„Monah Sava?“, upita Nemanja postiđenog Gavrila onog jutra kada mu je doneo vesti sa Svete Gore i pismo od sina.
„Tako je, gospodaru“, potvrdi Gavrilo pružajući mu svitak. „Dao je zavete devičanstva, sirotovanja i poslušnosti, i primio angelski čin. Sa pirga mi je bacio odeću i vlasi kose. Rekao je: Vrati se u miru kući i podaj ove znake roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka.“
Bio je to konačan odgovor na pitanja i tačka stavljena na rasprave koje su danima odjekivale dvorom raškog velikog župana, kao urlici pušteni s ivice bezdana:

„Gde je Rastko?…“
„Uplašio si ga svojim upornim zahtevima da se ženi…“
„I ti si htela da ga vidiš oženjenog, kako gradi porodicu, a ne…“
„Šta?“
„Manastire.“
„Misliš da je pobegao u manastir? Da postane crnorizac?“
„A gde bi inače mogao s monasima? Pobegao je od sjaja i tame ovoga sveta. Ali neće stići daleko. Njegovo mesto je ovde, sa nama. Nije nam ga Bog dao u onako poznim godinama da bi nam ga tako brzo uzeo…“
„Šta nam je činiti?“
„Šta? Potera samo što nije krenula?“
„Šta? Potera ga je sigurno već sustigla.“
„Zašto od Gavrila nema vesti ako ga je potera već sustigla?“

I eto, Gavrilo je konačno stigao. I vesti su stigle s njim.
Potera jeste bila stigla njegovog Rastka.
Ali, kao da i nije.

Ne, njegov se Rastko neće oženiti, i njegova supruga neće gledati najmlađega sina kako gradi porodicu namesto manastira.
Mesto njihovog sina ipak nije ovde, sa njima.
On je ipak stigao daleko, uspevši da pobegne od sjaja i tame ovoga sveta.
A Gospod im ga ipak jeste dao u onako poznim godinama – da bi im ga oduzeo.

„Tako dakle…“, klimnu Nemanja, bespomoćno, jedva izgovorivši ove reči.
Onda razvi pismo i poče da ga čita, zajedno s Anom, i to mu je palo teže nego bilo koje iskušenje u životu.
Njihov sin poručivao im je sa Svete Gore Atoske:

Nemojte ništa tužiti za mnom, niti me oplakivati kao poginula… Nego bolje da Boga molite… ne bi li u molitvama vašim dobro svršio trku moju na koju izađoh. A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u Svetoj Gori dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se.

Pošto glasom, drhtavim kao da čita smrtnu presudu Oliveru Dragogaljiću, izgovori poslednju reč sinovljevog pisma, veliki župan Nemanja Zavidović utonu u dugu i tešku ćutnju.
Još jednom je potom, u tišini, pročitao sinovljevo pismo, dok mu je staračka ruka drhtala kao da u njoj drži svitak sa presudom Gavrilovom ocu.
Pročitao ga je još jednom, pa još jednom, i ko zna koliko još puta, kao da je napisano na njemu nepoznatom jeziku koji pokušava da odgonetne.
Nećemo tužiti za tobom, sine, ponavljao je u sebi. I nećemo te, ne daj Bože, oplakivati kao poginula.
Zahvaljivaćemo Gospodu, svakog dana, svake noći i svakog trena, što nam te – kad je već morao, a svakako je morao jer ko ne bi sebi uzeo takvo blago – oduze na ovaj, a ne, ne daj Bože, na neki drugačiji način.

I svakog dana, svake noći i svakog trena od Boga ćemo moliti ne bi li u molitvama našim dobro svršio trku svoju na koju izađe.
Vodićemo brigu o svojoj duši, koliko god je moguće.
Ali kada bi došao red da kaže: niti ćemo opet preduzimati da te ovde u životu svom vidimo – to čak ni u sebi nije mogao da izgovori jer bi mu, od samog pokušaja, iz očiju krenule suze.
Ako Bog ushte, tamo, u Svetoj Gori, dočekaćeš i videćeš gospodina oca svojega i svete i časne starosti njegove nasladićeš se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitićeš se.
Kad bi ove reči ponovio, suze bi, međutim, linule niz obraze, što ga nije sprečavalo da ih ponavlja, nanovo i nanovo, ne obazirući se na to što kao žena plače pred ženom – svojom ženom Anom – i pred jednim prekaljenim ratnikom.
Konačno se ipak prenu.

„Idi, odmori se, dobri moj Gavrilo“, izgovori tiho, gotovo šapatom.
A onda, i ne čekajući da Gavrilo izađe, sklopi očne kapke.
I tada – tek tada – prvi put od trena kada je saznao za sinovljev beg – ugleda njegove oči.
Oseti kako mu se u grudi vraća snaga, i kako je sposoban da muškim glasom progovori.
„Ne brini…“, reče supruzi. „I raduj se. Videćeš svog sina u Carstvu Nebeskom. Kao anđela.“
„O, Nemanja…“, prozbori Ana kroza suze. „Za mene je on bio anđeo još dok se nije ni rodio.“
„Dovoljan je blagoslov to što više neću morati da strepim kako će stradati od bratovljeve ruke“, po prvi put otkad je počela da ga mori – a počela je da ga mori od trena kada je mezimca ugledao kako se pomalja iz majčine utrobe – Nemanja glasno, uz uzdah, izgovori svoju veliku muku. „I da nema ničega drugog“, reče, „već to bi bilo dovoljno.“
„A eto“, uzdahnu opet, „koliko je jednoj staroj budali vremena trebalo da razume tu očiglednu istinu.“

I da shvati kako u svemu što se ticalo i tiče se njegovoga sina mezimca – postoji Božji prst.
Bilo mu je sad jasno i zašto je Rastko otišao čak na Atos da se primi monaškog čina.
Nijedan drugi manastir, i nijedan iguman u njemu, nijedno bratstvo u vasceloj državi njegovoj, ne bi smelo da zamonaši srpskoga princa.
A svet je već uveliko pričao kako se jedan vladarski sin odrekao dvora i udobnosti prinčevskog života, i kako se zakaluđerio.
Mogao je sad da ga vidi kako dane i noći provodi u molitvi, kako se satire postom i muči i ubija svoje telo uzdržavanjima svake vrste.
Mogao je da ga vidi, bosog i gologlavog, u studenoj monaškoj keliji, na rđavim putevima, po kiši, žezi i snegu, kako tabana stazom koju je sam sebi odredio, i koja će ga iz zagrljaja jednog oca odvesti u naručje drugog.

Naredio je rizničarima da se monahu Savi na Svetu Goru pošalje novac jer je njegov sin, novopostriženi monah, nameran da u Vatopedu, gde boravi, olovom pokrije veliku manastirsku crkvu.
Takođe je nameran da sazida nove crkve, i za to je zaiskao još novca, koji su mu poslali majka i braća.
S Atosa su redovno stizala pisma; u njima se Sava obraćao svojim roditeljima savetujući ih da istraju u svojoj veri u Gospoda, da veruju u njegovu večitu ljubav, ali i da ostave brige ovoga sveta i počnu lagano da se spremaju za onaj drugi, i za večni život u njemu.
S druge strane, Nemanja je, u pismima koja je redovno slao igumanu manastira Vatoped, molio da Sava ne preteruje u revnosti služenja Bogu, kako ne bi narušio zdravlje ili doživeo drugu kakvu nevolju.

I kako je vreme prolazilo, Stefan Nemanja, gospodar raški, shvatao je koliko je njegov sin bio u pravu kada je u pismu izrazio želju da mu otac dođe u pohode.
U njemu je polako ali postojano sazrevala odluka da krene sinovljevim stopama. Da se odrekne prestola i vlasti, i da mu se pridruži u podvižništvu.
U njemu je jednako gorela želja da sa sebe strgne vladarsku odoru i pohita u zagrljaj tome svetogorskom kaluđeru.

Ali, znao je da to ne sme učiniti dok ne osigura da ono što je stvarao celoga života dođe u prave ruke, da onaj ko će ga odmeniti bude dostojan bremena što mu pada na pleća, i da će se država koju je stvorio, mukom i odricanjem, i nadalje nesmetano razvijati i cvetati.
Upravo to bilo je ono što ga je najviše mučilo, i vraćalo mu nemire.

Znao je: oba njegova sina, i Vukan i Stefan, imaju želju da zasednu na tron.
Među njima već postoji surevnjivost i nesloga – i to ga je činilo duboko nesrećnim.
S takvim osećanjem nikako nije mogao da se povuče.
Morao je prvo da reši pitanje nasleđa i naslednika.

(Odlomak iz knjige „Nemanjići: U ime sina“, Laguna, 2017)
Copyright © Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković, 2023.