Na staklenom portalu iznad ulaza je pisalo „Mali raj“.
Ispod je stajalo: „radnja za ugostiteljske i građevinske usluge“.
A malo niže: „vlasnik – Siniša Veljković“.
Bio sam, dakle, na pravom mestu.
Ušao sam unutra i miris motanog duvana, užeglog piva i roštilja me je zapahnuo poput drevnog prokletstva. Lokal je bio neka vrsta vremenske kapsule iz koje se ulazilo direktno u neki samotni novembar 1982. godine…. Idemo na 1983.
Zidovi uz čiju vertikalu puzi žuta lamperija, veštačko cveće u prozorima, muškatle uglavnom, u pročelju slika Josipa Broza Tita a odmah do nje – uramljeni portret Draže Mihailovića. Sa zidova vise zastavice „Radničkog“ i „Jastrepca“, pored šanka – Dragan Stojković Piksi, poster u prirodnoj veličini.
Za tim istim šankom stoji ostariji tip u beloj majici, kariranim pantalonama i jeftinim plastičnim papučama.
Moja novinarska intuicija mi je odmah došapnula da se radi o vlasniku birtije.
Prišao sam mu i stao kraj šanka. Nije obraćao pažnju na mene jer je grubim, od duvana požutelim prstima, brojao zamašćene i pohabane novčanice. Tesla je preklapao Njegoša, a njega Vuk Karadžić i poneki Đorđe Vajfert.
„Izvinite…“, izustio sam.
„Ćut’!“, reče on. „Oću se zabrojim.“
Stajali smo tako, dok je on brojao novac a ja pogledom prelazio preko stolova za kojim su sedeli gosti, pijanaci zgužvanih lica i po neki klinac sa čudnim sjajem u ovima i tetovažom svetog Save.
Kad je završio sa brojanjem, gazda je smotao svežanj sa parama u zadnji džep pantalona, potcenjivački me odmerio, od lakovanih cipela do čvora kravate, i upitao me:
„Koji si sad pa ti, prijatelju?“
„Ja sam novinar. Pišem za poznati beogradski mesečnik koji se bavi paranormalnim fenomenima.“
„O, Begrađanin? Od šta kažeš da pišete u tu vašu novinu?“
„O paranormalnim fenomenima.“
„Ajde? Pa, evo ti odma’ jedan tamo…“, gazda pokaza na pijanduru u uglu. „On ti je paranormalan za sve pare. Može popije tri kila stomakliju, da izede teglu feferoni i da mu ne bude ništa.“
„Ovaj… Mi ne pišemo o takvim fenomenima.“
„Je l’? Pa od šta pišete?“
„O posednutim kućama, nadnaravnim bićima, paralelnim dimenzijama, večnom životu…“
„Pa si doš’o u moju kafanu da sve to nađeš?“
„Ne… ja u stvari tražim…“, posegnuo sam u džep za beležnicom, otvorio je i pročitao ime i prezime koje sam zapisao. „Stavru Jovanovića?“
„Aaaa… Misliš na Stavru Lažova?“
„Znate ga?“
„Zna ga ceo Niš. Dobar je on dečko… pošten… iskren.“
„Iskren?“
„Da.“
„Zar ga malopre niste nazvali lažovom?“
„Ja?“
„Pa rekoste da ga zovu Stavra Lažov.“
„A, to? To mu nadimak. K’o što mene zovu Siki Kučkar. Ili k’o što ovog debelog tamo zovu Miki Svinja. Evo, sedi ovamo do bubnjaru… Scepi neku grejanu, sad’ će Stavra. Obično u ovo vreme dolazi da popunjava tiketi za kladionicu.“
Grejana rakija uopšte nije bila loša, i dok sam je ispijao, Kučkar mi je dao instrukcije kako da bubnjaru ložim cepankama koje su bile poređane do nje, i to onim što su bile bliže peći, jer su se dobro rasušile. Još uvek sam sebi nisam mogao da objasnim šta u stvari tražim na ovom nadrealnom mestu i kuda će me odvesti priča koju mislim da istražim. Ali ja sam ipak radio za „Svevideće oko“ najtiražniji časopis za granična područja nauke i religije na Balkanu i novinarski instikt koji sam razvijao kroz turbulentnte godine bavljena ovim poslom me nikad nije izdao. Kao Dilana Doga šesto i po čulo ili Banović Strahinju verna ljuba. Dobro, briši Strahinjića bana.
Nakon sat i frtalj, tri grejane i pet cepanki, pojavio se i Stavra.
Bio je to tip kome nije bilo lako odrediti starost, mogao je da ima četrdeset ili pedeset ili sto šezdeset, bio je prosed, bio je proćelav, nosio je onu „bajpas“ frizuru koju je proslavio Tozovac, obučen u staru kožnu jaknu i izlizane farmerke sa buvljaka nije ulivao neko poverenje, naročito sad kad sam saznao po kakvom nadimku je poznat u kraju. Kučkar mu je pokazao na mene i ovaj je prišao do mog stola.
„Vi ste iz Svevidećeg oka?“
„Da. Na vas me je upitio vaš prijatelj… Stanko.“
„Ćora? Bili smo zajedno u vojsku. Kako je on? Nisam ga vid’o dvaje’s godine. Još od kad je otkršio glavu za Beograd.“
„Dobro je. Samo slabo vidi.“
„Ma nije vid’o ni tad… Zato su ga uzeli za nišandžiju. Mogu da sednem?“
„Naravno, naravno… Samo izvolite.“
Spustio se na stolicu nasrpam mene i na sto stavio paklu Drine bez filtera i kladioničarski bilten. Huknuo je u šake i okrenuo se prema Kučkaru koji je bio za šankom.
„Siki! Siki, be! Nešto ti ‘ladno u kafanu.“
„Pa ložite, pička vam materina. Te ti je bubnjara, te ti gi cepanke… Pa ubacuj.“
„Daj i nešto da se zagrejem iznuta, turim te na džordana.“
„Evo, sa’ će, nataknem te na kalabaster.“
Nakon ove ljubazne konverzacije sa kafedžijom, Stavra se okrenuo ka meni.
„Čitam ja Svevideće oko svaki broj. Naročito mi se dopao onaj tekst za Zaplanjskog jetija. A tek ono za kravu s tri glave… gde beše to bilo?“
„U Somboru.“
„Jeste… To ti je sigurno od onaj osiromašeni plutonijum. Ozračili nas Amerikanci sve! Ima pocrkamo k’o bubašvabe.“
„Uranijum.“
„Šta?“
„Osiromašeni uranijum.“
„Pa to sam i rek’o.“
„Da mi pređemo na stvar, gospodine Jovanoviću…“
„Mani me s tej formalnosti. Zovi me Stavra.“
„U redu. Stavro…“
Napravio sam značajnu pauzu, da on pripali cigaretu, Kučkar mu servira piće a ja u jednoj rečenici postavim pravo pitanje.
„Šta možete da mi kažete o vampiru iz Rakove bare?“
To je bila stara priča. I, da budem iskren, prilično raubovana. Kao stari tristać. Priče o vampirima u Srba su u poslednjih par decenija postale opšte mesto. Još od kad je Petar Blagojević priklao par austrougarskih carinika da bi im ukrao čizme a Sava Savanović rešio da ustane iz groba i jaše mlade čobanice, svaki kraj u Srbiji je imao svoju vampirsku legendu i svog lokalnog, autohtonog vampira. Onda je Kadijević snimio „Leptiricu“, a Čalić kultni klasik „Vampiri su među nama“ pa je onda neko provalio da je „vampir“ jedina srpska reč poznata u svetu, i tako je krenulo…
Ako ti pritreba nešto aktuelno, a istovremeno tradicionalno, onda su tu srpski vampiri, ne možeš da pogrešiš. Oni su, s jedne strane, deo naše istorije i foklora, a s druge – naša veza sa svetom. Zvuči šizofreno, ali je apsolutno u skladu sa karakterom Srba kao naroda.
Ipak, moj vampir je bio nešto specifično.
Rakova bara je bilo mesto koje se nalazilo u Homolju, na nekih petnaestak kilometara od Kučeva, većinu stanovnika čine Vlasi a nedaleko od mesta su i neistražene pećine i neki stari rimski rudnici za koje meštani pričaju da su ukleti i da u svojim oknima kriju ko zna šta. Dakle, bila je to dobitna kombinacija i prava priča za „Svevideće oko“. Vampiri, Homolje, pećine, stari Rim, drevno prokletstvo… Sve pravi sastojci za jedan uspešan senzacionalistički tekst koji se, baš kao što svetla novinarska tradicija nalaže kad je takva vrsta novinarstva u pitanju, ne temelji ni na jednoj jedinoj činjenici.
Osećao sam skoro kao moji kolege koji rade u dnevnom listu koji finansira partija na vlasti.
S tim što su karakondžule o kojima ja pišem bile plod narodne mašte, dok su ove o kojima su oni svaki dan izveštavali bile plod negativne selekcije i zaokruživanja pogrešnog kanidadata na glasačkom listiću.
Iz Niša smo krenuli na put Stavrinim autom jer je on tvrdio da moja „pederska“ kola ne mogu da izdrže planinske puteve, staze i bogaze uz koje namerava da se veremo. Pristao sam jer, iskreno, put do senzacionalističkog teksta o izmišljenim vampirima nikad nije bio jednostavan. Ali je, za utehu, honorar za takve stvari uvek bio zamašan. U ovom slučaju, više nego ikad, naročito kada je moj urednik čuo kako meštani Rakove bare zovu svog lokalnog vampira.
„Čika Giša.“
„Molim?“
„Čika Giša.“, ponovio je Stavra. „Vampir se zove Čika Giša.“
„Znači stvarno ga tako zovu? Ja sam mislio da je neka zajebancija… Zar nisu mogli da smisle neko ubedljivije, strašnije ime?“
„Kako to misliš?“, moj sagovornik je još sinoć, posle druge stomaklije, prestao da mi persira.
„Pa recimo… Da se zove Arsenije ili Aksentije ili Strahinja… Čika Giša? To je isto kao kad bi vukodlaku nadenuo ime Cvetko.“
„Ama… Nisu ga oni krstili. On je bio Giša i pre nego što je postao vampir.“
„Kako to misliš?“
„Pa lepo… Čovek se zvao Dragiša. I imao nadimak Drakula.“
„Dragiša Drakula?“
„Jašta… Nisi čuo? Ima takva pesma od Rokeri s Moravu.“
„Nisam… Nažalost… Ili na sreću.“
„E, i taj Dragiša…“
„Pazi, puna linija.“
„Pazim, pazim… Taj Dragiša pravio lom po selo i okolinu. Znaš na šta mislim?“
„Ne znam.“
„Bio švaler, jebote! Jebao šta stig’o. Mlado, staro, lepo, ružno… Nije mnogo birao. Ma isto k’o u pesmu od Rokeri… Eve, sad ću ti pustim.“
Stavra ubaci prastaru audio-kasetu u kasetofon i sa zvučnika zacvile refren.
Dragiša nije vampir pravi,
Žene baš vole da i’ davi,
I znajte, ako niste znali,
Da se ni jedna na njeg’ ne žali…
„Dobro. I šta je bilo s Dragišom?“
„Strefila ga srčka dok je taslačio neku konobaricu u svog pežola. Imao lepog pežola, očuvanog, nabavio mu taman i zimske gume kad…“
„Ama, zajebi to, šta je bilo s Dragišom?“
„Ništa. Umro. Infrakt. Sa’ranili ga na seosko groblje. Bila lepa sa’rana, iš’o ja… Ispratili ga s trubači. Bio i Mirko Kodić, svirao mu na ramuniku Svilen konac dok su ga spuštali u raku. Znaš, nji’ dvojica mnogo lepo drugovali… Mirko mu i prodao tog pežola u koji je pandrknuo. Mnooogo lepa sa’rana bila, jedino što ovčetina bila malo neslana…“
„I šta je bilo posle toga?“
„Kako šta? Pa povampirio se.“
„A odakle ti to znaš?“
„Kako da ne znam? Viđali ga. Najviše po šumu, gore, na planinu Vis, blizu izvor…“
„Je li to nedaleko od tih rimskih rudnika?“
„Jeste.“
„Odlično. Idemo pravo tamo.“
„Tamo? A, neeeeee… Idemo mi prvo kod moga bata Pljaku u njegovu kafanu u Kučevo, da popijemo nešto i zamezimo, pa ćemo onda, kad omrkne, pravo u Rakovu baru da ti nađemo toga Čika Gišu. Ono, ako ćemo pošteno… Gde se vampiri traže preko dan?“
Kučevo je bilo jedno fino malo mesto.
Čist planinski vazduh, netaknuta priroda, na čak 700 metara nadmorske visine, neki ga nazivaju „Srcem Homolja“ a čuo sam čak, da po poslednjem popisu, u Kučevu još uvek živi sedam Jugoslovena. Ovde je rođen legendarni pevač Đorđe Marjanović a u obližnjem selu Neresnici veliki pesnik Stevan Raičković.
Dok smo ulazilu u kafanu „Kod tri sifona“ koja se nalazila u centru Kučeva, Stavra me je već uveliko davio pričom o njenom vlasniku, njegovom bratu od strica koga su zvali Pljaka i zbog koga je i često navraćao u ovo mesto i Homoljski kralj uopšte. Bata Pljaka je, navodno, bio „genije za biznis“ i nekada je bio direktor u Prokuplju gde je jednu državnu firmu doveo do stečaja. Ipak, urpkos tome, Pljaka je iz cele priče izašao kao veoma bogat čovek, iako je ga je to koštalo dve godine robije za vreme koje nikom, ni inspektorima, ni tužiocu, ni braći zatvorenicima, nije odao tačnu lokaciju fabričkog sefa koji je volšebno nestao dan pre nego što je u firmu ušao stečajni upravnik. Nakon što je pušten iz zatvora prevremeno, zbog dobrog vladanja i činjenice da mu je upravnik bio rođak a sudija deveričić, Pljaka je shvatio da je bolje da se pritaji u nekom malom mestu, daleko od buke i besa moderne civilizacije i radoznalih pripadnika policije, pa je, eto, otvorio kafanu u kojoj smo se obreli tog prohladnog novembarskog podneva.
Moja novinarska intuicija mi je govorila da notiram činjenicu da je Bata Pljaka eskpert za ekonomiju i da ga jednog dana iskoristim kao stručnog konsultanta kada budem pisao neki tekst o pljačkaškoj privatizaciji i tajkunima.
Bata Pljaka je bio prijatan, sredovečni tip, težak nekih 150 kila, zarumenjenih obraza i širokog osmeha. Stavra mi je rekao da je nekada bio maneken u Italiji u šta mu nisam poverovao ali sam negde u svom mozgu to notirao kao osnovu za neku lepu istinitu priču za „Svevideće oko“:
NEKADA JE BIO MANEKEN SVETSKOG GLASA,
POGLEDAJTE NA ŠTA SAD LIČI.
Jeste naslov na prvu, ali uvek pali.
„Ne valja vam, rabota, da vi ja kažem…“, vajkao se Pljaka dok je pravio špricer uz pomoć antičkog staklenog sifona.
„Zašto?“, upitah dok sam prihvatao čašu sa špricerom.
„Ima svašta gore po planinu, razne karakondžule i omaje…“
„A vampir?“
„Dragiša? A, ne jebe on više, samo kolje.“
„Samo… kolje?“
„Aha… i to odistinki… Šta ja znam, možda mu se, kao vampiru, više ne diza? Eto, onomad braća Mileusnić pošla u branište po drva. I niko ih više nije video.“
„Ma, daj, Pljako…“, protivio se Stavra. „Bilo u novine. Našla gi gorska služba. Napili se, pa strovalili traktor u jarak.“
„Ja sam novine prestao da čitam još pre trije’s godine kad u Politiku na naslovnu stranu izašle šes’naes’ slike od Slobu a televizor sam izbacio odavno iz kuću da ne gledam ona političarska govna po Dnevnik… Al’ mogu sa sigurnos’ da vi rečem… Tamo vi može izede mrak.“
„Kakav mrak?“, upitao sam.
„Pa jesi ti čuo šta je Aca Seltik iz Ortodoksni Kelti rek’o za Homolje?“
Bio sam iznenađan što Pljaka uopšte zna ko je Aca Kelt i to nisam mogao da sakrijem.
„Šta je rekao?“
„Ko nije noću šetao po Homolje taj ne zna šta je mrak.“
„Jeste… jeste…“, potvrđivao je ove reči Stavra i ždrao prasetinu.
Ova priča o mraku i noćnim bićima golicala mi je maštu. Toliko da sam u beležnicu zapisao nekoliko eventualnih tema za priču, kako su stvari krenule, govorila mi je moja novinarska intuicija – na kraju ću pisati feljton.
Nakon toga smo bili primorani da slušamo Pljakine priče gde je u jednom trenutku tvrdio da čuveni harmonikaš Mirko Kodić u stvari nije ljudsko biće već – vanzemaljac.
„Pa jesi ga vid’o? Jesi vid’o oni njegovi dugački prsti? Pa to ne mož’ d’ ima normalan čovek!“
„Šta hoćete da kažete?“, bio sam radoznao. „Da Mirko Kodić nema ljudsku fizionomiju?“
„Fizio… Ne poznavam tu ženu. Al’ on da nije s ovu planetu – nije.“
„Imate li još neki dokaz?“
„Kako da nemamo?“, odgovorio je gotovo uvređeno i napravio mi novi špricer. „Bio ja jednom na vašar u Negotin… držao sam šatru i neki žutokljunac izazove Mirka na duel.“
„Duel?“
„Tako je. Nadsviravanje s ‘armonike. I krene Kodić sa Strela kolo, pa sa Rafal kolo, kad je stig’o do Vlaški skok, ovaj mali već ispao iz ritam, bije akordaciju… Svi mu se smejaše…“
Notirao sam negde u mozgu ovo kao dobru osnovu za tekst.
Već mi je bio u glavi naslov:
VLAŠKI SKOK:
MIRKO KODIĆ DOŠAO SA SIRIJUSA NA ZEMLJU
I ŠIRI PORUKE VANZEMALJACA KROZ HARMONIKAŠKA KOLA.
Pljaka nije prestao da pravi one male špricere i samo mi je dodavao čaše, kao da radi na pokretnoj traci.
Moja novinarska intuicija mi je govorila da to neće da se završi na dobro.
U Rakovu baru smo krenuli tek kad se smračilo.
Stavra je vozio oprezno i sporo jer je put bio star a on načet onim špricerima. Ipak, bio je siguran vozač, što mi je davalo koliko-toliko spokoja da ćemo na naše odredište stići živi i u jednom komadu.
Usput smo stali dva puta.
Jednom da pišam, drugi put da povraćam.
A sreli smo i Žiku Promaju.
Nešto smo pričali, mlatarali rukama, grlili se i ushićeno uzvikivali „Brateeeeee!“, ali ne sećam se dalje. A verovatno ni on. Moja novinarska intuicija mi je govorila da je bio pijaniji od mene.
Rakova bara je bila upravo onakvo mesto kakvo sam priželjkivao da bude. Mračno, zapušteno, avetinjsko… poput Drakulinog sela. Prvo što sam uočio bili su redovi starih kuća koju su delovale kao da njima ne živi niko. Tu i tamo bi se na prozoru javilo slabašno svetlo i možda povijena figura, ulična rasveta nije radila, a u centru sela bio je veliki hrast pored koga je stajao rastinjem opleten stari, rashodovani traktor. To je bila upravo ona atmosfera koja mi je trebala. Rekao sam Stavri da stane kako bih uzeo par fotki a onda smo nastavili dalje.
Ka planini.
I našem vampiru.
Bila je skoro ponoć kada su Stavri stala kola nasred zemljanog planinskog puta. Prosto su se ugasila i to je delovalo prilično jezivo. Podsetilo me na one filmove o vanzemaljcima, prosto sam čekao da nas sa neba obasja snop svetla i zajedno sa kolima usisa u veliki leteći tanjir gde će na nama mali zeleni vršiti ekesperimente.
To se, naravno, nije desilo.
Umesto toga, Stavra je počeo da psuje kao pružni radnik i zabio glavu ispod haube razdrndanog automobila. U trenutku mi je bilo žao što ipak nismo išli mojim „pederskim“ kolima.
Ja sam sa zanimanjem promatrao mračnu šumu oko nas i razmišljao kako da u članku što ubedljivije opišem sav ovaj mrak koji nas je okruživao.
I tada se to desilo.
Strašni, životinjski krik rastegao se kroz hladnu homoljsku noć.
Ja sam se ukopao u mestu dok je Stavra, trgnuvši se, udario glavom u haubu.
Usledila je koja sekunda tišine a onda je usledio još jedan jauk, samo, činilo se, sa nekog bližeg mesta.
„Šta je, be, ovo?“, bio je zbunjen Stavra.
„Pa… valjda… vampir?“
„Ma, koji vampir? Nema ovde nikakvi vampiri!“
„Kako nema, sunce ti, poljubim?! Pa što smo onda dolazili?“
„A, be, prijatelju… Ti li si stvarno mislio da će u Rakovu baru nađeš vampira?“
„Očekivao sam…“
„Očekivao si? Pa, eve ti ga. Mada, pre bi se reklo da je u pitanje vuk ili neka druga živujka.“
Zverski jauk se opet razlegao kroz noć, nije bilo sumnje – neko ili nešto nam se približavalo.
Stavra je pokušavao da upali mašinu, ali iz motora je dopiralo samo nerazgovetno mumlanje.
„Lebe mekani!“, bio je u panici. „‘Oće ni izedu vuci ovde po ovu pripizdinu! Kakav bedan način da čovek omiriše čamovinu!“
Uspeo je nekako da upali farove i snop svetla obasjao je priliku na putu ispred nas.
„Dragiša…“, promrmljao je Stavra smrznut od straha.
„…Drakula.“, dodao sam ja.
eiz Rakove bare bio je, dakle, stvaran. Ni legenda, ni mit, ni izmišljotina dokonih seljana, već užasna kreatura obučena u crno, sa licem koje je više podsećalo na mrtvačku masku i zubima oštrim kao taštine zamerke.
Stajali smo kao ukopani i gledali u to grozno stvorenje. Imao sam utisak da će mi bešika popustiti. Moja novinarska intuicija mi je govorila da ćemo Stavra i ja završiti kao Čika Gišina večera.
A onda je vampir Giša napravio par koraka ka nama, zastao, malo nakrivio glavu, osmotrio užasnutog Stavru koji je paralizovan sedeo za volanom, i rekao:
„Stavro? Ti li si?“
Sedeli smo za stolom na kome je bio prljavi karirani stonjak i pepeljara na kojoj je pisalo „Uspomena iz Vrnjačke Banje.“ Crni plašt, maska i plastični vampirski zubi bili su ostavljeni odmah do nje. Kuća u kojoj smo bili nalazila se na periferiji Rakove bare i radilo se o trošnoj prizemlljuši zelene fasade koja se krunila i trulela, baš kao i sve u njoj, od polovnog nameštaja do dotrajale stolarije. Njen vlasnik nam je pristavljao kafu i ja sam sa zanimanjem zurio u goblene na zidu i stare crno-bele fotografije na kojima su bili neki nasmejani i davno mrtvi ljudi. Prastari televizor made in EI Niš nije radio, ali je sa tranzistora drndao Radio Beograd 1. Spiker je srao nešto o premijeru i njegovoj poseti Južnoj Osetiji.
Nakon što je skuvao kafu, naš domaćin nam je prineo i flašu rakije i čaše pa smo se kucnuli i zagrejali kosti smrznute malo od hladnoće malo od straha.
„Pa, dobro, Stavro, otkud ti ovde?“, upitao je suvonjavi tip, sede, proređene kose koji nam se, nakon što nas je na smrt isprepado gore, na planini Vis, predstavio kao Zdravko, vodoinstalater ovdašnji. Radilo se, u stvari, o starom Stvarinom drugaru, tipu po imenu i nadimku Zdravko Izelica i njegova priča bila je vrlo neobična. Ali moja novinarska intuicija mi je, dok sam sedeo za njegovim stolom, pio njegovu kafu i rakiju, govorila da to nije ona vrsta priče koju žele da čuju čitaoci „Svevidećeg oka“.
„Muka me naterala, moj Zdravko…“, lagao je Stavra k’o pas, opravdavajuči svoj nadimak.
„I tebi rekli za branište?“
„Kakvo branište?“
„Pa ovo moje… Gde ste me zatekli.“
„Jok, bre… Mi došli da vidimo vampira. Čiga Gišu.“
„Ma, kakav vampir… Nema to ovde.“
„Vidim da nema. Šta će ti onda ova maskarada? Podilkanio si pod stari dani?“
„Da jesam… bilo bi mi lakše. Ali i ja si imam svoju muku. Vidiš… nasledio sam ovu kuću od pokojnoga teču i sa njojze i golemu šumu gore, na Vis. Al’ ne lezi vraže, te gi lopovi i šumokradice. Mnogo smo pogan narod. Svaku drugu noć mi seču šumu. Iš’o sam i u miliciju i u opštinu al’ nji’ baš briga za kradovi i banditi… Kažu, moja šuma – moj problem. I ja tako rešim…“
„Da se povampiriš?“
„Tako nekako… Čuo sam te priče za pokojnog Dragišu, a naš narod… kao što znaš… mlogo sujeveran i plaši se od alavužde i omaje… a od vampiri tek… U pičku materinu! I tako ti ja odem u varoš, kupim u radnju od polovnu robu ovaj plašt, u dečju prodavnicu ovuj masku… a zubi sam uzeo od bratanca, njemu postali preveliki.“
„I kreneš da plašiš lopovi?“
„Jeste. Da vidiš samo kako su begali, nanu im razbojničku… Onomad jedni čak sleteli u jarak s traktor. I niki mi više ne seče šumu. Plaše se da gi ne izede Čika Giša.“
„E, jesi genije…“
I tako krenuše Stavra i nesuđeni vampir Zdravko da evociraju uspomene iz rane mladosti i prozne starosti a moja novinarska intuicija stade da mi govori da sam u problemu, što sam, na kraju i saopštio mom vodiču kroz ukleto Homolje.
„Vidi, Stavro… Ja ne smem u Beograd bez priče. Ima urednik da mi napuni bulju šimikama.“
Stvara je srknuo malo kafe, pa malo rakije, malo se namrštio, začkiljio onim vodenjavim očima i rekao:
„Ne, brini, imam ja jednu ideju…“
Ispred mene je, poput nekog svetionika, stajala flaša Glenliveta.
Pored nje je bila kibla sa ledom.
Čovek s druge strane stola bio je potpuno sed, sa izrazitim orlovskim nosem i licem koje je odavalo ogromno životno iskustvo i suptilnost genija. Bio je obučen u savršeno mat-sivo Armanijevo odelo i na njegovim neobično dugim prstima blistalo je zlatno prstenje. Po zidovima lepo uređene dnevne sobe bilo su rasute sve same zlatne ploče i posteri. Na njima je bio naočiti, visoki harmonikaš i na svima odreda je pisalo velikim slovima MIRKO KODIĆ.
Spustio sam diktafon na sto ispred svog domaćina i uključio ga.
Kratko sam se nakašljao, a onda postavio prvo pitanje:
„Gospodine Kodiću, jeste li vi vanzemaljac?“
Mirko Kodić je eksirao svoj viski, odložio čašu u stranu jednim galantnim, šmekerskim pokretom, protrljao Roleks koji mu je bio na zglavku leve ruke, malo se zamislio, a onda rekao:
„Pa vidi, burazeru, za sebe nisam siguran… Ali Tozovac definitivno jeste!“
Niš, februar-mart 2017.
Priča je izvorno objavljena u tematskoj zbirci „Čuvari zlatnog runa – zbirka priča Homolja i Zvižda“ (Centar za kulturu „Veljko Dugošević“, 2017)
Copyright©Dejan Stojiljković, 2022.