Tamno srce „Građanina Kejna“

Film koji je uništio svog autora i svog progonitelja

Kada je krajem tridesetih godina prošlog veka došao u Holivud, Orson Vels je već bio smatran genijem. Iza sebe je postigao sve što se moglo postići na polju teatra i radija, tako da je film bio logična stepenica ka vrhu. Glavešine RKO Pikčersa su ponudili tada nezamisliv ugovor mladom i harizmatičnom umetniku. Potpisao je da za njih snimi dva filma, imao je odrešene ruke u vezi svega, i samim tim – potpunu kontrolu. To je za tadašnje standarde kalifornijske industrije snova bilo nezamislivo. Naročito ako se ima u vidu da Vels do tada nije snimio nijedan dugometražni film. Dobio je slobodu da sam piše scenario, režira, bira glumce i montira konačnu verziju filma. Da stvar bude još neverovatnija, Vels je u tom trenutku imao tek dvadeset i pet godina. „Bio je to ugovor zbog koga bi mnogi u Holivudu ubili“, rekao je jednom Piter Bogdanovič, Velsov prijatelj i biograf. Ni pre, niti posle toga, nijedan režiser nije imao toliku kontrolu nad filmom datu od strane nekog holivudskog velikog studija, a sam Vels je veoma brzo nakon snimanja svog prvenca bio bukvalno prognan iz Holivuda.

Taj prvenac bio je ni manje ni više nego „Građanin Kejn“, film koji i danas mnogi smatraju najboljim i najuticajnijim u istoriji kinematografije. Međutim, njegov put do te titule trajao je veoma dugo i samom Orsonu Velsu nije za života doneo željenu slavu i priznanje. Jedan od glavnih razloga za to leži u činjenici da je Velsov glavni junak Čarls Foster Kejn utemeljen na autentičnoj i veoma uticajnoj ličnosti.

Ta ličnost bio je medijski magnat Vilijem Rendolf Herst.

Sudar titana

Kada istoričari sedme umetnosti, naročito oni sa prostora SAD govore o ovom kontraverznom slučaju, oni često vole da kažu kako je to bio „sudar dva velika Amerikanca“. To u neku ruku jeste opravdano, gledajući sa patriotske strane, međutim, ako se malo bolje sagledaju činjenice – očigledno je da se radi o sudaru dva velika ega. S jedne strane, Herst je bio čovek koji je kao klinac pitao mamu da mu kupi Luvr i hteo da živi u Vindzorskom dvorcu, bio je pionir žute štampe i na njoj stekao ogromno bogatstvo, jedini neostvareni san mu je bio mesto predsednika SAD. S druge strane, Vels je bio čudo od deteta, izvanredan kao glumac, radio voditelj i režiser u pozorištu.

Pre nego što je krenuo u realizaciju „Građanina Kejna“, Vels je pokušao da uradi neke druge projekte i oni su listom propali. Prvi je bio adaptacija Konradovog romana „Srce tame“ za koji je napisao scenario, ali su snimanje onemogućili kriza i rat u Evropi. Zatim se okrenuo radu na pre-produkciji filma radnog naslova „The Smiler with the Knife“. RKO Pikčers je odbacio i ovaj projekat navodono zbog toga što glavna glumica Lusila Bol nije mogla da iznese svoju ulogu, u stvari, razlozi su bili čisto političke prirode. Vreme je prolazilo i Vels je bio sve nervozniji, toliko da je na jednom sastanku sa ljudima iz studija napravio incident. Konačno se našao sa Hermanom Mankijevičem, scenaristom veteranom koji je imao zanimljivu priču. Mankijevič je bio kockar i pijanica tako da nije bio na dobrom glasu što se tiče saradnje, osnovni problem koji je Vels imao sa njim jeste kako da ga održi u upotrebljivom (čitaj: treznom) stanju. Ipak, Mankijevič je imao priču koja je zagrejala mladog režisera i čiji radni naslov je bio „Amerikanac“. Sama ideja bila je utemeljena na životu tajkuna Randolfa Hersta, međutim, postoje indicije da je lik Kejna formiran na osnovu karaktera više ličnosti: Roberta MekKormika, Hauarda Hjuza pa čak i Džosefa Pulicera. Međutim, u svemu tome postojao je i Mankijevičev lični motiv. Naime, on je svojevremeno bio dobar prijatelj sa Marion Dejvis, metresom omatorelog bogataša i bio redovan na žurkama koje je ona pravila u Herstovoj raskošnoj rezidenciji. U to vreme je svako ko je držao do sebe bio pozivan na te Herstove terevenke, što zbog dobrog provoda što zbog činjenice da ako te nema u medijima koje on kontroliše, bukvalno si završio karijeru. Ostaće večita tajna kako je Mankijevič uspeo da u društvu okorelih pijandura i prvaka u trčanju za suknjama poput Čarlija Čaplina i Daglasa Ferbaksa uspeo da ispadne tolika svinja da ga je gospojica Dejvis isterala iz svog društva. Zauvek.

Sasvim logičan zaključak se nameće – „Građanin Kejn“ je bio njegova slatka osveta.

Velsa to nije mnogo zanimalo. Niti su ga opterećivala upozorenja kako nije pametno gaziti na žulj tako uticajnom čoveku. On je, pun sebe i neukrotive kreativne energije, krenuo u realizaciju filma. Činjenice vezane za snimanje i nastanak „Građanina Kejna“ opštepoznate su svakom kome filmski ukus seže dalje od „Seksa i grada“. Vels je jednostavno želeo da napravi film kakav do tada nije viđen, to što će usput matori prdonja Herst i njegova štićenica ispasti kolateralna šteta nije ga sprečilo u nameri da to ostvari. Herst je u vreme snimanja imao 76 godina i sasvim je sigurno da ga je mladi režiser smatrao nekom vrstom relikvije, zbog toga verovatno nije bio svestan da bogataš u svojim rukama još uvek sasvim dovoljno moći i uticaja da mu propisno zagorča život.

Reference na Hersta u filmu su mnogobrojne i neke od njih sežu veoma duboko. Vels i Mankijevič su bili toliko drski da su zalazili i u najintimnije detalje. Ključna reč u samom filmu, ona kojom počinje i završava se jeste „Rosebud“ tj. pupoljak. Prema nepotvrđenim glasinama, matori Herst je tako tepao klitorisu svoje mlađahne ljubavnice. Kada je saznao za ovo (Herst, navodno, nikad nije pogledao film) potpuno je pobesneo. Tome je kumovao sam Mankijevič. Elem, kao slučajno, pijandura je dao kopiju scenarija jednom svom prijatelju. Ispostavilo se, opet, slučajno, da je pomenuti lik rođak Merion Dejvis. Herst je dobio kopiju scenarija, pročitao ga, totalno popizdeo i…

Hajka na „Građanina Kejna“ je mogla da krene.

Lov na crvenog reditelja

Kada je završio film, Vels je bio ubeđen da je uradio remek-delo. To nije mnogo čudno s obzirom da skromnost nikad nije spadala u njegovu bitnu karakternu osobinu. „Još od treće godine su mi za sve što sam radio govorili da je odlično. Nazivali su me genijem. Šta sam ja tu mogao?“, govorio je kasnije Orson Vels prilikom serije intervjua urađenih za BBC. Ono što njegov genijalni um ipak nije mogao da predvidi jeste Herstova reakcija.

„Građanin Kejn“ nikad nije bio zvanično cenzurisan.

On je doživeo nešto mnogo gore od toga.

Herst je prvo išao na finjaka. Ponudio je RKO Pikčersu sumu od 800 000 dolara u zamenu za negativ i sve kopije. Kolika je to suma bila dovoljno govori činjenica da je celokupan budžet filma bio 680 000 dolara. Čelnici studija su ga odbili. Onda je krenuo na kvarno. Pošto je njegovo medijsko carstvo bilo dobrim delom utemeljeno na žutoj štampi, zapretio je holivudskoj filmskoj zajednici da će otkriti 15 godina najgorih skandala koji su bili skriveni od očiju javnosti. Takođe je igrao na kartu antisemitizma, većina šefova Holivudskih studija bili su Jevreji, mnogi od njih su emigrirali iz Evrope pred eskalacijom fašizma i nacizma. Herst je zapretio da će objaviti njihov spisak.

Zvuči poznato, zar ne?

Ta pretnja je bila toliko ozbiljna da je ubrzo došlo do bizarne situacije. Šefovi ostalih studija su ponudili RKO Pikčersu da otkupe „Građanina Kejna“ kako bi ga, u najboljoj tradiciji američke demokratije, spalili, ali ni to nije prošlo. Između ostalog zato što je Vels na jednom sastanku sa svojim šefovima održao nadahnut govor o slobodi govora & demokratiji, američkom načinu života & koječemu… Šta im je tačno rekao, nije poznato u tančine ali biće da je i on imao neki skandalozni kec iz rukava jer pohlepni holivudski bosovi ni tad nisu mnogo padali na patriotske govore o pravdi & slobodi. Film je tako krenuo u distribuciju, ali tu ga je sačekala Herstova medijska mašinerija. Naime, Herstove novine nisu nigde pomenule bilo šta vezano za „Građanina Kejna“, kao da film uopšte ne postoji. Zatim su ucenili vlasnike bioskopa kako uopšte neće pisati o filmovima koje prikazuju i da će im ukinuti reklamiranje. Kao rezultat toga, većina bioskopa odbila je da prikazuje film. RKO je imao nekolicinu bioskopa u svom vlasništvu tako da je distribucija bila vrlo ograničena.

Nakon što je film urnisan na boks-ofisu, sledeća etapa bilo je urnisanje njegovog autora.

To i nije bio mnogo težak zadatak za Herstove novinarske lešinare s obzirom da je Vels bio poznat kao plejboj, voleo je da potegne, a naročito da nategne… i to udate žene. Prvo su ga raščerečili po pitanju privatnog života, napravivši od njega raspusnu pijanduru i okorelog ženskaroša, onda su to zapečatili prilepivši mu najgoru etiketu koju je jedan Amerikanac mogao da dobije u to vreme.

Proglasili su ga komunistom.

Kao osnovni razlog navedeno je to što Vels nije primljen u vojsku i nije otišao da oduži dug otadžbini koja je krenula u rat protiv belosvetskog ološa s obe strane okeana. Onda je jedna njegova predstava proglašena komunističkom, a krvožedni novinari išli su toliko daleko da su jednu njegovu radio dramu sasekli tako što su napisali da „Vels glumi komunistički.“ Koliko je ova kampanja blaćenja i pljuvanja otišla daleko i koliko su američke institucije sitema imale poverenja u Herstovu žutu štampu govori fakat da je FBI ubrzo Velsu otvorio dosije i počeo da ga prati.

Ni tu nije bio kraj. Kolac na kome će pobosti glavu mladog režisera Herst je spremio za dodelu Oskara. „Građanin Kejn“ je bio nominovan u osam kategorija. Dobio je samo jednu nagradu. Vels i Mankijevič podelili su priznanje za najbolji originalni scenario. Čak i na samoj dodeli je pri svakom pomenu filma iz publike dolazilo glasno negodovanje. RKO je rešio da okrene list, film je nakon poraza na dodeli Oskara odigrao svoje.

Da apsurd bude još veći, u poslednje vreme javljaju se prilično ubedljive teorije kako Herst nije bio toliko potresen portretom sebe samoga već načinom kako je u filmu prikazana njegova ljubavnica Marion Dejvis. Takođe, debakl filma na boks-ofisu dovodi se u vezi u sa time što je „Građanin Kejn“ bio daleko ispred svog vremena i da publika jednostavno nije bila spremna da isprati delo sa toliko referenci, neobičnom naracijom, mračnom porukom pa i inovativnom tehnikom dubokog fokusa.

Epilog

Na neki groteskni način „Građanin Kejn“ je uništio i svog autora i svog progonitelja. Velsu nakon ovog filma studiji nikad nisu dali toliku slobodu, njegov sledeći film „Veličanstveni Ambersonovi“ bio je neuspeh koji je RKO koštao dosta para, a Velsu je oduzeto pravo da montira film tako da je zauvek izgubio autorsku kontrolu koja mu je u početku data na tanjiru. Po samom Velsovom priznanju, on je doživeo svoj vrhunac sa „Kejnom“ i sve posle toga bio je lagani pad. Potucao se po svetu, snimao niskobudžetne filmove i reklame za pivo, čuvenu rečenicu o „Karlsbergu“ kao najverovatnije najboljem pivu na svetu prvi je na reklami izgovorio upravo on. Ironično, poslednje dane života proveo je upravo onako kao Kejn u samom filmu, usamljen i ogorčen. Zbog toga mnogi danas tvrde da je „Građanin Kejn“ u nekim svojim elementima Velsova autobiografija.

Daglas Herst, veliki cenzor i čovek koji je potrošio milione da uništi jedan film, doživeo je možda i goru sudbinu. Naime, njegovo ime danas se ne pamti po dostignućima koje je imao za života već se pre svega i iznad svega vezuje za „Građanina Kejna“. Ima li ičeg poražavajućeg za čoveka koji je sanjao da bude predsednik SAD?

Tako je sukob dva velika ega svoj epilog imao puno godina kasnije kada film doživljava svoj rivajvl prvo po evropskim bioskopima a onda na listama prestižnih filmskih časopisa i kritičarskih asocijacija gde i dan-danas zauzima ni manje ni više nego prvo mesto – kao najbolji film u istoriji kinematografije.

Vels i Herst su na taj način upisali svoja imena u večnost.

Pitanje koje ostaje bez odgovora glasi: da li je cena za to bila previsoka?

(tekst je izvorno objavljen u časopisu „Think Tank“)

Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.