parallax background

Sustigni dan

(Pozdrav) iz unutrašnjosti
06.02.2020
Prazni(ci)
10.02.2020

Jedna od kraćih latinskih sentenci glasi “Carpe Diem” što u slobodnijem prevodu znači “sustigni dan” u malo manje slobodnom “iskoristi dan” a ponekad se prevodi i kao “uberi dan”. Njeno značenje se otprilike tumači kao savet da treba prihvatiti život i disati punim plućima, i da se svaki dan tog života treba ubrati, poput cveta ili grozda vinove loze.

Iako je autor ove sentence rimski pesnik Horacije, nju sam prvi put pročitao u jednom stripu. U pitanu je bio “Asteriks”, autorskog dvojca Uderca i Gošinija, priča o nepobedivim Galima koji zadaju muke rimskim legijama zahvaljujući čarobnom napitku koji spravlja njihov druid. Ovo remek-delo devete umetnosti čitao sam kao klinac, a i danas mu se rado vraćam, Asteriks i njegovi Gali bili su redovni gosti “Stripoteke” a epizode su kasnije preštampavane u meko koričenim albumima u boji, i tamo negde krajem osamdesetih sam imao prilike da čitam epizodu gde se pijani rimski oficiru “gađaju” sentencama, samo što je prevodilac uradio određene “korekcije” pa je tako Horacijeva misao malo proširena u “Carpe Diem – daj mi da pijem!”. Sad, možda je ovo mogao da iskoristi Predrag Živković Tozovac za neku od svojih šmekerskih doskočica u kojima slavi život, žene i kafanu, ali to se nije desilo, pa je štafeta otišla hevi-metal bednu Metalika koji na svom albumu “Reload” snimio pesmu pod naslovom “Carpe Diem, Baby”.

U starom Rim je postojao običaj da se ova sentenca ispisuje na peščane satove, kao podsetnik da je život kratak i da ne treba imati mnogo vere u budućnost, da je vreme varljiva kategorija te da je sledeći dan pun neizvesnosti. Ljudi prave planove, a Bog se smeje, kaže jedna druga mudrost ali nekako ne mogu da se otmem mišlju da to uopšte i nije toliko loše. Upravo ta neizvesnost, to što ne znamo šta nam donosi novi dan koji tek treba da uberemo.

I tako, setim se Horacija ujutru, dok gledam moju kćerku kako se budi. Njoj dan počinje prozevanjem i izležavanjem u krevetu. To je nasledila od mene, ja sam voleo da se odmaram od spavanja. Onda idu svi jutarnji rituali, uključujući gledanje crtaća i ispijanje čokoladnog mleka, a posle toga, može da se sustigne dan i uživa u njemu.

Za to to vreme, njen tata ima neke druge obaveze, pa samim tim moje sustizanje dana izgleda malo drugačije. I dok se tako probijam kroz lavirinte društva u kome živimo, bilo da se to dešava na pijaci, u opštini, knjižari, na televiziji, dok se suočavam sa svim dosadnim i banalnim stvarima koje život nas odraslih čine tako komplikovanim i tako zamornim, ja susrećem ljude… I gledam u njihova siva lica, i u oči bez sjaja, slušam mrzovoljne glasove i beskrajne žalopojke o državi koja propada, poskupljenjima, kostobolji, malim platama i shvatam… U čitavoj toj jurnjavi niko od nih nije stigao da ubere dan, a evo, on se već završava i sutra ujutru će svanuti novi. A u novom danu još mnogo neizvesnosti, strahova, nemira, glavobolje.

Tada se pitam kako matorim ljudima, sa svim tim iskustvom i znanjem, ne polazi za rukom ono što uspeva jednoj šestogodišnjoj devojčici?
Imamo još mnogo toga da naučimo od svoje dece.
Ona su ponekad mudrija od starih rimskih filozofa i pesnika.

Zato i ja žurim da sustignem dan, ali ne setim se Horacija – nego Asteriksa.

Tu iza ugla je jedno dobro mesto, u njemu dugački šank i barmen što služi hladno pivo, par starih drugara i Tom Vejts zarobljen u zvučniku na zidu.
Carpe Diem, baby.