U toku jula 2020. izdavačka kuća „Laguna“ iz Beograda objaviće u svojoj prestižnoj ediciji „Talasi“ novu antologiju koju će činiti prozna ostvarenja inspirisana likom i delom našeg velikog pisca Borislava Pekića. U antologiji će biti zastupljeni i Filip David, Oto Oltvanji, Đorđe Bajić, Ljubica Arsić, Slobodan Vladušić, Jovica Aćin, Igor Marojević i drugi.
Urednik antologije je naš poznati pisac Vule Žurić.
Dejan Stojiljković je u antologiji zastupljen pripovetkom „Će pušimo cigare…“ koja se bavi Pekićevim boravkom u Londonu tokom osamdesetih kada je radio za jugoslovensku redakciju BBC.
Pročitajte, ekskluzivno, odlomak iz priče.
ĆE PUŠIMO CIGARE…
(odlomak iz pripovetke)
Jedan put, tako, Bora krenu da mi priča od istoriju, mnogo voleo da čita tej istorijske knjige i znao sve napamet, kao da gi presipuje u mozak. Priča mi on, takoj, od Vavilon i Sumerci, od Egipćani i stari Rimjani, od Vizantinci i Jevreji, a ja ću se, kao, pravim bajagim pametan, pa ga pitam:
„Je li, Boro… A zar Srbi nisu narod najstariji?“
„Ko ti je to rekao?“
„Čitao ja u ove novinčine što nam stižu iz Beograd.“
„I ko je to pisao?“
„Neki slikar. Kaže da smo mi narod najstariji i da prvo bili Srbi pa onda dinosaurusi…“
„Slikar? Da te pitam nešto, Žiko…“
„Kaži.“
„Kad te zaboli zub, ti ideš kod zubara, je l’ tako?“
„Jeste.“
„Ne odeš kod komšije automehaničara da ti ga izvadi motorcanglama?“
„Ne idem. A što bi?“
„E, pa isto tako… Kad sledeći put poželiš da čitaš nešto o srpskoj istoriji, uzmi knjigu koju je napisao istoričar koji se školovao za to.“
„Oću, Boro.“
Išli smo opet mi u taj pab.
Jednom, tako, naiđe neki naš, ako tako mogu da nazovem, i stade da žvalali i prdi kako je Bora u Jugoslaviju bio izdajnik i kako je rušio sistem i druga Titu.
Napase mi se na gaće omudinu.
Kad sam mu udario prvi šamar, odma’ je video pun traktor s četnici.
Al’ ta situacija s cigare, nije na Boru davala mir. Stalno je od to pričao.
„Razumem ja njih, moj Žiko…“
„Kuga?“
„Engleze. Razumem da moj hronični bronhitis, moja astma, moj budući duvanski rak…“
„Pu-pu… Pomeri se s mesto. Kakav crni rak? Jezik pregrizo…“
„Moje oslabelo srce, moji nikotinska senilija, moji zapušeni krvni sudovi, sve to umnoženo sa ukupnim brojem pušača opterećuje zdravstveno i socijalno osiguranje, već dovoljno zaposednuto ljudima ruiniranim zatrovanom hranom, vodom, vazduhom a pre svega društvenom klimom. Tog našeg… da ga tako nazovem… prosvećenog života. Sve ja to razumem, moj Žiko… Ali nisam ja Englez…“
„Nisi, Boro, nisi…“
„Nemam ja taj njihov puritanski karakter.“
„Nemaš, Boro, nemaš…“
„Nemam mi ni pare za tompuse.“
„Ma kaki tompusi, koj će plaća to?“
„Spreman sam da prihvatim posledice i ostatak svog bednog života provedem u klozetu.“
„Ili u kotlarnici.“
„Ili u kotlarnici.“
„Ali nešto mi ipak nije jasno…“
„Koje ti neje jasno?“
„Pa to… Atlantik na obale Britanije redovno izbacuje jata hemikalijama potrovanih riba i u masnoj nafti jata pogušenih ptica. Britanija moru vraća prljave otpatke svoje viktorijanske industrijske zaostalosti. S britanskim vazduhom je u plodotvornoj razmeni. Uzima mu ozon a vraća mu kisele kiše. Iz britanske zemlje se vade čisti metali a nazad trpaju prljave radiokativne deponije. Nema britanske hrane koja nije zagađena i opasna za ljude…
„Nema, nema…“
„Nema ni vode za koju možemo reći da je arkadijski pitka.“
„Nema, nema…“
„Nema ni proizvoda za koji možemo da kažemo da nije opasan po životnu sredinu.“
„Nema ni toj.“
„Britanija je masovna i masivna kloaka u okeanskoj kanalizaciji u kojoj obitava. Zato se nešto mislim… To isto preplašeno društvo, ta ista brižna država, ta čovekoljubiva nauka… S jedne strane nas, kao, štiti od nikotinske smrti.. A s druge… Komotno nas truje benzinskim isparenjima, kiselim kišama, nuklearnim smećem, zagađenom hranom i svojim upravnim glupostima. I još zahtevaju od nas da ih hvalimo? Pa se, eto, pitam…“
„Koje se pitaš?“
„Zar nije pravedno bar da nam nauka i vlada prave društvo ovde, u kotlarnici?“
Copyright © Dejan Stojiljković, 2020.