parallax background

Vojinstvo u doba rasapa

22.03.2021
Ватра и лед
08.03.2021
(NE)mirne godine
26.03.2021

Reč “rasap” je veoma stara i danas se ne koristi.

Njeno izvorno značenje je rasipanje, raskol, raspad…

Možda upravo ovaj arhaizam najbolje označava ono što se desilo nakon smrti cara Dušana i kraja sna o velikoj srpskoj državi.

Rasap je, naravno, započeo međ srpskim plemstvom. Svako ko je imao malo gospodskog porekla i malo imetka, sa još malo dodatne ambicije video je sebe na tronu obogaljene srpske države. Dušan je umro iznenada, na vrhuncu vladarske i životne moći, neki kažu da je otrovan, ali ni posle toliko vekova zagonetka njegove smrti nije odgonetnuta. Ostaci njegovog zemnog tela danas počivaju u kripti u crkvi Svetog Marka u Beogradu, a ostaci njegovog carstva danas su rasuti u nekoliko balkanskih država, ili bolje rečeno – državica.

Iako je iza sebe ostavio naslednika, cara Uroša, Dušan Silni nije osigurao srećne dane svom velikom carstvu. Još se nije bio ni ohladio a alava vlastela je krenula da kuje zaveru kako zbaciti Uroša sa trona. U međuvremenu, senka sa istoka se pomalja, u početku neprimetna, a onda, u godinama koje dolaze, sve tamnija, i sve veća, poput kakvog gradonosnog oblaka. Umesto da se spremaju da dočekaju Osmanlije i odbrane carstvo čijeg trona su toliko željni, srpski velikaši se okreću protiv sebe. Uslediće građanski rat koji će trajati godinama i čija jedina stanka će biti veliki srpski poraz nadomak Černomena, pored reke Marice, koji će staviti tačku na dve stvari: moćnu dinastiju Mrnjavčevića i budućnost srpskog carstva.

Vojnici koji su se borili na Marici ista su ona narodna vojska koja se ranije borila pod Dušanom i njegovim precima. Obični sebri naoružani sekirama, kukama i motikama, što su umirali od sepse i pod konjskim kopitima. Njih je vlasti željna vlastela koristila i u međusobnim obračunima. Tako je srednjevekovni srpski vojnik-pešadinac ratovao danas za jednog gospodara protiv drugog, a onda sutra jovo-nanovo, za drugog gospodara protiv trećeg, sve dok u toj igri plemićke sujete i ambicije ne bi dao i svoju jedinu pravu imovinu – goli život.

Učestvovao je taj vojnik u opsadi Užica, i u odbrani Pirota i Niša, i u bici na Pločniku, i kasnije, na Kosovu…

Uslovi pod kojima je ratovao, pa samim tim i živeo i umirao, nisu se mnogo razlikovali od onih pod kojim su to isto činili njegovi preci.

Moćni oblasni gospodari su se trudili da osavremene svoju vojsku, ali ne toliko u segmentu baštiničke i pronijarske vojske, već pre svega kada je u pitanju udarna igla jedna srednjevekovne armije – a to su oklopnici. Oprema i naoružanje su se naručivali ili izrađivali u samoj Srbiji, vremenom su postajali kvalitetniji i bolji, a broj oklopnika je rastao, tako da je to ulivalo veru srpskim velikašima da mogu da se odupru najezdi sa istoka.

Međutim, rasap među gospodom srpskom je već uzeo maha i to je jednostavno bio nezaustavljiv proces.

U početku rata sa Turcima bilo je uspeha, pa je nakon pada Pirota i Niša, knez Lazar sa svojim vazalima uspeo da suzbije Turke kod mesta Pločnik u Toplici. Ali period mira je trajao kratko i došlo je do sudbonosnog sudara dve armije i dva vladara na Kosovu. Epilog znamo. Ono što je i danas nejasno jeste zašto se ta bitka kod Srba smatra izgubljenom , ipak ona je, u neku ruku, označila začetak i uzdizanje narodnog mita o savrešenom srpskom ratniku. I to ne samo onih koji su u bici učestvovali već i junaka “starijih vremena”, kako ih je nazvao Vuk Karadžić.

Za početak, tu su bili heroji i borci poput vojvode Momčila, vojnika u službi vizantijskog cara Andronika Trećeg Paleologa, koji je od cara dobio proniju negde u Rodopima, između Vizantije i Bugarske. Momčilo je ubrzo postao odmetnik i počeo da “četuje i da mnogo zla nanosi”, toliko da je napravio smrtne neprijatelje i od Bugara i od Vizantinaca.

Progonjen, odlučio je da pobegne u Srbiju, kod kralja Stefana Dušana.

Upravo je Momčilo prototip srpskog epskog heroja koji je istovremeno i plemić i razbojnik. Pa ga tako Vizantinci opisuju kao nekog ko je bio “naročito uvežban u razbojništvu i otimačini” dok ga srpska narodna pesma, koja je, dakako, nastala mnogo kasnije, opisuje malčice drugačije:

 

Al da vidiš čuda velikoga,

što Momčilu bilo do koljena,

Vukašinu po zemlji se vuče;

što Momčilu taman kalpak bio,

Vukašinu na ramena pada;

što Momčilu taman čizma bila,

tu Vukašin obje noge meće;

što Momčilu zlatan prsten bio,

tu Vukašin tri prsta zavlači;

što Momčilu taman sablja bila

Vukašinu s aršin zemljom vuče…

 

Ovaj opis, sav u preterivanjima i superlativima, sem što ima za cilj da istakne Momčila kao pravo čudo od čoveka (čije telo, uz sve to, vidi se iz priloženog, nema normalne ljudske proporcije) ima i nameru da unizi Vukašina, koji je, kako je u to narodni pesnik tada verovao, ubio cara Uroša. Pa tako on, pored Momčila, izgleda kao Liliputanac.

I eto, slika o idealnom srpskom ratniku je stvorena.

Ostali naodni pesnici su u vekovima koji će doći samo sledili ovaj primer. Tako je Miloš Obilić neka vrsta srpskog Ahileja, dok je njegov odnos prema dvojici vernih drugova Ivanom Kosančićem i Milanom Toplicom, neka vrsta svetog bratstva. Legenda o Milošu kaže da mu je otac bio zmaj i da su ga podojile vile, da je još kao dete bio nadljudski snažan, te da je bilo predodređeno da baš on ubije Murata.

Kraljević Marko, tj. projekcija stvarnog istorijskog lika u mitsku ličnost koju je oblikovalo narodno predanje i pesma, odlazi još dalje, što je normalno, jer je ciklus pesama o njemu rečit odraz prkosa jednog potlačenog naroda. Srbi, poraženi i poniženi, naročito nakod pada Smedereva i kraja despotovine, u ovom imaginarnom liku videli su ono što im je tada bilo najpotrebnije – nadu. Ostaje misterija kako je jedan neznatni velikaš, sin “careubice” Vukašina, turski vazal koji je poginuo u bici protiv hrišćana, boreći se na osmanlijskoj strani, postao najveći junak srpskih epskih pesama. U ličnosti istorijskog Marka (Mrnjavčevića, pošto je “kraljević” u stvari – titula) nema nikakvih naznaka da bi on mogao biti “taj” Marko. Ali u nekim krugovima domaćih istoričara se u poslednje vreme, doduše, dosta stidljivo, pojavljuju teorije da bi Marko iz narodnih pesama mogao biti upravo despot Stefan Lazarević i da su pesme o Stefanu Visokom u jednom trenutku “preimenovine” u pesme o Marku Kraljeviću.

Bilo kako bilo, u pomenutom ciklusu ostale su vrlo jasno naznačene osobine srpskog ratnika a one su: velika fizička snaga, rodoljublje, posvećenost ideji istine i slobode, izražena pobožnost i strah od Božje kazne, ktitorstvo i zadužbinarstvo, zaštitnički odnos prema slabima i ubogima, inat (kako sasvim novi momenat u karakteru Srba, koji je verovatno i ranije postojao ali nije dobio ime dok nisu došli Turci), određena doza ne baš hrišćanskog fatalizma i poštovanje predaka i starijih osoba, naročito roditelja (setimo se samo Markovog odnosa prema majci Jevrosimi), pa čak i diskretna nijansa naivnosti.

Uz sve ovo treba dodati jedan uvek kontradiktoran, ali ustaljeno surov odnos prema ženama. S obzirom da je, prema uvreženim shvatanjima u srednjem veku koje je forsirala crkva, žena bila izvor greha, njen položaj u odnosu na našeg junaka bez mane i straha gotovo uvek je bio oličen u nemoj potčinjenosti. Sem kad mu je majka ili sestra. A ponekad ni tad. Jedine žene kojih su se naši junaci plašili bile su vile. I to samo zato što su bile jače. Za više informacije o tome šta je sve jedna vila kadra videti pesmu “Marko Kraljević i vila” i kako se vojvoda Miloš proveo u njoj.

Tako dolazimo i do jedne od najlepših narodnih pesama ikad napisanih – “Banović Strahinja”.

Šta Strahinju (koji je, navodno, bio istorijski Đurađ Stracimirović Balšić) čini drugačijim od idealizovanih srpskih ratnika kao što su Marko, Miloš ili Momčilo?

To je upravo njegov odnos prema ženi.

On na tursku teritoriju ne kreće prevashodno iz osvete, što bi bilo logično za njegove “kolege”, već da bi iz kandži mrskog Vlah Alije spasao ženu koju voli.

Njegov osnovni motiv je ljubav.

Ali ne ljubav prema Bogu, ni ljubav prema rodnoj grudi i narodu… Kao što je to slučaj, opet, sa Milošem ili Markom.

Njegov motiv je ljubav prema ženi.

I to prema ženi koja će ga na kraju izdati.

Zato je Banović Strahinja pojam viteštva u Srba podigao na jedan viši nivo, jer se usudio da bude “grešan” i “svetogrdan”, ne samo zato što će zbog jedne žene krenuti u rat do istrebljenja, već što će toj “nevernoj ljubi” na kraju – ipak oprostiti.

Tu narodni pevač ističe duhovnu snagu iznad one proazaične – fizičke. Tu fizička snaga doživljava poraz od one unutrašnje. Tu je Banović Stahinja veći i od Momčila i od Marka.

To je primer čojstva i junaštva kakav ni pre, ni kasnije, nije zabeležen u našoj epici. A koji, paradoksalno, stvara od Strahinje jednu tragičnu figuru.

U toj nam narodni pevač šalje neprocenjivo dragocenu poruku a ona je da i najveći i najhrabriji junak može da voli, pati i – greši.

I da se sve greške na ovom sveti mogu ispraviti oprostom.

Te da, samim tim, vitezovi nisu bili uvek superiorna projekcija običnog Srbina…

Već i njegova tragična strana.

 

(esej objavljen u knjizi “Srpski vojnik”)

Ilustracije: Aleksa Gajić (preuzeto iz strip-albuma “Duge noći i crne zastave 1: Poslanstvo ognja”, System Comics, 2018)

Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.