoleda u Srbiji kažu daje on bio poznat i ranije, recimo u vreme Maneta i Zone. A da se na korzou prodavao veliki sladoled u kornetu (nekad čak i u običnom papirnatom fišeku) i da su momci naklonost prema nekoj curi pokazivali tako što bi joj kupili ovu poslasticu.

Kada sam ja bio dete, sladoled je bio deo pop-kulture. Baš kao i stripovi, fudbal, Džon Vejn, Duško Dugouško, albumi sa samolepljivim sličicama, klikeri i Branko Kockica. I danas mi neka stara fotografija sa mora, na kojoj se u pozadini vidi sanduk iznad koga je suncobran na kome piše “Pekabela” izaziva talase tople nostalgije.

Zato smo i voleli leto. I jedva čekali, u stvari, da dođu topli dani da bi smo mogli da jedemo sladoled. Danas sladoled možeš kupiti i zimi. Što je, priznaćete, bezveze.

U vreme mog detinjstva bilo je svakakvih sladoleda. Prvo, bili su oni na drvce i korneti. Roditelji su nam uglavnom branili da konzumiramo ove prve jer je međ tim čudnim svetom majki i očeva bila rasprostranjena bizarna teorija da su oni hladniji i da se od njih najlakše dobija prehlada. Bilo je i onih koji su bili u nekoj “sivoj zoni”, na primer, sladoled u plastičnoj imiticiji fudbalske lopte, onda sladoled u pakovanju čiji poklopac se izvadi pa služi kao neka vrsta podloge ili stalka, zatim sladoled u obliku ljudskog stopala… Njega su opet povampirili, iako ima groteskan oblik, bio je to prvi sladoled sa ukusom banane, pa je zato verovatno i popularan.

Naravno, tu su i poslastičare. A one su druga priča.

Sladoled iz poslastičare je uvek imao neki poseban šmek. Njegov ukus bio je izraz iskustva i umešnosti majstora poslastičarstva koji su uglavnom bili Goranci. Drugo po čemu je ova etnička grupa poznata jesu semenkare. U Nišu i dan-danas u centru posluje stara poslastičarnica upečatljivog imena “Pelivan” (što na tuskom znači “Šaljivdžija”) u kojoj je sladoled neprevaziđen. Radnja se nalazi odmah do MekDonaldsa i kada je gledate, tako ugneždenu među ponosne izdanke vrlog novog doba komercijalizaciji i surovog kapitalizma (levo “Mek” a desno kladionica) pomislite da ipak ima nade za neke stare dobre stvari. Postoji poslastičara istog imena i u Aleksincu, s tim što su tamo majstori za baklave i tulumbe.Tu je i sladoled “na točenje”, iz aparata, uglavnom italijanske proizvodnje koji odolevaju vremenu. On je ujedno i najjeftiniji.

Na kraju, dolazi i domaći sladoled. Onaj što se muti mikserom pa se stavi u zamrzivač. Taj sladoled ima ukus ljubavi naših majki i baka.

Danas sladoled jedem sa svojom ćerkom. To je poseban ritual. Ona voli čokoladne a ja one “voćkaste”. Svaki put kada to radimo, vratim se u svoje detinjstvo.
I setim se kako je nekada sve bilo jednostavnije a izbor lakši.
Drvce ili kornet, vanila ili čokolada, “Pelivan” ili “Pekabela”…

Kasnije smo odrasli. Izbori su se umnožili a život postao brži i komplikovaniji.
Jedino sladoled ima isti ukus kao nekad.

Ko zna zašto je to dobro.