parallax background

(Pozdrav) iz unutrašnjosti

Paklena kuhinja
02.02.2020
Sustigni dan
08.02.2020

Često, u razgovoru, od mojih prestoničkih prijatelja čujem iraz “provincija” ili “unutrašnjost” kojima se, uglavnom, označava sve ono što je van Beograda. Nisam nikad bio toliko lucidan i pametan da na to odgovorim kao što je znao veliki meštar Duško Radović koji je Beogradu želeo dobro jutro sa vrha Beograđanke, putem talasa “Studija B”, a koji je, takođe, autor mudrosti da je glavni grad najlepši i najmirniji vikednom – kad svi Beograđani odu kući. Svejedno, južnjačka prznica u meni uvek oseti neki lagani ubod u predelu želuca kada čuje ova dva izraza jer, neretko, oni u sebi nose dosta arogancije i potcenjivanja. Naročito ako su izgovoreni od strane onih koji su upravo iz te “unutrašnjosti” došli u prestonicu i tamo preko noći postali veliki Beograđani.

A Srbija, eto, živi i van granica beogradskog pašaluka, živi čak i van granica niškog okruga, na raskršćima puteva punim rupa, na opustelim pružnim kolosecima koji ne vode nigde, kraj drumova koji su nekad bili žile kucavice države, pored nemirnih granica koje noću pohode lovokradice i azilanti.

Nedavno sam imao književno veče u jednom takvom malom mestu – Bojniku, gradiću na jugu Srbije gde se na ono malo preostalih trgovačkih zgrada vidi stari sjaj građanske klase i koje je poznato po svojim majstorima trube, pre svega po Fejatu Sejdiću. Tu se prosto čovek iznenadi, a posle pomalo i postidi zbog svojih predrasuda, jer i u tim malim, od prestonice udaljenim gradovima, žive ljudi koji čitaju i vole knjige, koji su gostoljubivi i imaju šta da kažu, gde postoji kafić koji je kaubojska kombinacija stripa i rokenrola, sa sve slikom Taličnog Toma na zidu i uramljenim portretom Lemija iz grupe “Motorhead”.

Uprkos siromaštvu, uprkos činjenici da su fabrike pozatvarane, da mladi odlaze a država ne daje ni pet para za sudbinu gradova koji su negde tamo, daleko, u “unutrašnjosti”, u “provinciji”, život i dalje, na neki čudan način trijumfuje.

Mislim o tome dok sedim u sobi starog soc-realističkog hotela koji je video i bolje dane.

Mislim o ljubaznim domaćinima koji će gostu uslišiti svaku želju, o odlično organizovanom izletu na Radan planinu sa planinarima koji isijavaju od energije i entuzijazma, o maskembalu za decu u kome je pobedio jedan klinac obučen u kostim Čarli Čaplina, o bojničkom roštilju koji je bolji od niškog, o selu Kosančić koje nosi ime glavnog junaka mog drugog romana, o Caričinom gradu nadomak Bojnika koji je bio rimski municipijum i biser carevine velikog Justinijana.

Na kraju, shvatam, po ko zna koji put, da oba te stvari, i “unutrašnjost” i “provincija”, od starog Rima pa sve do danas, postoje samo u ljudskim glavama.

Život je taj koji nas vodi na daleke puteve, na drugačija mesta, kroz prestonice i pogranične gradove, kroz sela i palanke, a ljudski duh je ono što se uvek izdigne, bez obzira da li si u Beogradu, Nišu, Kikindi… ili Bojniku.

Pa se setim kako je legendarni trubač iz Bojnika svirao lično Šarlu De Golu, a ovaj se čudio kako on i njegov orkestar ne znaju da čitaju note.

Noć pada na srpsku “unutrašnjost”, dok tonem u san, lagano pevušim:

“Sviraj, sviraj, Fejate…”