Nedavno sam slušao jednog domaćeg muzičkog kritičara kako priča o tome da je SFRJ imala četvrtu najbolju muzičku scenu u Evropi. Ne znam da li je to tačno, ali se dobro sećam da u mom odeljenju u osnovnoj školi, tamo osamdesetih, niko nije slušao narodnjake. Bila je to, kako smo znali da kažemo, „muzika za matorce”. Vremena se menjaju pa današnji klinci na svojim androidima i ajfonima uglavnom vrte razne Cece, Jece i ostale Seke. Sad, ni ti „narodnjaci” nisu kao oni iz osamdesetih. Muzički znalci, poput pomenutog kritičara, tvrde da je kvalitetni domaći rokenrol „getoiziran” i namenjen samo „probranima”. S tim u vezi, vredi se zapitati: šta se desilo sa domaćom pop muzikom?
Ne, pop nisu ni Željko i Željko, ni Jelena i Jelena, ni Goca i Coca… Prava pop muzika nije ni preambiciozni Vlado Georgiev koji je pokušao da svoje tanušne muzičke uratke podigne na viši nivo dovevši u svoj studio Stingovog gitaristu Dominika Milera i jednog od najvećih svetskih bubnjara Vinija Koljutu. Taj njegov potez, nakon što je čuo pesme nastale iz te sesije, jedan moj prijatelj prokomentarisao je na sledeći način: „To je kao da si doveo Mikelanđela i Karavađa da ti okreče stan”.
Šta je prava pop muzika? Odgovor nam stiže iz susedne Hrvatske u liku Zlatana Stipišića Džibonija. Ovaj umetnik će uskoro održati koncert u Beogradu do koga je „stidljivo” došao preko Subotice i Novog Sada. Razlozi za toliko čekanje nemaju veze sa muzikom, ali o tome drugi put. Ako je neki muzičar sa ovih prostora ostao neumrljan blatom dnevne politike i nakaradnog „rodoljupstva” onda je to svakako Džibo, ko ne veruje, neka presluša njegovu pesmu „Toleranca”.
Kada sam prvi put čuo Džibonijev „Mirakul” bio sam prosto šokiran kvalitetom pesama, produkcije, svirke… Bio je to album koji jednostavno nije imao slabo mesto. Džibo nikad više nije uspeo da dostigne to savršenstvo, iako su kasniji albumi takođe bili veoma kvalitetni. „Mirakul” je jednostavno biser kakav se pravi jednom u karijeri, a činjenica da pesme sa njega i danas žive i rado su slušane dovoljno govori sama za sebe. Moj lični muzički ukus kreće se na liniji Joy Division – Depeche Mode – The National, i svakako da Džibo nije baš na tim frekvencijama, ali upravo to potvrđuje da u osnovi postoje samo dve vrste muzike: dobra i loša.
E, sad… U čemu se Džiboni razlikuje od ovih naših? Nije u pitanju samo produkcija, pažljiv odabir studijskih muzičara, marljiv rad i talenat… U pitanju je i sam koncept njegove muzike koja u sebi kombinuje prepoznatljiv mediteranski šmek sa onim najboljim iz lepeze kvalitetnog rokenrola, popa, džeza. Džibo je jednostavno i domaći i svetski. On je u stvari pokazao da se može praviti umetnički izuzetno kvalitetna muzika, a da ona istovremeno bude namenjena širokoj publici. Što očigledno teško polazi za rukom srpskim muzičarima koji su strogo podeljeni na one koji prave tralalajke za mase i ljute umetnike čije albume slušaju ortaci i rodbina. Kao da smo zaboravili na, recimo, jednog Olivera Mandića koji je osamdesetih radio vrhunski pop i koji još uvek nije objavio svoj album „Kad ljubav ubije”, snimljen 1997. a na kome gostuju takve legende poput Fredija Habarda i Čika Korije.
Džiboni se odlučio i na logični korak dalje – internacionalnu karijeru koja podrazumeva snimanje albuma na engleskom u čuvenom „Ejbi roud” studiju u kome su snimali i Bitlsi. Hrvatsko udruženje kompozitora odlučilo je da finansijski pomogne ovaj poduhvat jer smatra da će eventualni Džibov uspeh doprineti promociji Hrvatske u svetu.
A šta je sa nama? Imamo li mi šta da tom svetu ponudimo?
Bizarno je kako, recimo, srpska grupa „Goribor” biva nominovana za nagradu „Porin” i ima hrvatskog izdavača, i dok ovih dana pravi krupne korake u internacionalnoj karijeri, u samoj Srbiji svira po klubovima skromnog kapaciteta. Na pamet mi pada Slobodan Trkulja koji je uradio odličan album, zatim niški Ejot koji će sledeći nosač zvuka snimati u studiju Džima Bara, basiste „Portisheda”.
Da li su oni vredni da država Srbija odreši kesu i plati im bar avionske karte? Ili će opet da se oglasi neko i kaže kako na ovu nemaštinu ne treba bacati novac na „muzikante” i ostale umetnike?
U tome je možda razlika između Srbije i Hrvatske i između muzike i glazbe.
Možda je Džibov koncert u „Areni” prilika da nešto naučimo?
