Učitelj mačevanja (odlomak) - Dejan Stojiljković

Кнежевић Стефан се буди.

Осећа се тромо и поспано, трља сањиве очи док схвата да је јутрос прилично хладније него јуче. Дани су краћи и сивљи, ноћи дуже и мрачније. Јесен се пење уз голе зидове крушевачког двора све до куле где је његова одаја. Иако је високо, он са прозора може да чује људе и стоку како теку улицама као у метежу или густом вихору.

Устаје са кревета и умива се. Убрусом брише лице и тада се тргну кад угледа непознатог човека како седи на столици крај прозора и чита књигу. Поред ногу му је била врећа. Подсећао је на трговца ситницама.

Стефан ипак успе да препозна незваног госта.

Иако га није видео дуго, војвода Иван Косанчић је био неко ко се лако не заборавља. Али овај Косанчић није нимало личио на оног кога је сретао раније. Био је другачији. Стефан није умео да докучи зашто.

„Александрида?“, упита Косанчић. „Добар избор.“

„Прочитао сам ту књигу више од десет пута.“

„Мора да ти је било баш узбудљиво… Све те силне битке и јунаштва… Александар Македонски као освајач света који постаје бог да ми на крају спознао да ниједан човек не може бити божанство. То распирује дечију машту…“

„Ја нисам дете.“, узврати Стефан пркосно.

„О, опрости ми, млади кнеже… Мора да сам те заменио са неким.“

„Шта ћеш ти у мојим одајама?“

„Требало је да се најавим?“

„Да!“

Косанчић устаде и одложи књигу на полицу, међу друге.

„Разговарао сам са сестром Јефимијом о теби.“, рече.

„Јефимија? Она је мудра као Одисеј.“

„Лепо што имаш тако високо мишљење о својој учитељици.“

„Она је више од тога. Она је моја друга мати.“

„Не знам да ли су те обавестили, али ја сам од данас твој нови учитељ.“

„Имам довољно учитеља… и учитељица. Чему ме ти можеш научити?“

„Као и сваки други учитељ – стварима које не познајеш.“

Стефан заједљиво искези зубе.

„Учићеш ме да мачујем, је ли тако?“

„И то.“

„Моје мачевалачке вештине су више него добре, војводо. Требало је да дођеш коју годину раније.“

„Хајде, обуци се…“, рече Косанчић. „Време је за вежбу.“

„Милутине…“, обрати се Стефан слуги који је стајао у добвратку и био жива слика тишине. „Донеси ми онај црвени кавад.“

„Не умеш сам да се обучеш?“, упита га Косанчић.

„Зашто бих то радио? Имам слугу.“

„Немаш га више.“

Косанчић се окрену ка Милутину.

„Слободан си.“, рече. „Од данас ће се кнежевић старати сам о себи.“

„Разумем, господару.“, рече послушно Милутин и изађе из одаје.

Војвода косанички онд опет погледа младог кнеза.

„Пожури, Стефане… Сенке су дуге и већ је трећи час.“

„Не можеш да ми обраћаш личним именом, војводо, то није прикладно.“, узврати овај док се освртао око себе и погледом тражио шкрињу са одећом.

„Шта је прикладно или не, учениче, од данас одређујем ја.“

„По чијој вољи и одобрењу?“

„Воља је моја. А наређења су кнежева.“

„Мораћу да питам оца за то.“

„Нема потребе. Ја сам већ разговарао са кнезом.“

„Мој отац…“

„Кнез. Господар.“, исправи га Косанчић. „Лазар је прво твој кнез и господар а тек онда отац.“

Стефан посегну у шкрињу и из ње извади скупу свиту коју је недавно добио на поклон од поклисара из Дубровника.

„Не тај кавад.“, рече Косанчић.

Затим из вреће коју је донео извади отрцану одору сиве боје. Сличну оној коју је он имао на себи, само стару, изношену.

Стефан је зурио у њега у неверици.

„Да обучем ове прње?“, рече згађено.

„Некако слутим да су складу су са твојом мачевалачком вештином.“, рече Косанчић и крену да изађе. „Чекам те на потецишту.“

***

Павле Орловић стоји на потецишту, ослоњен на дуги дворучни мач. Иза њега, зидине града творе неприступачни камени бедем. На круништима стражари бдију испод застава које се вијоре. У подножју зидина је цвеће, много цвећа. А сами зидови тврђаве били су од крушца, заобљеног речног камена различитих прелива и боја, и зато су деловали као их је сазидао пијани див. Управо је ова одразитост наизменичних редова тамног и светлог камена са јарком опеком навела Османлије, бар ону неколицину Муратових поклисара који су га видели, да граду дају име „Алаџа Хисар“ – Шарени град. Али јесен је и цветови бледе и вену, а камен стари и тамни, баш као и људске мисли и жеље, природа узима последњи удах пре него што зима дође и донесе са собом студен и смрт.

„Ја сам обавио своју дужност, млади господару…. Исковао сам мач.“, рече руднички војвода. „Сад је време да га господар Косанчић наоштри.“

Стефан стоји на супротној страни, неколико метара даље, и гледа процењивачки у свог новог учитеља мачевања. Свакако је чуо доста прича о Ивану Косанчићу, Змају од Радана, али човек који је сад пред њим није нимало налик том витезу из себарских бајки.

„Не треба мом мачу оштрило…“, рече кнежевић пркосно. „Него противник да га њиме посечем!“

Затим из корица потегну мач за вежбање. Био је то добро искован једноручни мач са тупом оштрицом.

Косанчић га одмери погледом, затим скину плашт са рамена и стаде између њега и Орловића.

„Ево твог такмаца, дечаче.“

Стефана страшно повреди ово „дечаче“, али не рече ништа, само иступи напред и подиже оштрицу окомито.

„Ти?“, фркну презриво. „Немаш чак ни оружје.“

„За тебе ми и не треба.“, узврати Косанчић.

Стефан се намршти па насрну али Косанчић лако избегну тај замах.

Кнежевић насрну опет, један ударац, па други.

Војвода Косанички био је непојмљиво брз за једног богаља. Стефану није било ништа јасно. Човек коме је јањичарска стрела пре не тако много времена пробила бутину не би требало да је овако окретан и хитар. Штавише, не би требало ни да стоји на ногама. А опет, он је био ту и пркосио му, што кнежевића учини додатно срдитим, али и помало посрамљеним.

„Имаш снаге… И брзине…“, рече Косанчић. „Имаш чак и нешто вештине и знања. Али ти недостаје…“

„Шта?“

„Равнотежа.“

Стефан нападну опет, овога пута уложивши све знање и вештину у тај један једини ударац, спустио је оштрицу ниже и намерно је устремио ка Косанчићевој рањеној нози.

Али војвода се опет измакну, оштрица зазвижда у празно и тежина челика повуке дечака напред. Косанчић се опет невероватно брзо приближи у два лака корака и гурну га, Стефан се прући по слами и прашини, мач чији је рукохват стезао, одлете у страну. Крајичком ока виде како се Орловић смеје негде иза Косанчићевих рамена и то га разбесне. Зато посегне за мачем али Косанчић нагази металну оштрицу.

„Ето…“, рече смирено. „Сад ни ти немаш мач, млади кнеже.“

Док устаје са земље, млади кнежевић брише рукама прљаву одећу. По коси су му биле влати сасушене траве. Личио је на себра.

Косанчић му тада прилази и пружа му дрвени мач за вежбање.

„Шта је ово?“, пита Стефан увређено.

„Мач.“

„То није мач – него парче дрвета.“

„Какав мачевалац – такав и мач.“

Стефан невољно прихвата дрвени мач и гледа час у њега, час у свог учитеља, и даље не може да верује шта се дешава.

„Од сад ћеш вежбати са њим.“, рече Косанчић.

„А када ћу добити прави мач?“, упита Стефан.

„Прави мач се не добија. Он се заслужује.“

Кнежевић баци дрвени мач у страну и повика: