parallax background

Zaslepljen suncem

21.04.2020
Ikarovo bratstvo
06.04.2020
Uzalud je budim
28.04.2020

Upoznao sam devojku u Zapadnoj Virdžiniji. Rekla je da se zove Alabama. I da je ostavila verenika negde dole, u Atlanti.

Dah joj je bio sladak poput sveže krvi, a oči su joj imale boju badema. Rekla mi je da je rak u horoskopu dok je, gledajući u retrovizor, doterivala šminku na svojim vampirskim usnama. Bila je na putu za Nju Jork Siti, tamo ju je čekao posao striptizete. Uvijaće svoje mačkasto telo oko metalne šipke dok joj rednekovi trpaju dolare u tange i balave nad limenkom “Bada”. Sanjaće o Brodveju, o tirkiznim svetlima pozornice koju je kao klinka videla na TV-u, i živeće za tu laž, jer ona je sve što istinski poseduje, baš kao u onoj staroj pesmi Gugu Dolsa. Gledaće sebe u ogledalu kako stari, kako joj suze rastaču kurvinsku šminku i kako nikog nema da je odveze kući nakon posla.

Odseli smo u jeftinom hotelu na periferiji Parkersburga. Htela je da vodimo ljubav ali sam je odbio. Glumila je da je sve to u redu. Govorila mi je da me razume. Nisam mogao to da podnesem… Ne volim kada neko bilo šta radi iz sažaljenja. Uzeo sam čekić iz kutije sa alatom koju sam držao u gepeku. Nežno sam je uspavao.

Nisam joj gledao u oči dok je umirala.

Bio sam zaslepljen suncem.

Pokupio sam autostopera u Ouk Hilu. Žilavi Kanađanin ogromnih šaka. Nosio je jednu od onih kariranih košulja, poput veselih brađana u reklami za gotova jela iz konzerve. Rekao mi je da se zove Tom i da ima kućicu negde gore, iznad Južnog Čarlstona. Priznao mi je da je odležao četiri godine zbog ubistva.

“Krv je vrela i lako poteče…”, govorio je, žvaćući duvan.  “…a kajanje je za slabiće.”

Nije ni pisnuo kad sam mu prerezao grlo.

Nisam ga gledao u oči.

Bio sam zaslepljen suncem.

Ušao sam u benzinsku pumpu negde nadomak Plezent Valija. Starac za pultom jedva da je stigao da podigne pogled sa novina na kojima je bio krupan naslov “BARAK OBAMA POBEĐUJE”. Neki džez slivao se sa raspalog zvučnika starog radija i u njemu sam prepoznao genijalnu prefinjenost Čarlsa Mingusa. Stisnuo sam oroz skraćene sačmare i krv je poprskala pano na kome je pisalo Montani semper liberi*. Uzeo sam paklo Marlbora i dve zemičke. U kasi sam našao nešto keša.

Nisam izbrojao novac.

Bio sam zaslepljen suncem.

Upoznao sam đavola i platio mi je piće. Sedeli smo za šankom šljakerskog bara u Blufildu. Pitao sam ga koliko je vrelo dole, u paklu. Nacerio se i za trenuaek zaličio na Toma Vejtsa koji naručuje dva viskija, jedan za klavir, drugi za sebe.

“Pakla nema, dečko…”, glas mu je bio ravan poput autostrade. “Zato nastavi da ubijaš.”

“Zašto?”, upitao sam ga iako sam unapred znao odgovor.

“Zato što je to ono što najbolje znaš da radiš.”

Potapšao me je po ramenu i zamislio se na tren.

“Uostalom…”, rekao je i pripalio svoj Laki Strajk. “U svetu kao što je ovaj… Da li iko to uopšte primećuje?”

Zamolio me je da ga odbacim do Čarlstona jer su tamo neke duše na sniženju. Usput sam mu pričao o krvi vreloj poput ženskih bedara, o čekiću kako pada na glavu usnule devojke, o oštrici noža koja klizi po mekoj koži nagriženoj znojem…

Slušao me je dugo. Nije rekao ni reč. Samo se prekrstio i izašao iz auta.

Čini mi se da je prošaputao molitvu.

Ali više nije važno, jer šteta je počinjena…

Bio sam zaslepljen Suncem.

Negde u sred nedođije, zastao sam kraj puta da oslušnem pesmu umirućeg sveta. Na radiju su se čule najnovije vesti. Kakofonija glasova ispunila je mrtvu tišinu pustinje. Neko je govorio o tome kako Bagdadske ulice gore i kako nema sigurnog mesta u predgrađu Moskve. Drugi su pričali o ljudima koji u Srbiji umiru od gladi i kiselim kišama nad Černobilom. Treći su mrmljali o bombi u Londonskom metrou i rasečenom srcu Amazona koje je krvari zeleno…

Pomerio sam skalu na radiju i našao stanicu sa gospel napevima.

Dodao sam na jačini i do mene su doplovili taktovi pesme o svecima koji marširaju.

Kresnuo sam motor auta i krenuo dalje.

Bože, imaj milosti za ovo malo duše, za sve stvari koje sam učinio, i za sve one koje još nisam. Mojim venama teče vrela krv koja ima ukus soka od zove, daću ti da je probaš kad za to dođe vreme.

Ali ne zaboravi…

Ja nisam jedini.

Nisam jedini.

Izgubio sam razum jer bio sam zaslepljen suncem.

Zaslepljen suncem.

A koji je njihov izgovor?

Ceo svet se raspada, zemlja gori i moje tvrdo srce u grudima je kao jabuka koja nikako da istruli. Prekršen poput obećanja, nestvaran poput sna, pratim duge bele linije, i pevam istu staru pesmu Džonija Keša… o čoveku koga je ubio u Rinu, o sačmari uperenoj u čelo, o Hemingvejevoj poslednjoj misli, o tome kako svi uvek završimo na istom mestu. Negde između Fermonta i bezimene selendre u nekoj nedođiji, u olupanom kamionetu koji miriše na dizel i pokošenu travu.

Predamnom su hiljade kilometara autoputa, bele pruge koje se protežu u beskraj, peščani demoni u mom retrovizoru mašu i žele srećan put, duhovi umrlih plešu nad vrelim asfaltom autoputa, njihove mrtve oči videle su kraj sveta.

Ko zna šta je tamo iza horizonta

Ko zna kuda me put vodi.

Nije mi važno, jer ne mogu da vidim… samo vozim dalje i dalje…

Zaslepljen suncem.