parallax background

Krivo je more

19.05.2021
Tarzan – naš rođak iz džungle
14.05.2021
Ponos Mančestera
21.05.2021

Odlazak na more jedan je od najznačajnijih događaja u životu prosečne srpske porodice.

Istovremeno je i izvor radosti i izvor frustracija. Što mu dođe nekako paradoksalno, ali smo mi, inače, narod skrojen od paradoksa pa mu to dođe i nekako normalno, zar ne? Osim toga, mi smo izraziti kontinentalci i sama ideja o moru nam donosi neku vrstu bizarnog blaženstva i razvuče nam usne u osmeh. More je skoro pa nedostižan ideal svakog Srbina, iako moj prijatelj i kolega pisac Nikola Malović tvrdi da naša država u stvari ima izlaz na Jadransko more i da je taj izlaz grad Herceg Novi.

Kad sam bio mlađi, na more se išlo svake godine.

Neko je išao na crnogorsko, neko na hrvatsko primorje, a neko je odlazio u Grčku.

Sindikati velikih fabrika i kombinata su pod tačkom obavezno imali organizaciju odlaska svojih radnika u neki primorski grad gde će se odmoriti i malo smočiti noge u slanoj vodi. Išlo se toliko daleko da su neke firme gradile hotele i apartmane na moru, tako je Mašinska industrija, gde je svojevremeno moj otac bio predsednik pomenutog sindikata, imala svoj hotelu u malom primorskom mestu Čanj koji se logično zvao – “Niš”. U hotelu “Niš” sam proveo nekoliko letovanja i on je bio, u stvari, pravi izraz socijalističkog kapitalizma made in SFRJ u njegovoj najboljoj eri – osamdesetima. Iako je blaženopočivša država u stvari bankrotirala 1983. godine (a vlastodršci smatrali da zbog takve sitnice ne treba uznemiravati javnost) obavezan letnji odmor nije se smeo uskratiti proleterskoj klasi koja, u stvari, živi za tih, nekada mesec, a sada uglavnom deset dana odmora ispod palme, a na obali mora, kako je nekad lepo pevao Toma Zdravković.

I tako… Vreme prolazi, stvari se menjaju, ali suština letovanja u Srba ostaje ista. Dirinčiš cele godine samo da bi sebi dao oduška u tih deset-petnaest dana letovanja. Prosečan građanin ove naše ponosne zemlje među šljivama je spreman da proda bubreg samo da bi se čvrljio na suncu negde u Buljaricama. Pre neki dan mi je supruga rekla kako je moja tašta, tamo devedesetih, prodala svog “Fiću” za trista maraka kako bi njoj i njenom bratu priuštila letovanje. Ljudi se zajme kod zelenaša, dižu kredite koje ne mogu da vrate, štede na hlebu i mleku, samo da bi mogli da odu na more. To je, priznaćete, zanimljiv psihološki fenomen.

Ja lično nikad nisam bio preterano oduševljen letovanjima.

U stvari, već posle par dana, meni je na moru dosadno.

Smeta mi vrućina, pesak, toplo pivo i tetini koji sebi daju oduška u tih deset dana (jer ostatak godine cvikaju od žene) pa se ne trezne i ne prestaju da puštaju jednu te istu pesmu od Bore Drljače. Ne volim neljubazne konobare, preskupe birtije koje naplaćuju pivo u suvom zlatu samo zato što su pored obale, prepredene trgovce koji trguju skupom bižuterijom i netalentovane slikare što valjaju svoje pejzaže na kojima je sunce koje zalazi iznad mora ili nevešto naslikana lađa sa ribarima i mrežama u kojima se hvataju sardele.

Ipak, baš kao i svaki Srbin, ja pristajem na tih desetak ili više dana morske torture, čisto da bi ugodio familiji i da bi se, kao, odmorio.

Prošlog leta sam bio u grčkom mestu Polihrono i tamo dobar deo vremena proveo zaključan u sobi (dok su ostali, naravno, bili na plaži) gde sam uz hladan “Mitos” završavao svoj roman “Znamenje anđela”. U toj knjizi je jedan od junaka i sveti Đorđe, i ja sam, čitajući izvore, usput saznao da se njegova majka, po predanju, zvala – Polihrona.

Slučajnost?

Ko će ga znati.

U svakom slučaju, uvek može da se kaže: krivo je more.

Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.