Mesala, krupan, sredovečan čovek, stojeći za stolom čita svitke s računima.
Prostorija u kojoj se nalazi prava je slika karaktera surovog robovlasnika, nekadašnjeg veterana, koji je imetak stekao pljačkajući varvarska plemena s one strane Rajne a njihovu decu smeštao na galije, za veslače, ili da umru u nekoj od bezbrojnih jama rudnikâ rasutih širom carstva. U toj prostoriji on je i sklapao poslove, pa nije bilo mesta za tipičan rimski luksuz, već samo za stvari neophodne da dinari i sestercije pređu iz jedne ruke u drugu: sto, dve stolice, jedan krevet u uglu i mali kip Disa na polici – jedini ukras na neokrečenim zidovima. Mesala je bio jednostavan čovek, i verovatno mu je baš zato posao išao tako dobro. Što ne bi moglo da se kaže za njegove uposlene i podređene, koji su mu jednako zadavali glavobolje i, naravno, pokušavali da ga pokradu.
„Bogovi!“, zaurla Mesala. „Memio, odraću ti kožu s leđa ako ponovo pomešaš račune! Čuješ li!“
Mesala opet nervozno pretura po svicima na stolu, pa ponovo doziva slugu.
„Memio! Kučkin sine! Da si se odmah stvorio ovde!“
U odaju tad stupi oficir glatko obrijane glave, za njim nekoliko vojnika.
Mesala im se obrati ne skidajući pogled s računa.
„Momci, malo ste uranuli… Vaše isplaćujem dan kasnije. A ako ste za malo zabave, hajte u javnu kuću. Ja častim.“
„Kasije Lepid Mesala?“, ču se glas, čvrst i prodoran, ali Mesala ne obrati pažnju na to.
„Da, znam kako se zovem, momče…“, ne zaustavlja se on jednako zagledan u papirus na stolu. „Ne treba ti da me na to podsećaš. Čuo si šta sam rekao. Nema para do prekosutra… a sad odjebi. Vidiš da radim.“
„Da li se ja to varam, građanine…“, glas je bio uporan, „ili si ti to upravo svom cezaru rekao da odjebe?“
Robovlasnik podiže glavu i na vratima ugleda avgusta Konstantina lično, u pratnji telesne garde. Preblede u trenutku: avgust nikad nije silazio do luke, sem zbog vojnih ili državnih poslova, a to je bilo retko. Prosto nije mogao da poveruje da mu je lično došao u pohode, a to sigurno ne znači ništa dobro.
Mesala se malo sabra, odgurnu papire u stranu, obiđe sto, ali zbunjeno zastade kad vojnici položiše šake na rukohvate mačeva.
„Na usluzi, gospodaru.“
„Tražim jednog roba.“
„Mi… ovaj… Mi ovde imamo dosta robova, gospodaru.“
„Tražim jednog posebnog.“
„Gospodaru?“
Konstantin mu priđe.
Mesala, već uplašen, poče da krši ruke.
„Robinja“, reče Konstantin. „Dvadeset godina. Crvenokosa Ilirka. Zove se Lidija…“
„Ja ne bih znao…“
„Moraš da znaš, građanine.“
„Gospodaru, ja imam na stotine robova i…“
„Helvije… Odseci mu palčeve.“
Helvije isuka mač iz korica.
Mesala ustuknu.
„Ne, gospodaru, molim te, možda ako bi…“
„Moja supruga Fausta prodala ti je tu robinju pre nepuna dva meseca. Gde je?“
„Kućni rob kažeš, gospodaru?“
„Da.“
„Je li… ovaj… lepa?“
„Molim?“
„Pitam… da li je lepa?“
„Jeste, Mesala“, reče avgust. „Lepa je.“
„Onda je… verovatno…“
„Gde?“
„U… u…“
„Gde?!“, dreknu Konstantin.
„…javnoj kući“, jedva izbaci robovlasnik.
Konstantin glavom dade znak Helviju, ovaj izađe iz odaje.
Posle nekoliko trenutaka napetog iščekivanja Mesala se oglasi, ponizno, gotovo šapatom.
„Gospodaru… ja… carica je zahtevala od mene.“
„Šta je zahtevala?“
„Pa… to… da tu robinju… pošaljem u…“
„Carica je to lično tražila?“
„Da. Insistirala je.“
Helvije se vrati. Na rukama mu je telo odeveno u rite.
Konstantin priđe i ugleda polusvesnu Lidiju. Prihvati je, pažljivo ponese i spusti na krevet. Njeno telo, užasno omršavelo, prekriveno modricama. A lice, ispijeno i bledo, ipak je nekako spokojno.
„Lidija?“, zavapi. „Lidija?“
„Gospodaru“, ona dođe sebi i lagano otvori oči.
„Vode!“, viknu on vojniku do sebe.
Ovaj mu dodade čašu s vodom.
Nakon što je otpila gutljaj, on poče:
„Biće sve u redu, odvešću te na dvor i…“
„Ne, gospodaru“, reče ona. „Nemoj se mučiti. Ja već putujem na mesto koje me odavno čeka. I ti… i ti treba da kreneš.“
„Lidija…“
„I tvoj put počinje, gospodaru. Bog ti ga je odavno namenio, tebi i nikom drugom. Njegova su znamenja na nebu, na zemlji i u vatri koja gori… Ako je čovek ikad večnost mogao da bude… onda ćeš taj čovek biti ti, gospodaru.“
Lidija sklopi oči.
Tren potom prestade da diše.
Konstantin obori glavu, zgrčen nam njenim telom. Ostade tako neko vreme. Zatim podiže glavu i pogleda u Mesalu. Robovlasnik u strahu odstupi korak.
Konstantin tada, još uvek klečeći nad Lidijom, podiže desnicu.
„Mač.“
Jedan od vojnika priđe i pruži mu mač u koricama. Konstantin ga prihvati za dršku, isuka, ustade i zari ga Mesali u stomak. Kad ga trže, pljusnu krv.
Mesala je stajao, dlanovima pokušavao da zadrži rasuta creva, još ne verujući šta mu se dešava; krupne oči izbuljiše se kao u vepra koga su upravo proboli kopljem. Onda klonu na kolena.
Konstantin na to krenu da kruži oko njega, ćutke, s krvavim mačem u ruci. Zatim mu priđe, zgrabi ga za kosu, sečivo prisloni na vrat, pa mu jednim odsečnim trzajem prereza grlo. Robovlasnik tada podiže ruke sa stomaka, da prstima zgrabi nevidljive niti bola, ali mu se šake dohvatiše samo vodoskoka krvi koja je kuljala iz vrata.
Konstantin tad odstupi za korak, pa ga tresnu nogom. Ovaj se skljoka na zemlju, mrtav.
Konstantin je odstajao nad lešom, bez reči, u desnici jednako čvrsto stežući okrvavljeni mač. Bela toga sada je bila sva isprskana krvlju.
„Njegovi ljudi?“, upita.
„Pohvatali smo ih, cezare“, izvesti Helvije.
„Pobijte ih.“
„Sve?“, bio je iznenađen tribun.
„Sve do jednog.“
Konstantin baci gladijus na zemlju.
„I spalite ovo mesto, do temelja!“
Priđe Lidiji i podiže je u naručje. Zatim krenu napolje, ali zastade na stepeništu s kog je pucao pogled na luku i ljude koji su po njoj mileli, kao mravi.
I podiže pogled ka nebu:
„Ti…“, glas mu je drhtao, „Ti si Bog moje majke. I Bog mnogih drugih poput nje. Primi ovu bezgrešnu dušu u svoje odaje. Pokaži mi put. Daj mi znak… bilo kakav.“
Zaćuta za tren, a onda izjavi:
„I obećavam ti da ćeš postati i moj Bog.“
Iza njega, vatra je lagano počinjala da guta pijacu robova.
(Odlomak iz romana „Znamenje anđela“, Laguna, 2013)
Copyright © Dejan Stojiljković, 2023.
