Negde sam pročitao da se prilikom konzumiranja čokolade javi impuls u mozgu sličan onom koji se javlja kod uzimanja kokaina. Dalje, kažu da se od čokolade može postati zavisan i da su je Maje i Inke smatrale božanskom namirnicom. Doduše, nisu je jeli, nego pili rastopljenu u zdeli, sa mnogo začina.
Deda mi je pričao kako je prvi put čokoladu probao krajem II svetskog rata. S obzirom da je rođen 1921. propisno se načekao. Kao ratni zarobljenik u nacističkom vojnom logoru u Zaganju, u Poljskoj, oslobođen je od Saveznika, tačnije Amerikanaca. Pa je kao kadet podoficirske škole, dakle, obučen vojni kadar, bio raspoređen kao ispomoć američkim vojnicima na poslovima nabavke, patrole i straže. I tako je, stražareći sa Jenikijima prvi put video i okusio čokoladu koja je bila obavezni deo sledovanja u američkoj vojsci jer se radilo o namirnici koja nije lako kvarljiva i dobar je izvor energije. Što je svakako potrebno kada napreduješ kroz okupiranu teritoriju a oko tebe zvižde meci upućeni od strane Švaba.
Postoji jedna divna scena u seriji „Band Of Brothers“ kada američki padobranac daje izgladenlom holandskom dečaku čokoladu, a dečakov otac kaže:
„Ovo je prvi put u životu da jede čokokaladu.“
Ne sećam se kad sam prvi put probao čokoladu. Bilo je to sigurno vrlo brzo nakon rođenja, sećam se da su tada majke pravile bebama one instant-kašice koje je proizvodila „Podravka“ i na čijim kutijama je bio simpatični medvedić.
Pamtim i čokolade koje je donosio deda Vidoja, rođeni brat mog dede, penzionisani vatrogasac. Svaki put kada bi svratio do nas, po domaćinskom običaju, domaćinu bi sledila flaša rakije, domaćici kafa, flaša zejtina i šećer u kocki a meni i mom bratu one, ako se ne varam „Pionirove“ čokoladice sa kokosom ili kestenom.
Roditelji su nam donosili „Najlepše želje“, „Batu“, „Seku“ i razne „Krašove“ čokoladirane proizvode. Ne treba, naravno, zaboraviti ni „Eurokrem“ uz koji su odrasle generacije. „Cipiripi“ sa simpatičnom animiranom reklamom je došao malo kasnije.
A onda smo se susreli sa čokoladama sa fri-šopa.
Njih je uglavnom donosio moj stric ili rođaci iz Nemačke.
Bio je to pravi praznik. Najviše bi se obradovali „Toblerone“ čokoladi, što zbog njenog specifičnog oblika, što zbog ukusa.
Tokom mračnih devedesetih jeli smo čokolade švercovane iz Bugarske. Neke su mirisale na benzin. Uglavnom su bile u pitanju „Nestle“ ili „Milka“. Sećam se da je cena po jedinici mere bila pola marke.
Kad izađeš da sudar sa devojkom, kupiš čokoladu. Vremena su bila teška, a cveće se ne jede. A i brzo uvene. Čokoladu možeš da čuvaš i za posle.
Nikad neću zaboraviti kad sam prvi put probao belu čokoladu. Ni razočaranje kada sam saznao da bela čokolada uopšte i nije čokolada.
Danas, moja ćerka obožava čokoladu. U svim oblicima i ukusima. Toliko, da je to postalo problem. Nisam od onih roditelja koji jure decu kašikom i šerpicom u kojoj su boranija ili grašak ili šta god već od raznih zdravih namirnica koje po pravilu deca uopšte ne vole. Ali morao sam ćeri da objasnim kako je previše čokolade ipak štetno, pre svega po zube. Ona je samo klimnula glavom i rekla mi:
„Dobro. Ajde sad donesi mi čokoladu.“
I tako… Neka zadovoljstva u životu ipak nemaju previsoku cenu.
A čitam ovih dana razne studije po internetu kako čokolada uopšte nije toliko nezdrava kao što su nama pričali kad smo bili mali. Naprotiv, razne mudre glavem širom sveta trvrde da je umereno konzumiranje čokolade dobro za srce, mozak, probavu, koncentraciju…
Eto ti sad.
Poješću još jednu štanglu čokolade.
I obećavam sebi da je to poslednja za danas.
Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.