parallax background

(NE)mirne godine

26.03.2021
Vojinstvo u doba rasapa
22.03.2021
Vitezovi – srednjovekovni superheroji
29.03.2021

Ivo Andrić kao diplomata

Diplomatska karijera Ive Andrića započeta je februara 1920. godine kada je, po naređenju Njegovog Kraljevskog Visočanstva prestolonaslednika Aleksandra, premešten iz Ministarstva vera u Ministarstvo inostranih dela, kao vicekonzul treće klase. Prvobitno odredište u kome je trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost bio je NJujork, ali je onda, novim ukazom, premešten u konzulat u Vatikanu. Andriću je to odgovoralo jer je Italiju voleo mnogo više nego Sjedinjene Američke Države.

U Vatikanu se obreo istog meseca, predao akreditivno pismo i primio dužnost sekretara. Na njegovo lično iznenađenje, posao nije bio preterano naporan, i ostavljao mu je vremena i energije za pisanje. U Vatikanu je završio pripovetku „Put Alije Đerzeleza“, i objavio je, već u martu, u Beogradu. U tom periodu napisao je i čuvenu pripovetku „Ćorkan i Švabica“. Međutim, loše zdravlje i narasle obaveze naterale su ga da zatraži premeštaj, tako da se novembra 1921. godine obreo u Bukureštu, gde ga je čekalo nameštenje u Kraljevskom jugoslovenskom konzulatu u Rumuniji. Neće dugo boraviti ni u toj „bučnoj i luksuznoj varoši“, kako je opisao Bukurešt – već decembra 1922. godine vratiće se opet u Italiju, ali ovoga puta u Trst, kao vicekonzul drugog razreda. Ni tamo se neće osećati dobro: ne odgovara mu klima, a i lekar mu je ubrzo posavetovao da napusti Trst. U to vreme, generalni konzul u Trstu bio je Aleksandar Cincar-Marković, i on je urgirao da Andrića premeste u Austriju, u Grac. Cincar-Marković je smatrao da je to za Andrića bolje okruženje, što zbog blaže klime a što zbog bitne činjenice da odlično govori nemački.

Međutim, tome putu isprečiće se birokratija.

Jugoslovenska vlada donela je uredbu o tome kako važne pozicije u državnoj službi mogu zauzimati samo osobe sa priznatom državnom diplomom, a to je naročito važilo za diplomatsku službu. Prema toj uredbi Andrić bi ostao i bez nameštenja i bez posla, s obzirom na to da se u to vreme još školovao. Ipak, pošto je bio na doktorskim studijama, Ministarstvo mu je progledalo kroz prste pa je ipak zadržao posao, ali kao tzv. dnevničar, a ostala mu je konzulska plata.

Andrić je ozbiljno shvatio svoje obaveze i prionuo da okonča studije, tako da je juna 1924. stekao diplomu doktora nauka Univerziteta u Gracu. Doktorska tema, koju je odbranio, nosila je naslov „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“, i bila je napisana na nemačkom.

Nedugo zatim – nov premeštaj. Ovoga puta u Beograd, gde dobija nameštenje u Glavnoj arhivi Ministarstva inostranih dela. Tu brzo napreduje, a ostavlja i veoma povoljan utisak kao vredan i savestan službenik. Ovo rezultira novim unapređenjem: nakon dve i po godine boravka i rada u Beogradu, imenovan je za vicekonzula u Marselju.

U ovom periodu istovremeno se razvija i njegova književna karijera: izlazi mu prva zbirka priča, za koju dobija nagradu Srpske kraljevske akademije, čiji član postaje ubrzo nakon toga. Proglašavaju ga, uz Krležu, za najjačeg reprezenta nove generacije domaćih pisaca.

Nakon Marselja, životni put Andrića vodi u Madrid, u Španiju, gde će se začeti neka nova dela, kao što su Prokleta avlija i „Razgovor sa Gojom“. Nakon toga odlazi u Brisel, pa onda u Ženevu, gde je bio sekretar Stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije u Ligi naroda. Nakon toga se opet vraća u Beograd, u Ministarstvo inostranih dela.

Sama diplomatska aktivnost i boravak u mnogim gradovima pomogli su Andriću u prikupljanju građe za svoje pripovetke i romane. U Parizu će prikupiti građu za Travničku hroniku, gde mu je od velike važnosti bila korespondencija Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku s početka 19. veka, koju je pronašao u francuskom arhivu Ministarstva spoljnih poslova.

U Beogradu je Andrić deo visokog društva, ugledan diplomata i pisac, intelektualac i doktor nauka. Ipak, u njemu se jednako bore državni službenik i umetnik: muči ga to što ne može dovoljno da se posveti pisanju. Piše malo, objavljuje još manje. Postaje član međunarodnog PEN centra, ređaju se nagrade, priznanja, ordeni… Andrić dobija odlikovanja više zemalja (Poljske, Nemačke…), a Francuska ga proglašava nosiocem Legije časti.

Bili su ovo dani velikog profesionalnog i društvenog uspeha čoveka koji je na to dugo putovanje krenuo blatnjavom stazom kraj Višegrada. Ali pisac u njemu nije bio zadovoljan – Andrić je o tome pisao ovako: „Umetnik, to je sumnjivo lice, maskiran čovek u sumraku. Putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno. NJegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? LJudi ne vole tu nezavisnost, ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja kad se jednom rodi, ne poznaje granice.“

Aprila 1939. Ivo Andrić imenovan je na svoju poslednju diplomatsku funkciju u karijeri: postao je novi opunomoćeni ministar i izvanredni poslanik u Trećem rajhu. U Berlinu, u državi koja je već uveliko bila zahvaćena ludilom nacizma, koja se pripremala za rat, i gde su knjige spaljivane podjednako kao i ljudi.

U srcu tame.

 

(esej objavljen u posebnom izdanju romana “Kainov ožiljak”)

Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.