Док је спавала на пропланку, Звездана усни како је смртна жена. И како може да воли и умре, као смртници… Нарочито ово друго. Није знала колико тачно има година, три стотине или можда три хиљаде? Можда је стара колико и свет, можда и старија од тога? За њен народ кажу да је дошао право из места које хришћани зову рај, а муслимани џенет. Да јој је Ева мајка, а да јој је Адам отац.
Ипак, нису сви људи њена браћа.
У ствари, ниједан човек то није. Нити ће икад бити.
Презир који гаји према људском роду нешто је што осећа, чини јој се, вековима.
И како су ти векови пролазили, тако је он бивао јачи.
Као комад метала који ураста у месо, и с годинама улази све дубље и дубље, постајући тако део ње.
Тај презир овога јутра осети посебно јако.
Јер, ево, два човека долазе јој у сусрет. И буде је из сна.
И она намах схвати: није смртна жена, то је само у сновима, када они то допусте. Сада је опет оно моћно, снажно и свирепо биће које голим рукама може да савије железо и здроби камен.
Она се усправи чим зачу топот коња, и ослушну боље, да одреди шта то собом доноси друм.
Два коњаника, два витеза.
Један пита другог:
„Знаш ли да се Косанчићев коњ исто зове Дамјан?“
„Шта хоћеш тиме да кажеш?“
„Ја? Ништа.“
„Ништа? Само то да имам коњско име…“
„Ниси га ти бирао.“
„Ништа не фали мом имену…“
„Нико то није ни рекао.“
„Косанчић је исто тако могао да свог коња крсти Душан, или Сава…“
„Није могао.“
„Како ти то знаш?“
„Јер би то била увреда за светородну лозу Немањића.“
„Као да је њих брига…“
„И није могао да га крсти, за име божје…“
„Почињеш озбиљно да ме правиш будалом.“
„Само будала је могла да коњу надене име Зеленко.“
„Мој коњ – моја ствар.“
„Зар ти га није купио отац?“
„Јесте. Али у трену када су дизгине из његових руку прешле у моје, Зеленко је постао моје власништво. Тако је, уосталом, са сваким имањем… Зар си заборавио законе?“
„Нисам… Него се питам…“
„Шта?“
„Да ли је тако и са женама?“
„Кад смо већ код жена…“
Дамјан заузда свог коња, исто учини и Андрија. Стајали су и зурили преда се, у танушну прилику насред друма. Испод големе сенке храста која је наткриљавала пут што је водио ка разореном Нишу, стајала је девојка дуге црне косе, као да се створила ту, указала се попут привиђења или анђела.
Босих ногу уроњених у блато посуто лишћем, личила је на чељаде које је утекло из неког збега.
Све док није проговорила.
„Куда, господо?“
„Кога то занима?“, одговори Андрија питањем на питање.
„Мене“, узврати она самоуверено.
„А зашто би се два витеза исповедала једној чобаници?“
„Нисам ја чобаница, господару…“, насмеши се Звездана. „А нисам ни поп. Не мораш да ми се исповедаш, само казуј куда сте наумили.“
„Ниси чобаница, ниси поп…“, негодовао је Дамјан Југовић. „Па шта си онда, ког ђавола?“
„Неко ко ће ти голим рукама ишчупати гркљан ако наставиш да постављаш глупа питања.“
„Дамјане…“, Андрија ће мало тишим гласом. „Погледај…“
„Шта?“
„Вилинско коло.“
„Мислиш да…?“
„Овај друм је њен.“
„Нећу јој платити прелаз, ако ти је то наум.“
„Мислим да она никакву плату и не тражи.“
„Него шта ради?“
„Оно што бића њеног соја иначе раде… и највише воле – игра се.“
Вила се на то поново огласи.
„Паметан си ти момак, Андрија. Твој побратим, с друге стране, није баш бистар.“
„Ко није бистар? Ја?“, увређено ће Дамјан.
„Идемо за Ниш“, рече Андрија.
„А долазите из Приштине?“
„Тако је.“
„Закаснили сте за битку.“
„Знамо“, рече Дамјан.
„Па шта ћете онда тамо?“
„Да видимо има ли преживелих“, рече Андрија.
„Преживеле су Исмаилћани или докрајчили или одвели као робље у Левант. Падишах је, с друге стране, отишао према Топлици.“
„Шта ће тамо?“
„Да види колико је дубок мрак.“
„Није то паметна работа.“
„Није. Када буде схватио, биће прекасно.“
„Можемо ли сад да прођемо?“, упита Дамјан.
„А зашто мене то питаш? Ја сам само чобаница…“
Дамјан ободе коња.
„Хај’мо, Зеленко…“
Док су опрезно пролазили поред ње, Звездана је тек одавала наговештај своје природе. Али двојици витезова то је било сасвим довољно да осете благи додир језе на кожи испод својих скупих кавада.
„И Југовићу…“, промрмља Звездана.
„Да?“, упита он не искајући одговор.
„Могао си коњу да даш и неко боље име.“
(Одломак из приповетке „Друга Троја“, у издању Лагуне, као део посебног, ћириличног издања романа „Дуката за Лађара“ – У ПРОДАЈИ ОД 1. АПРИЛА 2021) Илустрације: Иван Стојиковић
Copyright © Дејан Стојиљковић, 2021.