Gost portala Srbija Danas na proteklom Media Marketu bio je i najpoznatiji Nišlija i jedan od najpopularnijih srpskih pisaca Dejan Stojiljković. Razgovarali smo o njegovom romanu „Konstantinovo raskršće“, pisanju scenaria za „Senke nad Balkanom“, srpskoj istoriji, iskustvima u saradnji sa Draganom Bjelogrlićem i drugim temama.
Nekako uvek prvo pitanje za pisca u svakom intervjuu, koji su vaši uzori, na čijoj književnosti ste gradili svoj stil?
Uvek, što se tiče stila i načina se pisci dele na one koji imaju strane i domaće uzore, zato što pisac pripada jeziku na kome piše, i naravno kada čitate strane pisce, vi čitate prevedeno delo, a kada čitate domaće vi čitate nekoga ko je direktno pisao na vašem maternjem jeziku i onda je naravno, domaći pisac uticajniji od stranog, bez obzira koliko strani bili dobri. Moj najveći uzor je Ivo Andrić, volim i Crnjanskog, volim Pekića, Selenića i tako dalje, ali mi je Andrić najveći uzor. Jako volim Andrićeve prirovetke. Smatram da onaj koji nije čitao Andrićeve pripovetke, kao da nije čitao Andrića. Njegove priče volim čak i više od njegovih romana.
Laguna sada ima posebno izdanje „Konstantinovog raskršća“, to je velika čast za jednog pisca. Takođe, dobili ste nagradu „Miloš Crnjanski“.
Uradili smo jedno izdanje koje je ilustrovao Dragan Punović, koji je radio strip verziju romana. Pošto je on stvarno fenomenalan ilustrator, on je svojevremeno za američko izdanje „Konstantinovog raskršća“ uradio jedan set ilustracija. Ja sam ga pozvao i odlučio sam da uzmemo te nikad u Srbiji objavljene ilustracije i da ih obogatimo sa još dosta ilustracija, raznih vinjeta i tako dalje, i to je zaista ispalo fenomenalno. Jedno pravo jubilarno izdanje. Ono je dopunjeno, ima nekoliko dopisanih glava, i post skriptum, predgovor, i vidim da se sviđa ljudima, donose mi na potpisivanje po dve, tri knjige, nose na poklon, tako je dobro urađena knjiga, da bude deo kućne biblioteke, u tvrdim koricama i prvi put je štampana na ćirilici, do sada nikad nije, ako ne računamo rusko izdanje.
Kako su Vaše knjige prošle na stranim tržištima?
Zavisi od tržišta. Na primer, vrlo je teško probiti se na američko tržište. Sama činjenica da si izašao na američko tržište je meni bila fantastična. Jer oni objavljuju ogromne tiraže, milionske, i tamo si samo kap u moru. Što se tiče Rusije, oni su dosta nezgodni kad je izdavanje u pitanju, jer oni ne prijavljuju ni tiraže, ni ništa. Ne znam kako je to prošlo, znam samo da sam imao više prikaza i kritika u Rusiji, nego u Srbiji.
Na koje druge jezike je prevođena knjiga?
Knjiga je prevedena na slovački, pre jedno godinu dana, na makedonski, i uskoro izlazi francusko izdanje za frankofono tržište, dakle za Francusku, Belgiju i Švajcarsku.
Bili ste koscenarista serije „Senke nad Balkanom“, kakvo je to iskustvo?
Bolno. Kao u filmu „Lajanje na zvezde“ kada Bata Živojinović kaže „Ko nije vodio decu na zagrebački velesajam, ne zna šta je bol“. Tako da ja kažem, ko nije radio seriju sa Bjelogrlićem ne zna šta je bol.
Kakav je Bjela?
On je perfekcionista, znate. Rad sam njim je zahtevan, ali on prosto zna šta hoće. On daje maksimum, ali i od svojih saradnika traži maksimum i onda nas iscedi kao suvu drenovinu. Ali kada na kraju vidimo šta smo uradili, onda ta bol postane zadovoljstvo.
Prva sezona „Senki nad Balkanom“ digla je veliku prašinu, ali i postigla ogroman uspeh. Da li očekujete da taj uspeh ponovi i druga sezona?
Mislim da će druga sezona biti bolja od prve. Gledao sam je, smatram da je bolja od prve. Mislim da će takođe nekim mladim glumcima ova sezona da bude odskočna daska i da im promeni karijeru, pre svega mislim na mladog Grabeža, koji je uradio sjajnu ulogu, on u seriji igra jednog mladog inspekora, Bjelin sin Aleksej je takođe odličan, i naravno standardno dobra Vesna Trivalić, Bogdan Diklić koji igra negativca, izvanredna uloga, čovek je razbio. Očekujem da će serija stvoriti kontraverzu vezano za Žrnov, jer čak i Beograđani malo znaju o tome, pomalo je i neverovatno da ne znaju šta je bilo na Avali, da je tu bila srednjovekovna država, da je dignuta dinamitom u vazduh, takođe biće i cela kontroverzna priča o ubistvu Kralja Aleksandra gde će biti nekih novih momenata, a nastavlja se priča i o Mustafi Golubiću, ubacili smo u priču taj njegov „Crveni orkestar“ koji je bio ilegalna poluteroristička organizacija, a otišli smo i malo dalje, pošto se sezona događa 6 godina posle prethodne, Ante Pavelić je osuđen na smrt, pobegao je iz zemlje, dotakli smo ustaški pokret pre rata, i dotakli smo vrlo nezgodan nerv, a to je da se on to vreme finansirao od šverca heroina, i jedan čovek, istorijska ličnost je bio vezan za to. Tako da se tu vidi da je ustaški pokret bio u stvari nešto što je danas OVK. Dakle kao što su se albanski teroristi na Kosovu finansirali od šverca heroina, tako su to isto radile i ustaše pre rata, dakle ništa novo pod Suncem. Dakle, očekujte dosta toga!
Sudeći po vašim knjigama, možemo zaključiti da vas inspiriše istorija. Jel srpska istorija nekako neiscrpan izvor inspiracije?
Vinston Čerčil je jednom rekao da mi na Balkanu imamo više istorije nego što možemo da podnesemo. I to je apsolutno tačno. Da pogledamo šta se nama sve desilo samo u jednom veku, i kako nam je počeo 20. vek, tako što je u zaveri ubijen kralj i bačen sa terase, pa jedan rat, pa drugi, pa treći, pa četvrti, pa na kraju ratujemo sa celim svetom, bombarduju nas. Ono što se nama desilo u samo jednom veku Švajcarcima i Šveđanima se nije desilo za dva milenijuma. I kako onda da te ne inspiriše takva istorija.
