Donesen je novi zakon o radu i, sudeći po onome šta nam poručuju iz vrha vlasti, dolaze bolji dani za ovu našu tranzicijom satrvenu zemlju. Tako da mogu da zadrže bar tračak nade gordi pripadnici najveće srpske armije – a to je ona što dreždi po šalterima na birou za zapošljavanje. Biće posla, biće radnih mesta, kažu političari, dobro, možda ne kao u blaženopočivšoj Jugoslaviji kada je jedan grad poput mog rodnog Niša živeo od elektronske, mašinske, duvanske industrije… Ali konačno će početi da se rešava jedan od najvećih problema ove države – problem nezaposlenosti.
Naravno, sve je to u teoriji i (optimističnim) predviđanjima. Malčice je drukčije u praksi.
Pripadam generaciji u kojoj je najnormalnija stvar da budeš nezaposlen. A još normalnija stvar je da imaš fakultet i da si nezaposlen. Kad bolje razmislim, nije ništa čudno ni kada si doktor nauka i kad si nezaposlen.
Dalje, meni i mojim vršnjacima je sasvim normalno kad si zaposlen a u stvari nisi.
Tačnije, kad kod gazde iz Surdulice mešaš malter za deviznu dnevnicu. Ili kad radiš u trafici treću smenu. Ili voziš „divlji” taksi.
Rođen sam sredinom sedamdesetih godina i taman kad smo moji ispisnici i ja završili osnovnu školu, raspala se gorepomenuta država a s njom su u nepovrat i u stečaj otišle razne elektronske i mašinske industrije… Duvanske su kupili stranci. U to vreme, kad smo upisivali srednju školu, dakle, odlučivali se za posao i struku kojom ćemo se baviti, naši roditelji su više osluškivali govore političara i zveckanje oružjem po bivšim republikama, nego šta mi to imamo da kažemo u vezi sa školom u kojoj bismo da se stručno osposobljavamo.
Tako je meni moj matori rekao da treba da upišem elektrotehničku školu.
„Da popravljaš televizore i video-rikordere, pare da namlatiš!”
I tako, ja sam izučavao ljutu elektroniku, u učionicama koje nisu imale struju i grejanje, u vreme kad je jedna zemička koštala dve milijarde dinara. Sećam se da smo imali i predmet Mikroprocesori, u kojem se bubalo, i to vrlo detaljno, o mikroprocesorima koji su već tada bili prevaziđeni deset godina. A kad sam stekao diplomu, već se pojavila nova generacija kompjutera koja je donela nove video-formate, u poređenju s kojima je stari dobri VHS bio nešto maznuto iz „Parka iz doba Jure”. Svejedno, baš kao i mnogi u generaciji, upisao sam fakultet, i to logično – prava, čisto da malo produžim mladost i odložim služenje vojnog roka. Vreme je prolazilo, kako za mene, tako i za moju generaciju, desile su se famozne promene i oni koji su ostali ovde, u Srbiji, stekli su jedinstveno radno iskustvo.
Ali avaj, kako, recimo da upišeš u si-vi da si prodavao švercovano gorivo iz Bugarske i tako istakneš svoj preduzimački duh? Ne možeš da navedeš kao radno iskustvo preprodaju polovne robe kako bi objasnio da si talentovan za menadžment. Nijedan poslodavac neće ozbiljno shvatiti mešanje maltera kao dokaz tvoje agilnosti i izdržljivosti na poslu. Znaš s kompjuterima, ali uglavnom se to svodi na „Tomb Raider” i „Need for Speed”. Gledao si sve Fazbinderove filmove i pročitao sabrana dela Dostojevskog. Koga je za to briga? Imaš diplomu iz sociologije. Gde je tu praktična primena?
Ali ono što je najgore – nisi više mlad.
U stvari, nisi ni dovoljno star, pa da te šalju u penziju. A i kako bi, kad nemaš ni dan radnog staža? Radio jesi, baš kao i većina, kod dobrih i preduzimljivih poslodavaca koji su smatrali da je prijavljivanje radnika nepotrebna i dosadna zakonska zavrzlama.
I sad, kad si se opasno približio četrdesetoj, imaš praznu radnu knjižicu i još prazniju perspektivu. A država donosi novi zakon o radu i kaže ti da će sve biti u redu, međutim, tebi se čini da tu nešto ne štima. Prvo, posao je u tvojim godinama sve teže naći jer se traže, logično, mlađi ljudi. Iskustva, zvanično – nemaš. Bar ne onog overenog potpisom i pečatom. Iskustvo preživljavanja u ratu, hiperinflaciji i pod bombama NATO-a se ne računa. I tako, bez mladosti i bez iskustva, tebi ne ostaje mnogo opcija. Opet neka šljaka na crno, valjanje neke robe, žicanje od roditelja…
Onomad se na jednoj lokalnoj televiziji u program uključila ogorčena gospođa i gostu, političaru od karijere koji je lupetao nešto upravo o zakonu o radu, direktno poručila:
„Kakva, bre, penzija? Vi ćete nas s posla da šaljete direktno na groblje!”
Dobila je odgovor u vidu vešto isprepletanih fraza i opštih mesta.
E, sad, to (s grobljem) će biti s onima koji su negde i radili i stekli godine radnog staža. Šta će biti s onima koji imaju ćerku za udaju, sina za vojsku a nemaju ni dan radnog staža? I da li je to njihova krivica, pošto je ministar, ako se dobro sećam, pomenuo one „koji bi da rade” i neke koji su, kanda, „lenji”. A nema malo tih vitezova od prazne radne knjižice. Ima ih sigurno više od državnih činovnika, čija je brojka, kažu poslednje statistike, više nego impresivna.
Šta će država da radi s tim ljudima, za recimo, dvadeset godina? Da napravi uravnilovku i dodeli im svima po neku mizernu penzijicu od koje će moći jedva da prežive ili će ih jednostavno pustiti da umru negde na „radnom mestu”?
U trafici, na gradilištu ili pijačnoj tezgi.
Izgleda da o tome niko iz vlasti nije razmišljao.
