parallax background

Postupci, ustupci, čvarci…

08.02.2021
Živimo naučnu fantastiku
02.02.2021

Tog jutra Petrović je završio sa čitanjem sabranih dela Desanke Maksimović.

Odložio je knjigu u stranu, nakašljao se, popravio nabor na sakou, tik pored značke na kojoj su se zlatna slova DSS spajala sa bojama srpske trobojke i ušao u kancelariju svog šefa.

Visoki Predsednik se igrao sa svojim mačkama.

Na stolu je bio Kjerkegor. A u čaši kajsijevača.

U hodniku je čekao književnik.

„Onaj pisac čeka na prijem.“, reče Petrović.

„Koji?”, podiže obrve Visoki Predsednik. Mudre oči vizionara zaiskriše iza debelog stakla socijalki. “Ima ih mnogo.“

„Onaj što mu ime počinje na S. Kao Srbija.“

„Jaooo… Opet će da mi traži pare za film? O čemu se radi? Šta je tema filma? Korupcija, nepotizam, kriminal i sveopšta propast društva? Dobro, ruku na srce… Te socijalne teme su mu bliske… Mislim, ko je u to bolje upućen od funkcionera partije na vlasti?”

„Ne. Nije on.“

„Nije?

“Taj što traži pare za film je Siniša. Ovo je Svetislav.“

„Tomejto… Tomato…“, negodovao je Visoki Predsednik razmišljajući šta bi u ovoj situaciji uradio Nil Jang. „Siniša, Slaviša, Svetislav, Stojko, Srba, Sebastijan… Svi su oni isti i žele isto.“

„Šta?“

„Pa zar to nije jasno? Moju naklonost.“

„I malo privilegija.“, primeti Petrović.

„U redu, Petroviću… Daj mi neki kratki brifing. Šta kaže Služba o našem piscu Svetislavu?“

Petrović otvori žutu fasciklu koju je držao u rukama i poče da čita.

„U Beograd došao iz Bajine Bašte, piše pamflete i romane, voli belo presečeno i limun votku… Sedi s lažnim disidentima u Šumatovcu. Slabo mezeti. Promenio nekoliko stranaka… Dobro, to je normalno… Zasad je kod nas. A dali smo mu i auto.“

„Koji?“

„Škodu. Nije mnogo prešla. Samo pet hiljada.“

“Odakle nam škoda?”

“Pa stranačka… Mislim… Škoda. Ona što smo vas vozili na proslavu godišnjicu Kremanskog proročanstva u Koštuniće…”

“Stvarno? Kako je moj dobri Mitar Tarabić?”

“Umro je krajem prošlog veka.”

“Niko me nije obavestio.”

“Dešava se…”

“A škoda? Šta je bilo sa škodom?”

„Književnik je mislio da auto može da se vozi i ako u njega ne sipaš ulje. Otišao motor, katastrofa…“

“Dobro, Petroviću… Šta ćemo sa njim? Da ga stavim u Narodnu biblioteku?”

“Tu smo već postavili vašeg deveričića.”

“A u Pozorište?”

“Tamo je vaša zaova.”

“Filharmonija?”

“Tu smo poslali ovog što vam frizira mačke.”

“Pa gde ćemo ga?”

“U ambasadore.”

“Može. Crna Gora.”

“Nije baš zgodno… Lajao je nešto po novinčinama…”

„Čekaj, zar on nije za Mila?“

„Ovaj… Delimično. Utorkom, četvrtkom i subotom je za Mila. Ostalih dana u nedelji je za Momira.“

„Lepo je to rasporedio. Vidi ovako… Nađi neku malu zemlju… Nama prijateljsku. Ali da bude daleko…“

„Južna Osetija? Filipini? Kongo?“

„Na baš toliko daleko… I da ne može odatle da pobegne tek tako… Najbolje da bude ostrvo. Da ima naših… Pošto gospodin budući ambasador od stranih jezika zna samo srpski. Onda da bude osunčano, toplo…“

„Zašto?“

„Da se gospodin ambasador ne smrzne u snegu ili nekom potoku kada pijan bude završio tamo.“

„Šta još?“

„Da to bude zemlja za koju ovde u Srbiji svakog građanina apsolutno zabole sebastijan ko je u njoj naš ambasador.“

„Hrvatska?“

„Ne lupetaj, Petroviću… I da bude zemlja u kojoj intelektualce savršeno zabole šta gospodin ambasador misli o Andriću, Vuku Karadžiću i novom albumu Džastina Bibera.“

„Mislite da je S. čuo?“

„Šta?“

„Nove pesme gospodina Bibera?“

„Svakako… Pa čovek je intelektualac! Sutra možda akademik.“

“Imam ideju, šefe… Kipar.”

“Bravo, Petroviću, nisam te džaba uposlio. Ajde… Kaži mu da uđe…”

***

Gospodina S. je scena koju je zatekao kancelariji Visokog Predsednika podsećala na scenu iz prvog dela filma „Kum“. Čovek u crnom odelu drži mačku u rukama i mazi je dok pogledom seče kroz mramor, stiropor i železo. S tim što Visoki Predsednik nije bio Marlon Brando a ovo nije mafijaška vila već zgrada predsedništva.

„Svetislave, Svetislave…”, vrteo je glavom Visoki Predsednik. “Sećam te se još dok si bio potrčko u kafani kod gazda Jefte.“

„Nisam bio potrčko.“

„Nego?“

„Kupovao sam mu čvarke.“

„Jesu bili dobri?“

„Ko?“

„Čvarci.“

„Najbolji u gradu.“

“Vidi… Petrović i ja smo se dogovorili, a o tome će biti obavešten i onaj tvoj ortak… Kaloperović beše? Da te postavimo za ambasadora na Kipru. Lepo je tamo, more, masline, cipuro i debele Grkinje… Verujem da ćeš se snaći.”

“Hvala, o, hvala! Neću vas razočarati!”

“Smanji doživljaj, pisac… Postoji jedan uslov.”

“Koji?”

“Da na Kipar ideš avionom a ne stranačkom škodom.”

“Dogovoreno.”

„Eto, upade tebi sekira u med, moj Svetislave… Do juče su ti klošari sa štajge psovali svastiku i sunce kalaisano, a od sutra će da te zovu Vaša ekselencijo… A znao si da pričaš u Grmeču kako sam ja organizovao streljanje bivšeg premijera? Kako sam tunjav i ne pijem više od jedne rakije dnevno, što u prenesenom značenju govori da sam pička… I sad mi dolaziš, ne nudiš savezništvo, ne tražiš pristupnicu, čak me ne zoveš ni predsednikom… I kažeš: Druže Visoki, hoću pravdu. Hoću državnu apanažu. A nema pravde, moj Svetislave… Bar ne na ovom grumenu balkanske zemlje. Za apanažu, kao što vidiš, možemo nešto da izbunarimo…”

“Moja zahvalnost seže do neba.”

“Ma mani me s tvojom zahvalnošću… Nego, da te pitam, Svetislave…“

„Izvolite, druže Visoki.“

„Bi li se ti jebao u dupe?“

„Ju-ju… Druže Visoki… Zaboga – ne.“

„Tako sam i mislio. Znaš, Grci su patrijarhalan, konzervativan narod… Dobro, to baš ne može da se kaže za Grkinje… Ali stvarno ne bi išlo u prilog našim bratskim odnosima da sa Kipra dođe vest kako je neki pijani ribar naguzio srpskog ambasadora dok je ovaj obeznanjen od cirke grlio neku tarabu. Razumeš šta hoću da kažem?“

„Razumem.“

„To bi stvarno urušilo međunarodni ugled Srbije.“

„Jak mi pa ugled…“

„Šta si rekao?“

„Ništa, druže Visoki. Neka lična zapažanja.“

„Opet… Kad bi se to i desilo… Shvatili bi to kao žrtvu koje je tvoje visoko dupe moralo da podnese na polzu junosti i u čast otadžbine, a ja bih lično sredio da ti na Kipru podignu neki spomenik u prirodnoj veličini, rad N.N. kamenoresca, samo pod jednim uslovom.“

„Kojim?“

„Da umreš, Svetislave…“

„Ovaj, druže Visoki… Koliko se ja razumem u medicinu… Analni seks nema obavezno fatalni ishod.“

„Tačno. Tačno… U tom slučaju ću srediti da ti podignu neku trijumfanu kapiju na kojoj će krasnopisom, Vukovom fonetskom ćirilicom, ako ne zameraš… Biti napisano: Ovde je čuveni srpski pisac i ambasador, a zamalo i akademik, žrtvovao svoje visoko dupe zarad dobrobiti otečestva. Šta kažeš?“

„Odlično. Dirljivo.“

„A dole bi stavili neki prigodan stih Desanke Maksimović, nešto kratko… Mudro… Recimo: Dupe nema dušu.

„Genijalno. Bravo.“

“Eto. Rešismo i to. Ima, doduše, još jedna stvar… Vrlo ozbiljna.”

“Koja?”

“Čuo sam da si u nekoj od onih tvojih kupusara krpio Tozovca.”

Pisac oseti kako ga nešto preseče u predelu želuca, a znao je da nije od ona dva deci limun votke što je slistio u bifeu preko puta predsedništva.

“To… To… To… Tozovca?”

“Aha.”

“Ja krpio Tozovca?”

“Da. Negde si napisao da je imao protivprirodni blud sa Šopenhauerom… Ili beše Kjerkegor?”

“Ne sećam se.”

“Ti se ne sećaš… Ali drugovi iz Službe pamte. Vidi, Svetislave… Da ti kao stariji i pametniji dam jedan savet…”

“Izvolite.”

“Austrijanci imaju Mocarta, Italijani Leonarda Da Vinčija, Englezi Vejna Runija… A mi, eto, imamo Tozovca. On u našoj zemlji odavno ima status nacionalnog blaga. Druge zemlje imaju naftu, platinu, dijamante…. Mi imamo Tozu. I da ti ne bi taj isti Toza izvukao uši i nalupao ti dve-tri vaspitno popravne, ja te sad, ovde, na ovom svetom mestu, kao predstavnik građana i predsednik države, dakle… Što me samim tim čini obaveznim da branim ustavni poredak, teritorijalni integritet zemlje, kao i lik i delo Predraga Živkovića Tozovca… Upozoravam. Ne diraj Tozu. Jasno?”

“Jasno.”

“Šta je jasno?”

“Da ne diram Tozovca.”

“Drago mi je da smo se razumeli… Što pričaš tako promuklo? Zaletelo ti nešto u grlo?”

“Ovaj… Možda neka… Koštica…”

“Koštica?”

“Koštunica.”

“Da, znam kako se zovem. A i razumem da ti se grlo steglo kad si shvatio koliko je ovo sa Tozom ozbiljna stvar. A sad… Što bi rekao bivši predsednik… Svi na svoje radne zadatke. Vrati ključeve od škode i spakuj kupaće gaćice.”

“Odma’… Iz ovih stopa.”

“I kad budeš bio tamo…  Ne zaboravi na pahuljicu…”

“Kakvu pahuljicu?”

“Onu iz ustava. Kojom branimo Kosovo. Ti, kao opunomoćeni predstavnik naše zemlje,

sada moraš da zastupaš i braniš nacionalne interese. Da te čujem: Kosovo je srce Srbije!

“Kosovo je… ovaj… srce Srbije.”

“Tako ćeš da braniš Kosovo? Ko neki mlakonja sa treće godine Prava? Razgovetnije to malo, odlučnije…”

“Kosovo je srce Srbije.”

“Jače.”

“Kosovo je srce Srbije!”

“Moćnije.”

“KOSOVO JE SRCE SRBIJE!!!”

“Dobro, dobro…. Šta se dereš ko magarac? Čujem te…”

“Izvinite…”

“Ništa, ništa… Ajde sad prti prtinu i pošalji neku razglednicu sa Kipra.”

 

(odlomak iz romana u nastajanju “Poslednja ruža Bajine bašte”)

 

Copyright © Dejan Stojiljković, 2020.

NAPOMENA: Autor i uredništvo sajta dozvoljavaju slobodno prenošenje ovog teksta na drugim sajtovima i internet lokacijama uz navođenje izvora.