parallax background

Ludo kamenje

Led i med
26.01.2020
Vinili kao inpiracija – Zavirite u kolekciju ploča Dejana Stojiljkovića
29.01.2020

Ovaj period u godini, skoro pa kao nijedan drugi, obiluje raznoraznim veseljima, pretežno onim svečarskog karaktera prilikom kojih se slavi stupanje dvoje mladih (ovo “mladih” shvatiti uslovno) u svetu zajednicu braka.

Dobra prilika da se čovek uparadi, najede svežeg kupusa i prasetine, napije ko svinja, tako pijan izigra koje kolce, maltretira muziku da mu sviraju “onu njegovu” i na kraju proganja deveruše po hodnicima hotela i ženskim toaletima.

Neke stvari se nikad ne menjaju, zar ne?
Da li je baš tako?
Pa… Biće da nije.

Naime, način na koje se proslavljaju svadbe u Srbiji danas, a kako su se proslavljale nekad, ne baš tako davno, i šta se sve desilo u tom, da tako kažemo, tranzicionom periodu, rečito govori o mnogim promenama vezanim za naš narod i državu. To je, verujem, veoma zanimljiva stvar za proučavanje od strane sociologa i psihologa jer daje dijagonalni presek našeg društva, te onoga što se dešava u glavi prosečnog Srbina.

Svadbe su nekad, kada sam ja bio mlađi, proslavljane u restoranima i pod šatrom podjednako. I jedan i drugi način imali su svoju draž.

Ko je bio na svadbi pod barakom na plus 40, gde se od rano služi rakija od 24 grada, tzv. “dedovača” stara koliko i sam deda, a brkate tetke i strinke podvriskuju uz hitiće Lasera Topalovića Brke, dok ti sediš negde na kraju neudobne drvene klupice i onako ošamućen od džibre prebrojavaš rupe od metaka na “krovu” šatre – zna o čemu govorim. Pravljenje svadbenog veselja u šatri je i dobar način da se osvetite komšijama i slučajnim prolaznicima tako što će te barakom da blokirate celu ulicu.

Ali avaj, šatre, barake i ostali montažni objekti više nisu u modi. Sem možda u Negotinskoj krajini ili po selima.

Fini, prosvećeni, urbani Srbi danas staju na ludo kamenje po ekskluzivni restoranima gde se ne služi sarma nego kavijar, gde su masne harmonikaše sa puštenim noktom na malom prstu zamenili tzv. “šou-bendovi” i gde veselje počinje Mocartom, viskijem i brazilskim orasima, produžava se u vidu monstruozne muzičke orgije gde se Aca Lukas gura u sendviču između Ekatarinu Velike i Bitlsa i završava se, neretko – razvodom. A to sa muzikom je baš, onako, zanimljivo. Niko više ne voli narodnjake, nego u početku, dok su svi trezni, piči samo klasika i pop muzika pravljena za puštanje u liftovima.

Tako sam prisustvovao svadbi gde su mladenci izašli uz zvuke pesme “Another Day In Paradise” od Fila Kolinsa, koja, inače, govori o beskućnicima, tortu su sekli uz “Smooth Operator” koju peva Šade a koja, inače, govori o prostitutki zaljubljenoj u svog makroa. Ipak, sveopšte veselje nastalo je tek onda kada je prijateljica novopečenom prijatelju naručila “Crno vino, crne oči, sve je crno oko mene”.

Stvari su se malo povadile kasnije, kad su na red došli Džiboni i Miroslav Ilić u sosu od Seke Aleksić.

I dres-kod se promenio. Tako da na svadbe više ne možete ići obučeni kao da ste pošli u ribe. Farmerice, karirana košulja i “siledžika” ispod nje ne dolaze u obzir, već morate da se uparadite kao bankarski službenik koji se upravo spremio da vam uvali kredit zbog koga ćete dobiti tri infarkta i kamen u bubregu. To što pomenuto odelo, košulja i cipele koštaju koliko i vaša tromesečna zarada uopšte nije bitno, važno je biti “na nivou” kako to lepo reče Her Žika Pavlović. S druge strane, i organizatori veselja, a to su najčešće roditelji mladenaca (jer mladoženja ne radi a mlada obnavlja treću godinu ekonomije po šesti put) su se takođe zadužili do grla kako bi rodbini i prijateljima pokazali šta je pomenuti “nivo”.

Ono što je najzanimljivije u celoj ovoj “svadbarskoj tranziciji” jeste činjenica da se ona desila veoma brzo. Prelaz iz šatri u restorane sa mermernim podovima i kičerajskom plastikom po zidovima desio se skoro pa preko noći. Pa se prosto čudim gde se dedoše one kuršumima izbušene šatre i harmonikaši na glasu, sarme kao toplo predjelo i jedre pevaljke koje, berući devize po stolovima, pevaju “Veseli se kućni domaćine”? Šta bi sa nadalekom čuvenom srpskom svadbarskom tradicijom i gde ćemo otići dalje u toj društvenoj tranziciji? Mnogi odavno proslavljaju porodičnu slavu u kafani, ispraćaja odavno više nema jer nam vojska ne treba, pa pretpostavljam da ne bi bilo mnogo čudno da se svadbe koliko sutra počnu priređivati, recimo, u “MekDonaldsu”?

Opet, ispade ovo jedna od retkih tranzicija koja je u nas Srba uspela, pa je zato treba pozdraviti i nadati se da će neke druge tradicije ići po ugledu na ovaj svadbarski primer.