parallax background

Uzalud je budim

28.04.2020
Zaslepljen suncem
21.04.2020
Kosovski Juda – ili o izdaji koja se nije desila
05.05.2020

Da je danas živ, Branko Miljković, princ pesnika, napunio bi krajem januara tačno osamdeset godina. Ipak, njegova životna priča, čiji kraj je predvideo u svojoj poeziji, završila se na periferiji Zagreba, u 27. godini. Navodno samoubistvo, u stvari, najverovatnije fingirano, nikad razjašnjeno, označilo je kraj jednog mladog života i tek započete književne karijere. Ali ostala je poezija. Koju će svi pisati. Kako je, opet, proročki, rekao Miljković.

Jedna od njegovih najpoznatijih pesama, „Uzalud je budim“, tumačena je decenijama od strane književnih teoretičara, kritičara, pa i samih pesnika, ali njen smisao je nekako izmivao svima koji su pokušali da proniknu kroz stihove pisane kao da su neka čudesna šifra.

A iza pesme, postoji jedna priča, niška, ratna, tragična.

Naime, u Brankovom komšiluku, te nesrećne 1944. godine kada su rušilačke bombarderske eskadrile naših „saveznika“ zasipale bombama grad na Nišavi, živela je devojka po imenu Ruža. Kažu da je bila neviđena lepotica. Branko je tada imao deset godina i stalno je viđao Ružu a verovatno i bio zaljubljen u nju, baš kao i većina dečaka iz ulice. Došao je i taj sudbonosni Uskrs 1944. i do tada najrazornije bombardovanje Niša. Bombe su padale čak i na Sabornu crkvu, jedna je pogodila oltar, ali nije eksplodirala. Božije čudo. Ali ne i za lepoticu Ružu, koja je u jednom od bombardovanja bila teško ranjena i završila u komi.

Tih dana, Nišlije su svakodnevno ponavljale jedno te isto pitanje:

„Je li se probudila Ruža?“

Ovo pitanje, kao mantra ili stih urezalo se u um i dušu desetogodišnjeg Branka.

Ruža se nikad nije probudila. A on je nekoliko godina kasnije napisao pesmu posvećenu njoj. „Uzalud je budim“ biće naslov njegove prve zbirke pesama koja će mu doneti slavu i neprijatelje, podjednako. Bežeći od zla koje je tumačio kroz svoje stihove, put će ga odvesti do Ksaverske šume u predrgrađu Zagreba.

Ni do dana današnjeg nije razjašnjeno da li je Branka te mračne februarske noći ubila prejaka reč ili neko drugi.

Ali pesma traje i kada se plamen života ugasi.

„Uzalud je budim“ je jedna od najlepših ljubavnih pesama ispevanih na srpskom jeziku. I mnogi su u svet poezije ušli upravo preko nje.

Tako su Branko i lepotica Ruža ušli u večnost.

I malo ko zna šta stoji iza Brankovih stihova, kakva jednostavna, ali tragična ljudska priča.

Baš kao i Ruža, napustivši ovaj svet, Branko se probudio u nekom boljem, usnuo je da se nikad ne vrati.

I bio je u pravu.

Ljudi ne umiru,

Samo se probude iz ovog života, kao iz predugog košmara.

 

Copyright © 2014, Dejan Stojiljković
(fotografije dobijene ljubaznošću Istorijskog arhiva Niš)