Stripovi koji nestaju

Prvi broj Dilan Doga u izdanju Dnevnika iz Novog Sada pojavio se na kioscima blaženopočivše SFRJ avgusta 1987. Imao sam tada 11 godina i kada sam u izlogu „Borbine“ trafike video naslovnicu prve epizode čiji je srpski prevod bio „Doktor Ksabaras“ (originalni naslov bio je „Zora živih mrtvaca“) bio sam upecan za ceo život.

Dilan Dog je u to vreme, kada su neprikosnoveni strip junaci našeg detinjstva bili Zagor i Veliki Blek, bio pravi incident, nešto što do tada nismo imali prilike da čitamo, da ne govorimo o tome da se radilo o verovatno najvećem tadašnjem žanrovskom iskoraku kuće Boneli. Sklavi nas je osvojio na prečac svojim sjajnim pričama napisanim u maniru kakav do tada nismo imali prilike da čitamo. Ređali su se naslovi, sve bolji od boljeg, i zadubljeni u uzbudljivi svet stripa nismo primećivali kako se košmar iz Dnevnikovih svezaka lagano prelivao u stvarnost. Tako je došao i taj mart 1993. godine kada je izašla poslednja epizoda Dilana Doga u izdanju Dnevnika. U pitanju je bila priča pod naslovom „Safara“, bila je to još jedan od slobodnijih interpretacija Dnevnikovih prevodilaca jer originalni naslov epizode bio je „Gente sche scompare“ – „Ljudi koji nestaju“. Scenario je napisao, naravno, Sklavi, a za crtež se pobrinuo Kopola.

Priča je bila jedna od onih koje su dosta govorile o Sklavijevom psihičkom stanju u trenutku kada je pisao, mlada Melani Kris dolazi kod našeg Dilana da ga angažuje u vezi slučaja ljudi koji iščezavaju i priča kreće ustaljenim redom, Dilan s njom vodi ljubav već na 20 strani, međutim… Tu nastupa Sklavi sa svojim ludilima i paranojama i donosi nam storiju o paralelnim svetovima oslanjajući se na teoriju profesora Pristonskog univerziteta Hjua Evereta nastalu šezdesetih godina dvadesetog veka. Ko voli ovakve priče, može da overi seriju „Fringe“ u kojoj jednog takvog ludog profesora igra sjajni Džon Nobl a čiji zaplet se vrti upravo oko kolizije dva univerzuma. Štaviše, kada sada čitate „Ljude koji nestaju“ videćete zapanjujuću sličnost, naročito kada dva Dilana (naš Dilan i Dilan sa „one strane“) razgovaraju o paralelnim dimenzijama. Ipak ono što čini epizodu bitnom jeste prvo pojavljivanje demonskog trgovca Hamlina i njegove radnje „Safara“ (otud i naslov, ne treba ga brkati sa Ludens izdanjem br. 103.) koji vodi Dilana u paralelni svet sličan onom iz Herbertove „Dine“ nad kojim vise dva meseca a džinovski crvi rulaju ispod zemlje. Meni lično je lik Hamlina bio toliko fascinantan da sam upravo njega i njegovu prodavnicu čudesa iskoristio da udenem kao omaž Sklaviju u svom romanu „Duge noći i crne zastave“. Naime, kada srpski vitez Ivan Kosančić dođe u srednjevekovni Prilep on tamo nalazi sličnu radnju, veoma sličnog imena „Saphara“ i vlasnika koji je po opisu sličan Hamlinu a koga sam je prekrstio u Faris. Faris/Hamlin će Ivanu prodati primerak mističnog rukopisa vizantijskog teologa Dionisija Areopagita koji se bavi anđeoskim redovima, dok Dilan u stripu pazari medaljon koji izaziva iščezavanje i glavu sa kojom ne zna šta će. Zatim su tu pomenuti dvojnici, vladini tajni eksperimenti, dosta apsurda i crnilo koje se izliva kroz kadrove . Ovaj tečni mrak ćemo kasnije videti u „Dosijeu X“ a još kasnije u Skotovom „Prometeju“, s tim što kod Sklavija ipak ima nekog smisla.

Pomalo nerazumljiv i predvidljiv kraj možda malčice kvari ukupan utisak o epizodi, ali i Sklavijev scenario i Kopolina crtačka izvedba su domaći zadatak za sadašnje autore koji rade na Dilanu. Tako da se potvrđuje stara teza da je i Sklavijevo osrednje za tri koplja bolje neko Rujuevo ili Čijavarotijevo najbolje.

Možda ova epizoda u celokupnom Sklavijevom opusu nije toliko značajna ali za nas, čitaoce iz bivše SFRJ, za čitavu jednu generaciju koja je odrasla na Dilanovim avanturama, to je bila prekretnica. Baš kao i ljudi u toj epizodi Dilana, sa naših kioska nestali su stripovi. Na neki simboličan način, bila je to tačka na jedno divno vreme, bio je to kraj detinjstva, kraj jednog sna koji su zapadni sociolozi nazvali „Koka-kola socijalizam“ i početak košmara koji znamo kao „devedesete“. Tadašnjoj SRJ, koja je vodila ratove u kojima zvanično nije učestvovala, uvedene su sankcije a svetski moćnici su mislili da se protiv diktatorskog režima efikasno može boriti ako, pored struje, nafte i hrane, ljubitelje stripa uskratite za njihove omiljene junake. Sećam se tužne siluete Paje Patka na naslovnici „Politikinog zabavnika“ koja je zamenila originalni logo ovog časopisa, čuvenog Diznijevog patka kako prodaje novine. Sve se srušilo preko noći. Dnevnik je ukinuo svoje edicije „Lunov Magnus strip“ i „Zlatnu seriju“, stripovski megaizdavač iz Gornjeg Milanovca „Dečije novine“ je otišao u propast, prestala je da izlazi čak i „Stripoteka“ a jedna od najjačih stripovskih škola tadašnje Evropa je uništena.

Čak i da nije bilo zloglasnih sankcija, stvari bi ionako otišle dođavola. Galopirajuća inflacija se razgoropadila upravo u to vreme a kao pouzdan fakat mogu da se uzmu cene ispisane na dve poslednje sveske Dilana. Broj 58. „Kamena klepsidra“ koštao je 210 dinara dok je broj 59. „Safara“ iznosio neverovatnih 19500 dinara. Nestašica papira je bila neverovatna, tako da su ta izdanja štampana u jadnoj opremi. Među strip-kolekcionarima kruži priča kako su tiraži tih nekoliko poslednjih Dnevnikovih epizoda Dilana bili veoma mali, pa danas te sveske postižu veoma jake cene na aukcijama jer se, navodno, teško nalaze. Dilan je u to vreme, baš kao i ostala Dnevnikova izdanja ispao iz mesečnog ritma izlaženja pa je tako „Safara“ bila najavljena za avgust 1992. a izašla tek sedam meseci kasnije. Na poleđini te sveske umesto uobičajene najave broja koji sledi „početkom aprila na kioscima“ stajalo je jednostavno „sledeći“. Taj sledeći broj nikad nije izašao. U pitanju je bila priča „Frankenštajn“, epizoda Dilana sa najviše piratskih inkarnacija u nas.

I tako…

Stripovski post u Srbiji (za razliku od, recimo, Hrvatske) trajao je duže od deceniju. Nestanak stripova ostavio je veliku prazninu u čitavoj jednoj generaciji koja je naučila da čita i da mašta iz njih. Neki novi klinci okrenuli su se video-igrama, lošoj muzici i lošim filmovima, ali opet, Dilan Dog je stekao kultni status i njegov povratak na naše kioske dočekan je sa oduševljenjem. Uprkos odsustvu, naš omiljeni istraživač natprirodnog iz Krejven rouda je i dalje mlad i poletan.

Nisam baš siguran da isto može da se kaže i za nas.