Stari Grci su verovali da preminule na onaj svet prevozi lađar Haron, koga je bilo neophodno platiti jednim dukatom, zbog čega su se pokojnici obavezno sahranjivali uz novčić. Međutim, i tokom života velike promene imaju svoju cenu o čemu piše Dejan Stojiljković u svom novom romanu „Dukat za Lađara“. Pred nama je još jedna rekonstrukcija epohe, zamišljena kao nastavak „Olujnog bedema“ i uvod u roman „Učitelj mačevanja“, ali se bez obzira na to može čitati samostalno.
U ovom kratkom romanu, mešajuću istoriju i fikciju, srpske srednjovekovne junake i bića koja nisu ovozemaljska, pisac nam je pružio priliku da uživamo u svojevrsnoj bajci sa elementima horora, koja podseća na one narodne, koje su se usmeno pripovedale uz ognjište tokom dugih zimskih noći.
Glavnog junaka – krajiškog vojvodu Ivana Kosančića, zatičemo na njegovom imanju gde se oporavlja nakon ranjavanja u bici kod Pločnika 1386, kada je srpska vojska, predvođena Lazarom Hrebeljanovićem, privremeno zaustavila turska osvajanja. Ali, i u tom mirnom periodu bez ratovanja, najbolji mačevalac vojske cara Lazara, ne miruje. Na vest da je Đurđija – lepotica iz njegovog sela, izvršila samoubistvo i da njen duh uznemirava ostale seljane, Zmaj od Radana, inače jedan od najobrazovanijih Srba u to vreme, rešio je da sujeverju stane na put, a mi ga pratimo u toj avanturi.
Najbolji mačevalac tadašnje srpske vojske, čovek za koga se u narodu verovalo da je neuništiv, posedovao je mnoga znanja i veštine, čak i nemušti jezik koji mu je na putu otkrivanja istine bio od pomoći. Kosančić ne odustaje od svog cilja, bez obzira na cenu koja je visoka, baš kao pravi junak narodne bajke ili epske pesme. On susreće šumske vile, suprotstavlja se mračnim silama, kao i vlastitim demonima. Očekivano, odoleo je svim opasnostima i iskušenjima, ali je i shvatio da nije nepobediv, da je smrtno biće, što doprinosi mračnoj atmosferi romana koji nema srećan kraj.
„Radoslav primeti kako se lice njegovog gospodara menja dok prima reči iz drugog pisma.
Pomalo oklevajući, sluga upita:
Od koga je to pismo?
Kosančić je neko vreme nemo zurio u svitak od obrađene zečije kože i slova koja su, ispisana u njemu, prelazila iz mrkog mastila u purpurni kinovar.
Odloži ga u stranu pa reče:
Od Milana Toplice.“
Jasno je – Kosovska bitka se sprema, a predanje kaže da je upravo u tom boju naš junak poginuo.
Bez obzira na to što je glavni lik ove priče muškarac, zaplet je uzrokovala žena, a roman nam svedoči u kakvom su položaju one bile u to vreme, kako su izgledali muško-ženski odnosi, i koliko su pojedina verovanja i običaji bili okrutni i surovi.
I priroda je važan deo ove priče, ona nije samo scenografija već i odraz trenutnih dešavanja ili nagoveštaj onoga što sledi.
„Vetar prati vojsku gladnih pešnice i vojsku žednih krvi, kao lovac jelena u trku, kao da su te dve vojske u stvari jedna koja, u putu kome se ne zna kraj ni ishodište, samo menja oblik i svrhu. U krhkoj raskoši jesenjeg sutona vetar je tek nemi svedok što uzmiče u lakat i koleno, lomi se između stvarnog i odsanjanog i iza sebe ostavlja tek nevidljiv trag, neznatan ali prisutan, poput mirisa borove smole ili magle vilinske pesme. Vetar onda stiže pod tvrđavu pa smelo pohrli uza zid okrenut severu, na strani koju ne miluje i gde se , sada zatvorena, uzdiže jedina kapija koja vodi u utrobu grada.“
Vrednosti romana „Dukat za Lađara“ doprinose i dva posebna dodatka, koja nam je Dejan Stojiljković podario: rečnik arhaizama, turcizama i manje poznatih pojmova na kraju dela, sa širim objašnjenjima, predstavlja neprocenljivu riznicu zanimljivih i važnih informacija ne samo o turskom jeziku već i o kulturi, običajima i načinu života u to vreme.
Drugi važan i lep dodatak romanu su tekstovi pesama koje je za bend Deliverence, napisao Dejan Stojiljković. „Šaka soli“, „Druga Troja“, „Velika voda“ i „Dukat za lađara“, su pesme koje se svojim stilom, atmosferom i tematikom potpuno uklapaju u knjigu koja se bavi prošlošću, ali i ljudskom prolaznošću koja je važna koliko i život: „Ono što ovaj svet održava u pokretu, ono što čitav ljudski rod tera napred jeste upravo taj strah od smrti. Da njega nema, ne bi ni čovečanstva bilo“.
Autor: Dragana Todorović