parallax background

Paklena kuhinja

Made in Texas
30.01.2020
(Pozdrav) iz unutrašnjosti
06.02.2020

Negde sam pročitao da svaki stanovnik na godišnjem u proseku unese u sebe oko pet lirata aditiva. Aditivi su, kažu, svuda. U hlebu, u slatkišima, u pivu… Pomažu namirnicima da duže traju. Sećam se da je pivo u 20. veku trajalo najviše 45 dana. Danas je sveže i penušavo i posle dve godine. Opet, nekako mi se čini da je u tom prošlom, dvadesetom veku, sve nekako bilo ukusnije.

Pripremanje, hrane, recimo, nije bila nauka.

Gledam ovih dana razne satelitske kanale, emisije, gde vitki i zgodni kuvari i kuvarice prave jela koja su lepa na oko a serviraju se u ogromnim tanjirima, toliko velikim da se hrana na njima jedva vidi od raznih ukrasa.

A kuhinje u kojima rade takvi kuvari sa porculanskim osmehom?

Sterilne ko zubarske ordinacije.

Mojoj pokojnoj baki Veri nisu trebale vatrostalne činije, ni kuhinja koje izgleda kao unutrašnjost spejs-šatla, ni teflonski tiganji, ni kuvar sa kablovske da joj objasni kako da isprži jaje na oko. Njoj je bio dovoljan šporet na drva, u letnjoj kuhinji dva-sa-dva, varjača i lonac, veliki, plavi, sa belim tufnama koji je ko zna kad kupila na vašaru… I na kome piše: “Pozdrav iz Vrnjačke banje”. Znala je da pravi sve. Savršenu pileću čorbu, sarme sa vinovim listom, palačinke… Tanjiri su bili mali – ali puni. Nije imala osećaj za estetiku ali je zato ručan u našoj kući bio kraljevski. A hrana je bila izvrsna ne zato što ju je spremala ekspertski, već zato što je to radila s ljubavlju.

Da li kuvari iz Paklene kuhinje, večito zabrinuti da vam ne serviraju nešto od čega će vam pritisak otići u plafon a holesterol porasti za koji procenat vole svoj posao. Verovatno da. Ali pravo je pitanje šta osećaju za one kojima prave hranu? Moja baka je bila odlična kuvarica ne zato što je imala znanje i iskustvo, već zato što je kuvala svojim unucima.

I to je majstorstvo koji današnji šefovi paklenih kuhinja neće nikad dostići.

Sa aditivima ili bez njih.

Opet, i moja baka je znala ponekad da kaže kako mi, njeni unuci, najviše volimo ono što je “prošlo kroz šalter”. Ali u naše vreme nije bilo trafika sa instant-pljeskavicama, restorana brze hrane, pice iz zamrzivača… Čak je i država vodila računa o staroj, domaćinskoj kuhinji, pa ste uštipke, šnenokle i palačinke sa pekmezom od šljiva mogli da pojedete jedino kada vam ih neko napravi. Kod kuće.

Današnja deca uglavnom ne znajuu za takve stvari. Sa izuzetkom moje šestogodišnje kćerke Tare kojoj njena baka pravi sve što poželi. I znam da nijedan restoran u Parizu, Londonu, Sidneju, neće moći nikad da napravi tako dobre đakonije.

Naime, u njima nije bilo aditiva, ni posebnih začina, ni malih tajni velikih majstora kuhinja.

U njih su naše bake i naše majke stavljale taj specifičan ukus detinjstva.

A on se ne pakuje u bočice i ne prodaje na šalteru.

I ne traje dugo.