The Dark Knight

JA NISAM HEROJ,
JA SAM BETMEN

The Dark Knight (2008)
Režija: Kristofer Nolan
Scenario: Kristofer i Džonatan Nolan
Glavne uloge: Kristijan Bejl, Hit Ledžer, Majkl Kejn, Geri Oldmen, Morgan Frimen, Erik Roberts, Megi Gilenhol, Aron Ekart
Muzika: Hans Zimer i Džejms Njuton Hauard

Betmen je uvek bio drugačiji od ostalih superheroja.

Naime, on ne poseduje super-moći. Ono što zaštitnika Gotama čini osobenim jeste činjenica da on, sem što na negativce ide „na golu snagu“, jeste, pre svega po svom paranoičnom i šizofrenom karakteru najbliži današnjem otuđenom čoveku. Naročito ako taj čovek živi na zapadu. Zato je i „Dark Knight“, drugi nastavak u Nolanovoj trilogiji o Betmenu, u stvari, film o paranoji, otuđenosti, suštini dobra i zla, strahu i svim njegovim licima… onima pod maskom i onima sa klovnovskom šminkom.

Betmen franšiza je pre dolaska braće Nolan bila na izdisaju. Eksere u njen posmrtni kovčeg zakucao je zloglasni Džoel Šumaher snimivši kempi katastrofu od filma „Betmen i Robin“. Koliko je taj film bio loš dovoljno govori da se glumci koji su igrali u njemu danas listom stide toga, a Šumaher sa svojim idejama tipa da se Betmenovom kostimu dodaju bradavice i slično, zaslužuje da zbog svega što je uradio bude prognan u Sibir.

Prvi deo preporođenog Betmena logično nazvan „Betmen počinje“ bio je revizija priče od samog njenog početka i u njemu su braća Nolan uspela da, uprkos infantilnostima koje je u scenario uneo ništa manje ozloglašeni Dejvid S. Gojer, naprave prilično dobar film. Mračna priča o bogatašu koji traume iz detinjstva leči tako što se noću presvlači u kostim slepog miša i maklja velegradsku mafiju donela je dobre kritike i odličnu zaradu. U pojedinim momentima ovaj film je redefinisao žanr superherojskog filma: impresivna glumačka podela, znalačko spajanje mladosti i iskustva, na čelu sa Kristijanom Bejlom koji, nakon donekle uspešnog Majkla Kitona, bezličnog Vala Kilmera, smešnog Džordža Klunija ovoga puta zaista jeste Betmen,dobro ukomponovana priča (delimično nastala na osnovu grafičke novele „Betmen: Godina prva“, scenariste Frenka Milera te remek-dela „Duga noć veštica“ Džefa Loeba i Tima Sejla) i mračna atmosfera koja daje filmu sasvim novu dimenziju… Još da Gojer nije insistirao da se u film ubace nindže, ko zna gde bi mu bio kraj?

WHY SO SERIOUS?

Ali tek je „Mračni vitez“ doneo onu pravu priču koju su braća Nolan hteli da ispričaju. Za početak je Gojer najuren sa mesta scenariste, iako je pre toga napisao sinopsis na osnovu sjajne grafičke novele Džefa Loeba „The Long Haloween“, što i nije bilo mnogo teško jer se radi o jednom od najboljih Betmen stripova ikad. Nema sumnje da je dalja inspiracija bila potražena i u drugim uspešnim stripovima o Betmenu, pre svega u Milerovom „Povratku mračnog viteza“ i Murovom remek-delu „The Killing Joke“. I tako smo dobili jedan od najintrigantijih i najslojevitijih proizvoda holivudskog industrijskog filma u zadnjih par decenija. „Mračni vitez“ je film koji udara direktno u stomak i postavlja toliko pitanja da bi na kraju odgovore prepustio gledaocu koji sebe samog može videti u svakom kadru filma… kao bespomoćnog piona i igri mitskih sila dobra i zla, oličenih u mračnom gotamskom vitezu i psihopati klovnovskog lica, gde to isto dobro i zlo, ponekad baš i ne mogu da se razluče jedno od drugog.

Upravo ta bespomoćnost jeste ono što istinski zastrašuje, daleko više od Džokerove demonske maske – činjenica da svako, bilo kad i bilo gde, može postati žrtva ili biti primoran da bude ubica. U filmu postoji jedna antologijska scena gde činovnik zaposlen u Vejnovoj korporaciji odlazi na televiziju da otkrije pravi Betmenov identitet. U program se tada javlja Džoker sa ultimatumom: ili će činovnik biti mrtav u roku od sat vremena ili će jedna bolnica biti dignuta u vazduh. I tada vidimo suštinu savremenog američkog (da li samo američkog?) društva gde obični ljudi stavljeni pred izbor bez izbora biraju manje zlo umesto većeg. Bolje ubiti jednog nevinog čoveka neko da njih hiljade pogine. Koliko je to slično logici da je bolje pobiti hiljade iračkih civila zarad očuvanja onoga što se naziva „slobodom i demokratijom“ – prosudite sami. U vezi sa tim je zanimljiva ocena Endrjua Klevana koji je u „Vol Strit Žurnalu“ Betmenovu borbu sa kriminalom uporedio sa Bušovim ratom protiv terora. „Ponekad je potrebno da se pređu određene granice građanskih prava kada su u pitanju vanredne situacije“ kaže on, „da bi se vratili nazad u okvire tih granica – kada vanredno stanje prođe.“

Ipak još zanimljivija je teza samog režisera Nolana gde Betmenovo prisustvo u stvari privlači kriminalce u Gotam a samim tim privlači i ludilo koji otelotvoruje lik Džokera.

Kada ste rešeni da preuzmete zakon u svoje ruke, treba se zapitati kuda to vodi. Nolan je takođe pomenuo kako mu je jedan od uzora bio film „Vrelina“ Majkla Mana, zbog toga što je to, između ostalog, i film o jednom gradu. Nema sumnje da je Nolan želeo jedan dublje doživljeni Gotam, međutim, indikativno je i to što je u pomenutom filmu poimanje pravde glavnih junaka veoma slično onom koje nam se nudi u „Mračnom vitezu“.

AGENT HAOSA

Jedna od najvećih vrednosti filma jeste svakako fenomenalni Hit Ledžer u ulozi Džokera. Da pravog superheroja ne može biti bez dostojnog supernegativca to se odavno zna ali Ledžerov Džoker u pojedinim momentima potpuno baca u zasenak i samog Betmena. Ne u klasičnom maniru superherojštine, već jednostavnim pokazivanjem da gola snaga u službi nečega što se naziva „ispravnim ciljem“ nije dovoljna… On dovodi Betmena do one opasne ivice gde dobro i zlo vise na tankoj struni, primoravši ga da bira između razuma i osećanja, sopstvenog ega i onoga što naziva „pravdom“, otkrivajući uvek prisutnu ali prećutkivanu istinu – da su i supeheroji samo ljudi.

U isto vreme, Ledžerov Džoker je neopisivo jeziv, on je amalgam iskonskog i nepatvorenog zla, a opet, s druge stane, neverovatno harizmatičan. U poređenju sa njim, Džoker koga je u Bartonovoj verziiji igrao Džek Nikolson izgleda kao da je ispao iz nekog francuskog kabarea. Svaka rečenica koju Džoker izgovori u filmu je neka vrsta sentence i što je najfascinantnije – verovaćete mu svaku reč.

Kao rečit prikaz dulizma dobra i zla dat je lik Harvija Denta u odličnom tumačenju Arona Ekarta. Američki kritičari su ovu njegovu rolu nazvali zastrašujuće potresnom ali ona je više od toga jer pokazuje da niko i ništa ne može ostati neiskvareno zlom, makar to bio i Gotamski „Beli vitez“.

Mračnoj ali i furioznoj atmosferi filma na retko konstruktivan način doprinosi odlična muzika napisana od stane veterana Hansa Cimera i Džejmsa Njutona Hauarda. Umesto upečatljivih epskih herojskih tema kakva je ona čuvena urađena za film „Supermen“ kompozitori su se opredelili za saundtrak koji je istovremeno mračan i dramatičan. Muzika na perfektan način podržava film ali njen kvalitet posebno je uočljiv kada se sluša odvojeno, tada do izražaja dolazi njena jednostavnost (osnovna melodija komponovana je od samo dva tona) koja na momente prerasta u uznemiravajuću grandioznost sličnu onoj koje poseduju simfonije velikih klasičnih kompozitora.

Iako rađen kao ozbiljan film sa umetničkim ambicijama, „Mračni vitez“ takođe nudi raskošni vatromet dobre akcije, zapanjujućih specijalnih efekata i odlično snimljenih scena od kojih zastaje dah. I pored izrazite mračne crte i drame kroz koju prolaze glavni likovi, on ne izneverava svoju superherojsku i stripovsku suštinu, što je još jedan kvalitet više.

KRAJ?

Prosto je neverovatno da jedan žanrovski, viskobodužetni holivudski film koji je uz sve to adaptacija superherojskog stripa realnije vivisecira sveprisutnu američku paranoju i strah nastao posle 11. septembra nego tuce filmova koji su na tu temu snimljeni u poslednjih nekoliko godina. Nema sigurnog mesta, nema ispravnog cilja, nema pravde, nema demokratije, nema države da zaštiti poslušnog poreskog obveznika, jedino je zlo izvesno… I zato onaj ko želi da mu stane na put prvo mora pobediti zlo u sebi samom.

Na samom kraju, koji više podseća na kraj neke antičke tragedije nego finale superherojskog filma, Betmen nije pobednik, ne zato što njegova pobeda nije konačna, već zato što je ne zaslužuje. On postaje progonjen zbog onoga u šta veruje, i onoga što jeste: običan čovek koji je postao žrtva sopstvene sujete, ambicije i postupaka… žrtva cilja za koji misli da je ispravan, žrtva sopstvene nesavršenosti… Mračni vitez.

Ostavite odgovor Odustani od odgovora