Nije bilo ideje u početku. Nemanja se nekako sam nametnuo vremenom. Oni koji su pažljivije čitali roman znaju da je zastupljen u radnji koliko i neki drugi likovi, a da je glavni lik u stvari – grad Niš.
Rekao je ovo za „Glas Srpske“ Dejan Stojiljković, pisac, scenarista i publicista objašnjavajući kako se misteriozni major Nemanja Lukić, izborio za mjesto centralnog junaka njegove proze. Jedan od najčitanijih srpskih pisaca današnjice navodi da je harizmatični vampir, korak po korak stigao od statusa jednog od junaka „Konstantinovog raskršća“ do figure oko koje se polako gradi cijeli jedan književni univerzum priča, stripova i romana.
– Major Lukić je zatim svraćao u redovne posete, da popije rakiju i zapali cigaru. Pojavljivao se u mojim kraćim proznim ostvarenjima, pričama i novelama, negde je bio glavni lik, negde bi minuo kratko, kao u noveli „Upitaj mrak“ ili romanu „Kainov ožiljak“. Ali njegovo prisustvo uvek je bilo snažno i zapaženo. Čitaoci ga baš vole, naročito žene, rekao je Stojiljković.
GLAS: Novi roman „Dorćolski rekvijem“, najavljen je kao roman iz univerzuma „Konstantinovog raskršća“, suštinski on to i jeste, iako je on i formom (nekoliko avantura povezanih u cjelinu), jezikom (sočniji, dosta slenga i narodskog govora) i stilom (nikad istaknutija upotreba humora, još jači naglasak na atmosferi i vizuelnosti) vrlo upečatljiv iskorak/promjena u odnosu na roman „Konstantinovo raskršće“?
STOJILjKOVIĆ: Istina je da se pisac takođe zabavlja dok piše kao što se čitalac zabavlja dok čita. Mislim da bi bilo strašno dosadno ostati u istom postupku, stilu, naraciji, poetici… Hteo sam da vidim Nemanju i iz nekog drugog ugla, a ne samo iz pozicije sveznajućeg pripovedača. I to je bilo zabavno. Vrlo. Detektiv Malavrazić, koga sam izmislio za te potrebe, pokazao se kao vrlo zabavan i intuitivan narator.
Sa pričom koju on pripoveda iz prvog lica je moglo dosta toga da se uradi što ranije nije, taj sleng i narodni govor koji pominjete, humor, cinizam, društveni komentar. Sve ono što ne ide uz gospodina Lukića ide uz bitangu Malavrazića. Mnogi pisci koji uđu u pisanje serijala veoma često samo unedogled pišu novu varijaciju na prvu knjigu u seriji. Ja to ne želim. A i kad bih želeo – ne bih umeo.
GLAS: Dugo ste se bavili drugim pričama u svom opusu, niste koristili zamah uspjeha „Raskršća“, da odmah eksploatišete franšizu, što je nepisano pravilo tržišta, posebno vani. Potrajalo je dok se niste vratili Nemanji i svijetu u kojem on djeluje, niste htjeli na silu ili su druge stvari usmjeravale izbor tema?
STOJILjKOVIĆ: Nisam mogao da eksploatišem franšizu, jer ona u tom trenutku nije ni postojala. Postojao je samo taj lik za koga nisam znao odakle je došao i kuda ide. Trebalo je da prođe dosta vremena da dokučim ko je zagonetni doktor Lukić i mislim da će taj proces da potraje. Nemanja je čovek-misterija i to je upravo ono što ga čini tako primamljivim čitaocima. Takođe, ja sam već u vreme kada je „Raskršće“ izašlo uveliko pisao jedan moj drugi roman koji je takođe veoma popularan kod čitalaca – „Duge noći i crne zastave“.
GLAS: Zanimljiva je kombinacija dvojice glavnih junaka, detektiva Malavrazića i Nemanja Lukića, prava „baddie baddie“, kombinacija nespojivih karaktera, koja funkcioniše vrlo dobro unutar zapleta romana. Otkud ovaj kontradiktorni spoj likova?
STOJILjKOVIĆ: Nije baš da sam otkrio toplu vodu. Pogledajte, recimo, Prleta i Tihog. Prle je prznica i mangup, emotivan i nagao, Tihi je razložan, smiren, proračunat… „Otpisani“ nikad ne bi uspeli kao serija da nije bilo te dinamike potpuno oprečnih karaktera. U „Dorćolskom rekvijemu“ postoji nešto slično, to je dramaturški potentna stvar i iz tog odnosa dva potpuno različita karaktera često situacije i zapleti dolaze sami od sebe.
Ako se sećate, u „Dugim noćima“ Obilić je nezreli i impulsivni mladi vitez, pomalo naivan, kavgadžija, voli da popije, dok je Kosančić maltene neka vrsta pravoslavnog templara, monah i vitez istovremeno.
GLAS: Prethodnom knjigom „Serafim“ uspješno ste povezali u hronološkom smislu djelovanja Nemanje Lukića iz prošlosti sa djelovanjem u sadašnjosti. Nažalost, sadašnjost nije baš blistava za potomke naroda iz kojeg Lukić dolazi i „tabloidno ludilo“ srpske realnosti dobro se osjeća u atmosferi „Rekvijema“. Koliko je pomjerenost naše stvarnosti bila izazovna za pisanje fikcije, posebno u tom humorističko-parodijskom smislu, kada realnost često nadmaši i najluđu fikciju?
STOJILjKOVIĆ: Kad već pominjete to tabloidno ludilo naše realnosti, evo, upravo ovih dana sam dobio sudski poziv. Tužio me je izvesni lokalni, niški političar za psihičku patnju i duševni bol i, kako stoji u „dokaznom“ materijalu koji je njegov advokat priložio uz tužbu, postoji indicija da je moj roman „Serafim“ takođe, nekako, ne znam kako, naneo određenu nematerijalnu štetu i golemu duševnu patnju mojoj „žrtvi“. Naime, sporno je, bar sam ja tako razumeo, što sam najavio promociju svog romana na društvenim mrežama.
Tako ispada da se ne sudi samo meni kao autoru – nego i mojoj knjizi. Ali to nije ništa novo. Pa upravo je Borislav Pekić robijao u niškom zatvoru zbog delikta mišljenja. A i Danilo Kiš je zbog knjige morao da ide na sud. Eto, realnost je nadmašila fikciju. Što se tiče humorističko-parodijskog, nisam baš siguran da je oštećeni čitao moj roman. A ko zna, možda i jeste? Moguće da su svi ti silni bolovi i duševna patnja nastupili kao rezultat čitanja knjige? Bilo koje, ne samo moje.
GLAS: Ono što se čeka dugo jeste direktni nastavak „Konstantinovog raskršća“ i nastavak serijala o kosovskim junacima „Učitelj mačevanja“. Jasno je da ne možete pisati brže od onog kako Vas okolnosti usmjeravaju, ali gdje ste stigli sa ove dvije, dugoiščekivane knjige i nekim drugim najavljivanim projektima poput „Bandi Beograda“?
STOJILjKOVIĆ: Nastavak „Konstantinovog raskršća“ koji se zove „Uspon Serafima“ je maltene napisan. Radnja počinje bukvalno dan kasnije nakon bombardovanja Niša u završnom delu prvog romana. Nemanja ovoga puta ima mnogo više prostora i centralni je lik, ali tu si i Tito, Draža, Čerčil, grad Niš, Anenerbe, pa čak i njegova sovjetska varijanta, naime, Rusi su takođe imali svoje vojne jedinice koje su se bavile istraživanjima drevnih misterija i paranormalnih fenomena. Što se tiče „Učitelja mačevanja“, biće to dosta obimnije delo nego što sam zamišljao i recimo da je pola rukopisa gotovo.
Planiram da tu knjigu stavim pred sud čitalaca negde na proleće sledeće godine. „Bande Beograda“ je krosover, tj. susret Nemanje Lukića i Mustafe Golubića. Ko je čitao Serafima, zna da su se oni već upoznali u priči „Srećna nova 1938.“ i da Nemanja duguje uslugu Mustafi. U toj knjizi će je vratiti. Planirao sam da taj roman pišem sa Vladom Kecmanovićem, ali to se neće desiti jer on trenutno ima neke druge profesionalne prioritete pa ću, nažalost, sa pričom o međuratnim beogradskim bandama da se suočim sam.
GLAS: Pretpostavljamo da ne možete otkrivati detalje televizijske adaptacije „Konstantinovog raskršća“, ali kakav je generalno Vaš utisak sa ekranizovanim materijalom knjige. Scenario je pisao jedan od naših najcjenjenijih scenarista Đorđe Milosavljević, režiser je Dejan Zečević, čovjek sa jakim iskustvom u žanru. Da li ste imali uticaja na sam scenario i kada se možemo nadati emitovanju?
STOJILjKOVIĆ: Moram prvenstveno da napomenem da je knjiga rađena po motivima romana i da se serija dosta razlikuje od knjige. Što je čest slučaj ne samo kod nas nego i u Holivudu. Faktički je nemoguće od knjige, koja ima nešto manje od 300 strana, napraviti 10 epizoda serije.
Mora dosta toga da se domašta, dopiše, prilagodi… Ne mogu da idem u detalje jer se premijera još nije desila, zato ću reći samo da sam zadovoljan. Naročito kako je ispao lik Nemanje. Producenti su bili vrlo korektni prema meni i bio sam konsultovan u vezi raznih stvari, ne samo u vezi scenarija.
Ceo intervju pročitajte na portalu „Glas Srpske„
