parallax background

Ватра и лед

Posebno, ćirilično izdanje romana “Dukat za lađara” sa poklon pričom
05.03.2021
Vojinstvo u doba rasapa
22.03.2021

Васкрсије је осећао како му шаке горе.

Чинило му се да руком додирује адски пламен, и како му се прсти просто лепе за њега, и растачу. Около је царевао мрак, и само је шкрто модро светло падало на зидове ове дубоко укопане тамнице.

Свештеник у његовом селу причао је да тако изгледа пакао. Велика рупа, дубоко у земљи, у којој гори вечна ватра.

Али то што је Васкрсије додиривао није била ватра.

Био је то лед.

Ову ледару понад двора у Приштини сазидао је још господарев отац Бранко.

Господарев родитељ имао је ромејску титулу. И Васкрсије је увек ломио језик када је покушавао да је изговори.

Севастократор.

Био је строг. Баш као и његов син.

Али је био праведан, баш као што је и господар Вук Бранковић праведан. Јер правда не може постојати без чврстине и снаге, она је попут старог храста: не може да обори ни гром, ни ветар, већ само време, мислио је господарев ледар док је висио у мраку и зурио у бело стење по зидовима ледаре. Ни правда не може да се сруши и поништи, и она се, попут старог дрвета или остарелог човека, напросто угаси, ископни, као грумен леда кад га ставиш на длан. А то значи само једно: и она је несавршена и краткога века, баш као и све на овоме свету што је људском руком и вољом створено.

Васкрсије осети како му се канап за који је везан стеже око груди – да није грубе кошуље од кострети, урезао би му се и у месо. Зато одлучи да пожури. Прислони дрвено ведро на зид ледаре, уздахну дубоко, скупи преосталу снагу и стаде да тешким чекићем бије по леду. Као ковач по наковњу. Уместо искри, у кофу су падале оштре крхотине леда. Када ју је скоро напунио, он задену чекић о кожни ремен око паса и двапут тргну коноп.

Брзо су га извукли.

 

Један од слугу са двора узео је кофу са ледом, покрио је белом крпом а онда додао другом, који ју је однео до воловске запреге, углавио у сено, па онда покрио медвеђим и вучјим кожама. Запрега је затим кренула стрмим путем надоле, ка граду који се видео у долини.

Васкрсије је трљао шаке и прсте који су бридели од хладне ватре.

„Јеси ли добро, Васкрсије?“, упита га властелин који је стајао иза њега, до ледаре која је подсећала на бунар.

Он се окрену и понизно климну главом.

„Јесам, господару.“

„Прсти ти горе?“

„Навикао сам. Добро нису потпуно изгорели откад радим овај посао…“

„Колико?“

„Шта?“

„Колико га дуго радиш?“

„Биће ове јесени… десет година.“

„Толико дуго си господарев ледар? Не досади ли ти некад?“

„Мени? Не. Неко кује мачеве, неко одгаја коње и псе, неко пече хлеб… Васкрсије, ето… добавља лед. И кажу – добар је у томе.“

„Јеси… Јеси добар, Васкрсије. Ево…“, млади господар подиже мешину са вином и пружи му. „Ово ће ти одледити прсте.“

Васкрсије је оклевао. И тако, у недоумици, зурио у продорне плаве очи младог човека који је стајао пред њим. Био је то Андрија, Вуков братанац. Васкрсије је познавао његовог оца, и оца његовог оца. Познавао је и Андрију док је овај још био слинавац. Тај слинавац је затим израстао у несташног дечака, онда у младог господара, на крају – у витеза, једну од првих узданица господара Вука.

Такав је био поредак ствари. И важио је подједнако и за племиће и за себре. Васкрсијев деда био је тежак, отац је већи део живота провео по стајама и коњушарницама, а он ће, јамачно, свој окончати у овој рупи у земљи испуњеној ледом. Сеоски поп казивао је да тако мора да буде. Да се људи рађају да испуне своје послање на овом свету, а да их награда чека на оном другом. Васкрсију је рекао да ће, када се престави Господу, постати анђео.

Није могао себе да замисли као таквог. Али овог младог човека кратке кестењасте косе и плавих очију, што је стајао пред њим и нудио му да потегне мало вина из мешине… Њега већ јесте.

И то је ваљда поредак ствари?

Благодати оног света, баш као и овог, предодређене су за племство и господу. Зато ваљда и зидају задужбине, попут кнеза Лазара. Зато ваљда и штите свој народ, попут господара Вука Бранковића. Зато се ваљда и боре против азијатских хорди што проваљују границу, попут младог Андрије који је пре годину дана, у једном обрачуну с акинџијама, изгубио два прста на десној руци. Само да би научио како може ваљано и без муке да Агарене убија и левом.

Васкрсије захвално прихвати мешину и добро потегну из ње.

Са сваким гутљајем враћали су му се снага и живот у тело, на крају и прсти постадоше топли када кроз њих проструја крв.

Живот је као вино…, помисли господарев ледар. Тече у теби док га има. На крају, кад га више нема… остане празно тело… Као празна бачва.

Васкрсије пружи мешину господару, овај прихвати, па и он потегну.

Док је брисао усне, рече:

„Хоћеш ли до краја овако? У рупу, у земљу, па по лед?“

„Зависи шта сматраш крајем, господару.“

„Знаш на шта мислим.“

Андрија му опет понуди мешину.

Васкрсије је сада прими без оклевања.

 

„Ако ми је тако суђено…“, рече себар између два гутљаја. „Нека тако и буде. Ватра или лед… Челик или камен… Свеједно је.“

„Лако је вама себрима.“

„Зашто тако мислиш, господару?“

„Твој живот је једноставан. Једино о чему мислиш је тај лед. И ова рупа у земљи. Са том мишљу ти устајеш сваког јутра, са том мишљу увече идеш на починак. То је твоје, себарско.“

„А шта је твоје, господарско? Господару?“

„Моје је, добри мој Васкрсије, да ти омогућим те две мисли. Ону јутарњу и ону вечерњу.“

„Није то лак посао, господару.“

„А на који посао мислиш? Мој или твој?“

„Мој посао је да ми руке бриде од леда… А твој да ти бриде од рукохвата мача. Шта је теже?“

Андрија се насмеја.

„Ништа на овом свету није лако, изгледа… Ни ратнику на добром коњу, ни себру што вади лед из земље.“

Васкрсије му врати мешину са вином и насмеши се простодушно.

„Ето, да се ти и ја око нечега сложимо, синко.“

 

(Одломак из приповетке „Друга Троја“, ускоро у издању Лагуне, као део посебног, ћириличног издања романа „Дуката за Лађара“)
Ilustracije: Nenad Cvitičanin

Copyright © Дејан Стојиљковић, 2021.