Još mnogo pre što se svet upoznao sa raznim super-ljudima koji su kadri preskakati nebodere, spasavati ljude iz zgrada u požaru i golim rukama lomiti čelik, srednji vek je imao svoje superheroje.
To su bili vitezovi.
Sam pojam dolazi od latinske reči „equites“ i predstavlja ratnika koji u vojni pohod sledi plemića ili plemića koji sledi kralja. Titulu viteza mogao je dodeliti sam vladar lično, tako da je ona u sebi sadržala neku vrstu božjeg blagoslova. Tako je, na neki način, vitez bio odabran a njegova služba predodređena i u službi Viših sila.
U svojoj knjizi „Marko Kraljević“, autor, arheolog i ekspert za srednji vek, Marko Aleksić, dao je jednostavnu ali veoma lepu i preciznu definiciju srednjevokovnog viteštva: „Od najstarijih sačuvanih mitova, epova i legendi u centru pažnje ljudskog društva bio je junak. On je čuvar vrhunskih vrednosti jedne zajednice i uzor njenim članovima. Za razliku od heroja antičkog sveta ili junaka paganskih mitova i legendi, vitez prvi put u istoriji nije morao da bude samo snažan i hrabar ratnik, već i častan čovek. Suština srednjovekovnog viteštva više nije bila fizička snaga ili veština, već moralna vrlina ratnika. Vitezovi su postali zaštitnici nejakih, ljudi kojima materijalna dobra nisu značila ništa, spremni da žrtvuju i život za svoje ideale. Iz ovih načela rodio se viteški kodeks koji je u početku bio vezan za veru, ali je zapravo isticao opšte ljudske vrednosti.“
Veoma često se u našoj narodnoj epici nailazi na termin „gospoda“.
Ova reč, kojim se označavaju vitezovi, ali i plemstvo uopšte, u samom svom korenu ima reč „Gospod“, što je takođe sinonim za Boga. Običan narod je, dakle, smatrao plemića bližim Bogu, ali s, druge strane, gde su bile privilegije, tu su dolazile i dužnosti.
Plemići nisu imali radnu obavezu, pa su od ranog detinjstva izučavali viteške veštine, a one se nisu ogledale samo u fizičkom vežbanju, jahanju ili baratanju oružjem. Vitez je morao ima manire, da bude vaspitan i uglađen, da govori jezike (latinski i grčki su se učili već od četvrte godine), da ume da se ponaša kako za kraljevskim stolom tako i u lovu u šumi, da bude načitan i produhovljen, da poštuje svoje protivnike… I naravno, baš kao što je Aleksić lepo primetio – pre svega da bude častan čovek.
A to nije bilo ni lako, ni jednostavno.
Čast i život bili su neraskidivi delovi suštine jednog viteza, ako uzmete jedno, uzeli ste i drugo.
Jedna od narodnih pesama koja govori o drugoj strani viteštva, koja se ne ogleda u junaštvu i ratovanju sa neprijateljem je „Marko Kraljević i beg Kostadin“. Tu narodni pevač daje, kroz lekciju koju je Marko očitao svom pobratimu, jednu sliku viteza gde se kroz njegov odnos prema slabima, ubogima i siromašnima u stvari opisuje jedan deo viteškog moralnog kodeksa koji je njegova sama srž.
Džaba bogatstvo, plemićko poreklo i ratnička slava ako vitez nije pre svega – čovek.
Na žalost, uprkos umetničkoj slici gde su srpska gospoda predstavljana kao „cvet“ jedne države, neretko su plemići bili osioni i surovi gospodari. Možda o tome najbolje govori priča o Nikoli Altomanoviću, kome besprekorono poreklo i nepobitna hrabrost u bici, nisu pomogli da ostane upamćen kao „gospodin“. Ostao je zabeležen događaj gde je Nikola na prevaru namamio kneza Lazara na pregovore podno Rudničkih planina uz prethodni dogovor da obe strane dođu bez oružja. Kada se knez pojavio, Nikola i njegovi ljudi su potegli noževe i mačeve prethodno zakopane u snegu i nasrnuli na kneza i njegove ljude. Knez se spasio tako što je ubod Altomanovićevog noža ublažio veliki masivni krst koji je nosio oko vrata. Nakon što se oporavio, Lazar je odlučio da surovo kazni Altomanovića i veoma brzo ga je porazio, nakon opsade Užica. Ipak, nije ga ubio, već ga je samo oslepeo. Što se, opet, u neku ruku, može smatrati, gledano sa stanovišta onog vremena, nekom vrstom milosti.
Narod je, opet, preko predanja, priča i pesama, ostavio sliku o srpskim vitezovima kao nekoj vrsti nadljudi. Srpski vitez je u stanju da pobedi kudikamo nadmoćnijeg neprijatelja, često i golim rukama, u bici satire brojno nadmoćnijeg neprijatelja, jednim zamahom mača seče po dvadeset glava, na koplje nabada po desetoricu pa ih lako prebacuje preko ramena… Sem toga, postoje i natprirodni elementi, pa srpski vitez tako druguje sa vilama i ostalim bićima iz narodnog predanja, razgovara sa anđelima, u pomoć mu pritiču sveci, on ubija zmajeve i, u nekim slučajevima – ne može da umre. Ova narodna vizija besmrtnog viteza naročito je upečatljiva u pesmi o Kraljeviću Marku, gde ovaj najveći junak srpske epike, ne umire – već samo zaspe.
Tako imamo dve slike, jednu realnu, gde su srpski vitezovi bili skloni izdaji i prevari poput Altomanovića, ili posvećeni žrtvovanju i borbi za slobodu, poput kneza Lazara, a između te dve slike provukla se ona treća, imaginarna, plod narodne mašte i možda najidealniji primer za to jeste baš Kraljević Marko, koji, naravno nema nikakve veze sa svojim istorijskim pandanom Markom Mrnjavčevićem, ali jeste otelotvorenje „čistog“ viteštva i samim tim – autentične srednjovekovne superherojštine.
Pitanje koje se danas nameće jeste: da li bi Marko mogao da izmlati Supermena?
Nego kako.
I to više puta.
(esej objavljen u knjizi „Srpski vojnik“)
Ilustracije: Aleksa Gajić (preuzeto iz strip-albuma „Duge noći i crne zastave 1: Poslanstvo ognja“, System Comics, 2018)
Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.