parallax background

Neonski bluz

Nema hrabrosti – odlomak
10.12.2020
Druga strana ponoći
14.12.2020

NEONSKI BLUZ – Naslovna priča koja je objavljena u američkoj antologiji „Belgrade Noir“ (Akashic Books, New York, 2020), ovo je njena srpska premijera. Beogradski privatni detektiv početkom dvehiljaditih dobija zadatak da reši ubistvo staro skoro sto godina. Istraga ukazuje da je glavni osumnjičeni – Nemanja Lukić, junak romana „Konstantinovo raskršće“.

I to se desilo preko noći. Ta mržnja. Baš kao i sve drugo u Srbiji.

Odrastali smo na filmovima koje su snimali Džon Hjuston, Frenk Kapra i Don Zigel… Svaka riba je trzala na Klinta Istvuda. Kad se kaže „gospodin“ mislilo se na Gregorija Peka. Svi smo strepeli za Garija Kupera u filmu „Tačno u podne“. Nosili smo levisice. Pili koka-kolu i pepsi. Slušali Majkla Džeksona i Madonu. Jul Briner je igrao partizana u filmu „Bitka na Neretvi“. Robert de Niro je sedeo na stepenicima Sava Centra dok je gledao filmove na „Festu“. Kažu da se pre toga izgubio negde u južnoj Srbiji i da je neko vreme proveo kod ljubaznih domaćina u selu Čokot nadomak Niša.

A onda su došle devedesete.

I sve se izokrenulo.

Mržnja je osećaj kojim se najlakše manipuliše.

A mržnje je bilo mnogo tih godina. Prelivala se sa oboda televizijskih ekrana, lajala na nas sa radija, curila poput onog crnog mastila iz „Dosijea X“ sa strana tek odštampanih novina… Čekala nas na mestima gde smo je najmanje očekivali. Da nas prebije i unakazi, kao navijači tog klinca kome smo kolega i ja možda spasli život.

Bilo je mržnje i na drugoj strani.

Donosili su je američki bombarderi upakovanu u bombe.

Ali to ne čini doktora Rajana ništa manje značajnom i ništa manje herojskom pojavom.

Čitam kako ga opisuje moj deda u dnevniku…

 

Doktora Edvarda Rajana zvanog Edi, šefa misije američkog Crvenog krsta u Srbiji, upoznao sam u Beogradskoj vojnoj bolnici. Čvrst, stamen čovek, ne znaš tačno da li gledaš u vojnika ili u lekara, bio je podjednako i jedno i drugo. Viđao sam ga i ranije, kako žustro hoda beogradskim ulicama dok mu narod uzvikuje „Viva Rajan!“ Bio je slavan i pre nego što je došao u srpsku prestonicu. Nekako su Beograđani dočuli za njegovo herojsko držanje u Meksiku, kada su ga izveli pred streljački vod nakon što je optužen da je američki špijun, a on pušio lulu i čekao da ga upucaju, ’ladan kao špricer.

I sad je pušio tu istu lulu, gledao u mene podozrivo.

Onda me je ponudio šljivovicom.

Na radnom stolu mu je bila neeksplodirana artiljerijska granata. 

„Volim da budem u blizini smrti…“, rekao mi je. „Tako sam stalno na ivici… oštar poput bajoneta. Spreman na akciju.“

I stvarno je bio takav.

Sa njim, generalno, nije bilo zajebavanja. Znao je da najbliže saradnike strpa u zatvor ako mu se suprotstave. Radio je danonoćno; kada nije bio u operacionoj sali vilenio je po Beogradu, nabavljao sanitetski materijal, hranu, lekove, vadio ljude ispod ruševina…

U Beograd je stigao 16. oktobra 1914. Ostao je u njemu i kada su ga okupirali Austrougari, prvi put u jesen 1914. i drugi put u jesen 1915. Švabe ga nisu dirale jer je bio građanin neutralne zemlje. Što je on i znao, pa je iskoristio. Bolnicu je spasao tako što je naredio da se na njen krov stavi velika američka zastava. Austrijanci nisu smeli da je gađaju. 

Pitao sam ga za obezglavljeni leš.

Slegao je ramenima.

„Možemo isključiti pirodnu smrt…“, rekao je cinično.

 

Obezglavljeni leš. To je bio Aćim Dugalić.

Deda dalje piše kako je ubijeni bio u specijalnoj četi zaduženoj za diverzije. Nije baš jasno ko je tu komandovao. Pomenuo je vojvodu Vuka i Voju Tankosića.

Ali jedno ime se isticalo samo od sebe.

Apis.

Dragutin Dimitrijević Apis, vođa crnorukaša i zaverenika koji su maja 1903. ubili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu i doveli na tron kralja Petra Karađorđevića. U tom trenutku je bio nešto kao šef svih srpskih tajnih službi. Opasan čovek.

 

To me je dovelo i do glavnog osumnjičenog,     pisao je deda dalje u dnevniku.

Bilo je dosta previranja među crnorukašima tada. Bili su nezadovoljni načinom na koji se vodi rat. Naročito su ih izluđivali liferanti i ratni profiteri, svakako najviše Rada Pašić, sin predsednika vlade. Da su se oni pitali, Pašić mlađi i njemu slični odavno bi visili na Terazijama. Ali Apisov uticaj više nije bio toliko jak i crnorukaši su generalno bili u nemilosti.

Tu dolazimo i do motiva.

Biće da je Dugalić takođe bio u nemilosti, ali svoga šefa Apisa. I da je ovaj naredio njegovu egzekuciju. U jednom razgovoru koji sam vodio sa oficirom iz Apisovog najbližeg okruženja, izvesnim Vemićem, Nišlijom, saznao sam da je Dugalić bio označen kao neko ko je „odabrao drugu stranu“. 

„Izdajnik…“, rekao mi je pijani Vemić sedeći za stolom u kafani Zlatna moruna

„A šta Apis radi sa izdajnicima?“, upitao sam ga.

„Ništa…“, rekao je i složio još jednu čašu rozea. 

Onda me pogledao vodenjavim očima i dodao:

„Pošalje Nemanju.“

 

Tu smo, dakle, bili.

Osumnjičeni.

Možda i ubica.

Major Nemanja Lukić.

„Šta znaš o njemu?“, upitao sam oca, koji je ložio kazan.

„O kome?“

„O Nemanji Lukiću?“

„Arsenije nikad nije dokazao da je Lukić ubio Dugalića.“

„Ne pitam te to. Ima li nekog dokumenta? Neka fotka? Dosije?“

„Ima.“

„Gde?“

„Lukić je takođe bio lekar. Specijalizovao se u Londonu. Pošto je odlično govorio engleski, naši su ga dodelili Rajanu da mu pomaže i asistira prilikom operacija.“

„Naši?“

„Dobro… Apis. Obaveštajna služba. Lukić je bio crnorukaš takođe.“

„Ako je bio asistent Rajanu, onda mora da postoje neki pisani tragovi.“

„Postoje.“

„Gde?“

Matori je ustao, polomio jedno suvo drvo i bacio ga u stranu, onda me zabrinuto pogledao.

„Deda je namerno ostavio slučaj nerešen, to ti je, valjda, jasno?“

„Jasno mi je. Ali mi nije jasno zašto.“

„Zašto? Zato što neke tajne treba da ostanu tajne.“

„Je l’ to neki crnorukaški moto?“

„Ne, sinko… Prosto, deda je procenio da nije vredno truda.“

„Procenio?“

„Tako nekako… Ubistvo u vreme rata? Tada se ginulo svakog dana, ko je mario za jedan leš više ili manje? Ali jebiga… Deda ti je bio tvrdoglav čovek. Baš kao i ti.“

„Drago mi je kad čujem da ima nešto u genima…“

„Takođe je bio i alkos. Čisto da te podsetim.“

„Ah… šta da se radi.“

„Ispričaću ti sad nešto čega nema u dnevniku.“

„Da čujem.“

„Jedne večeri, godinu dana pred smrt… Napio se, znaš već… Onako kako on zna da se napije.“

„Sećam se…“

„Rekao mi je da mu je tada, devetsto petnaeste… došao u posetu taj… Lukić. Pravo u Glavnjaču.“

„I?“

„I da se nikad u životu nije tako usrao od straha.“

Zamislio sam se, a matori je nastavio da loži kazan kao da ništa nije bilo.

Nisam mnogo znao o svom dedi, samo ono što mi je otac pričao i ono čega se sećam kao kroz sumaglicu; imao sam tek devet godina kada je deda preminuo.

Ali u jedno sam siguran kada je Arsenije Malavrazić u pitanju.

Tog čoveka nije bilo lako uplašiti.